Studij stilistike

Reci mi da pišeš kao...

Maksimum jata

1) OVAKO JE GOVORILA MOJA MAJKA

Ti si Ciganka. Uvijek vučeš gomilu vrećica sa sobom, tegliš. Spavaš sa svojim stvarima. Poslažeš te lutke oko sebe, duž sebe. Ne možeš se u snu ni okrenuti tako opkoljena. Vječito poderana, pa zakrpana. Čučiš pod stolom s nožem u ruci. Ne plaši se, ja sam tebe ukrala njima. Sa mnom ćeš ostati djevojčica, to će se vidjeti po tvojim noktima. I kad srčeš sok kao da ti je posljednji, tako tamna i moja, uvijek ćeš biti na pola puta da me pljusneš pa zaplačeš. Tako drska u mojoj odjeći, moja. Gledaj dječake, kako su sitni i puni srama. Pokaži im nokte.

2) Onda su došle uši. Nitko ne zna čija je glava bila prva. Vidjela sam ih na glavi djevojke koja je čekala u dućanu, u redu ispred mene. Vidjela sam ih kako mile po njenoj dugoj tamnosmeđoj pletenici, ulaze, izlaze. Sitne i brze. Poput tekuta na golubu. Vidjela sam sitne bisere, sjajna jajašca na njenom tjemenu. Ona se počešala i naručila čokoladu sa sedamdeset posto kakaa. Uskoro su se svi u našoj ulici češali i užurbano hodali. – Ošišala sam je na kratko, zar nije lijepa! – viknula je Mina s druge strane ulice, pokazujući rukom na svoju djevojčicu. Puhao je hladan vjetar. Na ulici, nad starom kadom, u trenu, postala sam dijete. Majka je češljala moju kosu, a uši su ispadale, ispadale, ispadale. To su samo male životinje, rekla sam dok je moja majka plakala. Svi su nas gledali.

3) Ovaj savez ušao je u sve pore naše kuće, razlio se poput ulja niz ulice. Naše, kažem.

– Tvoje, muž uzvraća.

Ne, ova prašina je naša prašina. I more koje nas je zaustavilo, NAS je zaustavilo. Činimo ljude nervoznima. Vičemo pred njima, jer pred sobom mi se ne čujemo. Kad nas okruže, kad gledaju i šute, mi jezikom oštrimo zube. Potom odlazimo našoj kući.

– Tvojoj kući.

Odrastali smo skupa, nas dvoje, slažući svoju odjeću na stolice. Ja sam njemu govorila da sam bez ljutnje ništa. On meni kako moram ojačati. Htio je da prestanem šutjeti, a kad bi iz mojih očiju i usta poletjele očerupane ptice, smrskale bi se o zid.

– Divni ste vas dvoje! – prekinulo bi nas, odvelo na noćnu plovidbu, na more i sunčanje. Divni smo, ovako preplanuli, kao berači mandarina. Divni smo, ali ja nisam prava. Moje oči su kao tabletići. Moje usne kao prljavi ukrasni jastučići.

Ljudi kažu:

– Doći će dijete.