Sedmi dio. Fonetične figure.

Ovamo idu figure, koje se osnivaju na podudaranju glasova sa prikazanimi stvarmi i na medjusobnom podudaranju jednakih slova, rieči i izreka.

A. Podudaranje glasova sa prikazanimi stvarmi.

Takvi pojavi uzimaju se pod onomatopeju. Gerber (II, 1, 121) veli: „Die Lautbilder der Sprache sind weder Schallnachahmungen, der äusseren Natur entnommen, noch Empfindungslaute, Naturschrei, wie er aus dem Innern hervorbricht; es sind die se beiden Arten von Lauthervorbringungen erweislich nur in ganz seltenen Fällen das Material gewesen, aus welchem die Kunst der Sprache Wurzeln bildete. – (p. 122): Anders stellt sich dies im Gebiete der bewussten Sprachkunst, welche für ihre Bildungen sich nicht mehr unmittelbar, mit dem Rohstoff der Natur in Verbindung zu setzen hat, vielmehr in den Lauten der Wörter und der Interjektionen ein zu Schallnachahmungen und Empfindungslauten zu verwendendes Material vorfindet“. – Ovamo ide dakle:

1. Interjekcija (interjectio).

Interjekcije mogu se smatrati kao korieni izražavajući neki podpun smisao, ali za to, što se njimi izražavaju prirodni po sebi lako razumljivi glasovi, nije bilo povoda, da se one kao prave rieči s daljimi oblici razviju. Ako se interjekcije i nisu razvile do pravih rieči, ne valja ih opet ni kao onake glasove smatrati, kao što ih priroda nadraženomu organismu nehotice izmamljuje. Takvi su glasovi drugčiji. Dapače i u interjekcijah čuju se razčlanjeni (artikulirani) glasovi; iz njih se nutarnja čuvstva (kao radost, bol itd.) ili vanjski prirodni glasovi odjekuju. Od interjekcije kao fonetične figure izključuju se neke prave rieči, koje se inače takodje medju interjekcije broje (kao vokativi, neki imperativi, partikule i t. d.), nego ovamo idu samo oni glasovi, koji potresanje organisma simbolički označuju ili oponašanje vanjskoga glasa izražavaju.

Na interjekcije kao retorične figure (veli Gerber) nije se do sada pazilo. Neki stari gramatici brojili su ih medju prislove, drugi ih opet odieliše od njih. Ime interjectio već se nalazi kod Quintiliana i drugih. Donat (II, 17) veli: „interjectio est pars orationis interjecta aliis partibus orationis ad exprimendos animi adfectue“. Diomedes (I, p. 413): „et fere quidquid motus animi orationi inseruit, quo detracto textus integer reperitur, numero interjectionis accedet“. Za to dakle interjekcije važe kao figura, što se one u govor pletu, premda ih smisao ne ište, ali se njimi duševna strana govornikova jače iztiče. Istina, da su već i neki stari pisci izraz strasti kao figuru smatrali, ali ne kao fonetičnu. (Cf. Gerber, II, 1, p. 122–124.) – Ovamo idu:

a) interjekcije, koje unutarnje osjećaje simbolički izražavaju:

Ja se najmi u popa,
Ah, na moju zlu sreću. V. 1, 695.

Jao mužu, lele mužu! umreti oću. V. 1,696.

Ej kondire! moj kondire! što si tako lep? V. 1, 104.

Ha, nu hodi moja mila majko!
Da ti vidiš čudo neglejano. V. 2, 13.

b) Ovamo idu onake interjekcije, kojimi se oponaša glas vanjskih dogodjaja, kao na pr.: Fis! – Šlis! kad se kazuje, da je ko koga udario. – Trt mrt; tue muc. – Što kuc, to muc. (Vidi te rieči u Vukovom rječniku.) – Frk para, pazar te našao! Posl. Frk je baci na silna Labuda. V. 2, 8. Cucu, cucu na konju, vuci t’ majku zakolju. Vuk, rječn. cucu. Caka, caka, tri dni lakat (otkala). Posl.

c) Amo idu neke često u pripjevih upotrebljavane rieči, koje obično (ili bar sada) ne znače ništa. Gerber veli (II, 1, 115): „In der volkstümlichen Lyrik oft in den Refrains zu musikalischer Wirkung“. – Jan Kollár (Nár. spiewanky, II, p. 471) govori o takvih riečih ovako: „Pažnju zaslužuju u slovačkih nar. pjesmah takodje one česte – kako ih imenovati imamo? – onomatopeje ili uzkličnici, ili pjesničtvo i govor prirode, ili izrazi čuvstva, ili kako? – Neke bivaju samo za popunjavanje slika, na pr. Tadana, tadana – ubili Adama; druge pažnju slušaoca pooštravaju, druge imaju satirički značaj, ironički smjer, druge ijeroglifičkimi glasovi podkrepljuju sadržaj pjesme itd.“ – Za tim navadja velik red primjera iz rečenih pjesama. I u naših nar. pjesmah ima dosta takvih primjera:

O jabuko, tedena, zeleniko, redena! V. 1, 262.

U kovača gusta bašča,
Tananana, gusta bašča.
Tininini, gusta bašča. V. 1, 714.

Begemina šeta po bijelu dvoru;
Oja, oja, oja! Begemino moja! H. 796.

Kadkad se u takvih pripjevih kriju starodavna mitologična imena:

Djuradj kosi po pobrdju, lado le mile!
Konja penje po zaladju, oj lado oj! V. 1, 288.

Neven vene, le, za goricom, le, le leljo le! V. 1, 375.

2. Onomatopeja (ὀνοματοποιία) u užem smislu.

Gerber (II, 1, 126 ec.) veli: „Wie bei den Interjektionen unterscheiden wir bei den Wörtern die Schallnachahmung von der symbolischen Figuration der Laute. Ersterer Art ist z. B., wenn Ovid (Met. VI, 376) die Frösche quacken lässt; quamvis sint sub aqua sub aqua maledicere temptant (Voss: Ob sie die Fluth auch bedeckt, auch bedeckt noch schimpfen sie kecklich). Der zweiten Art ist, wenn er (ibid. I, 315) durch ein häufiges a eine ähnliche Vorstellung in uns erweckt, wie sie der Anblick weit gedehnter Fläche hervorruft: Pars maris et latus subitarum campus aquarum, oder wenn Horaz (Epod. 2, 35) durch den Rhythmus der Wörter den Sprung des Hasen, den eiligen Flug des Kranichs zeichnet: păvĭdūmvĕ lĕpŏrem et advenam lăquĕo gruem, jucunda captat praemia. Die erstere Art will ein Gleiches geben, die zweite ein analoges, d. h. nur in Proportion Gleiches. Nicht selten wird bei Darstellung eines Hörbaren es schwanken, welche Art vorliege. – Lichtenberg (Verm. Schr. B. 1. p. 279) unterscheidet in der von ihm aufgeführten Zahl von Wörtern, die er „eine Bilderschrift für das Ohr“ nennt, die onomatopoetischen, wie: quäkt, gluckset, blökt, nicht von symbolischen, wie: klingt, schreit, weinet u. a.“

Već stari pisci razlikovahu obie vrste, kao Platon, Aristoteles, osobito pako Dionysius Hal. (de comp. vb. cp. XV–XX.) On veli, da pisac takve rieči fonetičnoga značenja izbira, s malom promjenom udešava ili nove stvara. Tako udešenu rieč naziva već Aristotel (poët. 21) πεποιημένον; takodje Dionysius Thrax (Anecd. Gr. ed. Bekker vol. II, p. 637): Πεποιημένον δέ ἐστι τὸ παρὰ τὰς τῶν ἤχων ἰδιότητας μιμητιϰῶς εἰρημένον, οἷον φλοῖσβος, ῥοῖζος, ὀρυμαγδός. Tryphon (p. 196) razlikujući sedam vrstâ onomatope je naziva posljednju πεποιημένον, ὡς τὸ τετριγῶτας ϰαὶ ϰελαρίζει ϰαὶ λάψοντες γλώσσῃσι. Obratno Cocondrius (p. 231) oponašanje glasova zoveὀνοματοποιία a pod nazivom πεποιημένον razumie neke druge pojave. Gregor Cor. (p. 220) definira ovako: ὀνοματοποιία ἐστὶ μέρος λόγου πεποιημένον ϰατὰ μίμησιν τῶν ἀποτελουμένων ἤχων, οἷον λίγξε βιός˙ αὐλῶπις τρυφάλεια χαμαὶ βόμβησε πεσοῦσα˙ φωνῆς δὲ τὸ τοιοῦτον, οἷον ἡ ὀλολυγὴ ϰαὶ ὁ μυϰηϑμός, ϰαὶ τοὺς ἐλεεινὰ ϰατήσϑιε τετριγῶτας. – Cicero (de or. III, 38 i Or. 20) „facta verba“ naprotiv stavlja „verbis natis“, i spominje (Part. or. 5): verba novata aut similitudine aut imitatione. Cornificius (IV, 31) zove onomatopeju: nominatio, Quintil. (VIII, 6, 31): fictio nominis. (Cf. Gerber II, 1, 127–30.)

Gerber (II, 1, 131) veli: „Adelung (D. Styl. 1, 312) bezeichnet die Figur der Lautsymbolik als „Congruenz“, sofern die einzelnen Laute die Wirkung hervorbringen, und nennt es „Harmonie“, wenn diese durch „den ganzen Gang der Rede“, den Rhythmus, zu Stande kommt. – – – Man sieht aus den Beispielen, welche Adelung von der „eigentlichen Onomatopoeie“ giebt, dass er unter ihr nur die schallnachahmenden Interjektionen befasst.“ – Tako od naših pisaca Pechan (str. 20) veli: „Kongruenca jest svaka rieč, koje se glasovi slažu sa značenjem njezinim: na pr. grom, puška, kokoš.“ – Filipović (l. c. 20) veli: Kongruenza je slika u kojoj se zvukom rieči oponaša ono što se njimi naznačuje.“ A na str. 21 veli: „Harmonija (sklad) postaje kada se njeki rad oponaša mjerilom rieči.“ –

A. Šenoa (l. c. str. XVI) navadja: „Onomatopoësis. Pjesnik kuša, da oponaša riečju naravski zvuk.“ – Ja nigdje ne nadjoh naziva „onomatopoësis“ već ὀνοματοποιία, što mi možemo onomatopeja izgovarati, ili onomatopoija.

Gerber (II, 1, 132) veli: „Nach Ausscheidung der rhetorischen Interjektionen würde eine besondere Grenze zwischen Onomatopoeie und Lautsymbolik für den Gebrauch in der literarischen Sprache nicht mehr zu ziehen sein.“ Tim manje bi onda nuždni bili nazivi congruentia i harmonia.

Evo primjera onomatopeje: a) Rieči iz kojih se po prilici onaj prirodni glas čuje, kojega one sobom znače:

Ko hrče, ne srče. Posl.
Ovo li je brajov duduk,
Čim duduče za ovcama. V. 1, 701.

Ljuto pisnu kao guja ljuta. V. 3, 74.

(Turci) gone plijen od Sovljaka...
Stoji bleka ovac’ sa janjcima,
Stoji meka janjac’ za ovcama,
Veka stoji koza za jarići,
A jarića dreka za kozama,
Stoji rika krava za teladma,
A teladi meka za kravama,
Buka stoji mačvanskih volova,
Ne poznaju svojijeh čobana. O. 302.

b) Prirodni glas onoga, o čem se govori, čuje se kadkad iz pojedinih glasova više rieči, od kojih svaka sobom što drugo znači

Pun’te puške, a tucite Turke. O. 357.

A kad puče puška Jovanova,
Onda puče trideset pušaka. V. 3, 43.

Udariše jasni talambasi, V. 3, 38.

Kad se Vuko dovati oružja,
Stade uka uz Rudine Vuka. V. 4, 60, 398.

Na vuka vika, a iza vuka lisice vuku. Posl.

c) Manje se osjeća prirodni glas onoga, što rieči sobom znače u ovakih primjerih:

Stoji zveka drobnijeh djerdana,
Stoji škripa žutijeh kavada,
Stoji klepet mestva i papuča. V. 3, 18.

Jednako je bojak na Loznici:
Puške prašte, atopovi gude,
Ispod neba lijeću lubarde:
Sve baljemez baljemeza viče,
A lubarda lubardu doziva. O. 352.

d) Ponavljanjem jednakih glasova u više različnih rieči pobudjuje se u slušaoca onaka predstava, kakvu bi i sam predmet prouzrokovao:

A kad ala alu pojahala(t. j. Marko Šarca). V. 2, 40, 64.

Da je kome stati te gledati!
Puške breče, a junaci ječe,
Nož sijeva, krvca se proljeva. O. 258.

Kako srpske sablje sijevaju,
A dušmanske glave zijevaju. O. 36.

Al’ je sunce, al’ je mjesečina,
Ali alem mali kamen dragi? H. 63.

Mukom muče robske sluge,
Mukom muče plien svoj grabe.
„Aman, aman!“ starac pišti,
I Novica sin mu zaman
„Aman, aman!“ suzan vrišti,
Stoji aga gorsko zviere,
Gvozden stupac, kamen tvrdi.
Dokle dahnù, rukom mahnù,
Starac Durak skoro izdahnù
„Medet, medet!...“ dželat ljuti
Već mu i grlo dotle sputi.
Durak huknù, sve zamuknù. M. Č. 5.

B. Podudaranje jednakih slova.

1. Aliteracija (alliteratio).

Ta se figura sastoji u tom, da se više rieči istim suglasom počinje, a kadkad i samoglasom.

Gerber (II, 1, 163) veli: „Alliteration ist ein neues Wort, nach Adelung (D. Styl. I, 282) von J. Jovianus Pontanus eingeführt. Er citirt Pontanus (Dial. Actius): Ea igitur sive figura, sive ornatus, condimentum quasi quoddam numeris affert, placet autem nominare alliterationem, quod e literarum allusione constet. Fit itaque in versu, quoties dictiones continuatae, vel binae vel ternae ab iisdem primis consonantibus, mutatis aliquando vocalibus, aut ab iisdem incipiunt syllabis, aut ab iisdem primis vocalibus. Delectat autem alliteratio haec mirifice in primis et ultimis locis facta, in mediis quoque, licet ibidem aures minus sint intentae. Vossius, Inst. or. P. II, p. 320: annominatio – recentiores alliterationem vocant. Der Name Stabreim rührt daher, dass in der ahd. Alliterationspoesie die beiden Versabschnitte (Kurzzeilen) durch drei höchstbetonte Sylben von gleichem Anlaut zu dem rhytmischen Ganzen (der Langzeile) verbunden wurden, welche Stäbe (Liedstäbe) genannt wurden, gleichsam Stützen des Sinnes. Die Stäbe in der ersten Hälfte der Langzeile hiessen nach der nordischen Kunstsprache die Stollen (Nebenstäbe), der in der zweiten Hälfte hiess Hauptstab.“ – Pag. 174: Zwar bildeten auch Vokale eine Alliteration, die insofern als Laute derselben Art galten. – – Simrock übersetzt so (Edda, p. 366):

Einst war das Alter, da Ymir lebte.

Rapp (Physiol. d. Sprache I, 214) sieht den Grund dieser Erscheinung in dem bei langsamen Sprechen jedem Vokal vorangehendem Spiritus lenis, so das eigentlich nur dieser, nicht der Vokal selbst alliterirte.“ –

Od naših pisaca Pechan (l. c. p. 19) veli: „Aliteracija jest nagomilanje sličnih suglasa, osobito na početku rieči“; Tomić (l. c. p. 21): „Gdje ima u stihovih jednakih ili sličnih suglasnika osobito na početku rieči: to se zove alliteracija“; Filipović (l. c. p. 20): „Aliteracija nastane, kada se nagomilavaju iste suglasice, osobito na početku rieči.“ – Suglasi ne moraju se nagomilavati, i pojedan ponavljani jednaki suglas u početku više rieči čini aliteraciju. –

Subotić (l. c. str. 126) veli: „Ako su prva neglasna pismena (= suglasi) riečî jednaka, tu je slik na čelu (alliteracija); – – ako su pak neglasna, koja se na kraju rieči nalaze, ravna, imamo slik na kraju. I ovo su slikovi pismena.“ – Mi bi tim „slikovom pismena“ dodali još treći slučaj, i to onaj, kad se isti suglas u sriedi više rieči nalazi, to bi dakle bio slik u sriedi. Samo prvi slučaj zove se aliteracija. Za aliteraciju navadja Subotić ove primjere:

„Do dve vile vodi –
Lava i labuda, i sivog sokola –
Vidiste li svatove, vode li nam snašicu“ –

Mi dodajemo ove primjere:

Ma ću pitat’ mile moje majke. V. 1, 342.

Ona poji po putu putnike. V. 2, 97.

Vojsku kupi Kulin kapetane. V. O. 310.

Sinoć malu momu dovedoše. V. 1, 418.

To se čudo čak do cara čulo. V. 1, 233.

Za slik na kraju veli Subotić: „Ovih slikova po prirodi našeg jezika malo ima, budući da se naše rieči redko sa neglasnim svršuju, a ovo se baš iziskuje, da se slik na kraju rodi. Njekoliko stihova radi primjera:

„Dan da jedeš, a dva da se igraš –
Natrunjenu trunjem i pelenom –
Majke nemam, da joj kažem –
Zumbul momče, karanfil devojče“ –

Slik u sriedi najviše onda ima efekta, kad se druži s aliteracijom, na pr.:

Vidjeh čudo, ne nagledah ga se,
Dje idjaše patka potkovana. V. 1, 712.

U mog’ paše poša od sto groša. H. 73.

Paša piše sitne burjuntije. B. 2, 98.

Mrtva Mara ni dušom ne diše. H. 133.

Neg’ da s drugom dragom ašikuje. V. 1, 359.

I kroz rake ruke sastaviše. V. 1, 340.

Aliteracijom karakteriše se osobitim načinom starogermanska poesija, a nalazi se tamo amo i u latinskom jeziku (Cf. Gerber II, 1, 173) i u grčkom (Cf. Rehdantz Demosth. indic. p. 1 ec.).

2. Asonancija (assonantia).

Ta figura postaje tim, da se u više rieči samoglasi podudaraju. – Gerber (II, 1, 172) zove je „Uebereinstimmung des Vokals“; a na str. 177 veli: „Die Assonanz, der zum Endreim die Gleichheit des schliessenden Consonanten fehlt, ist nach ihrem Vorkommen bei den Romanen, namentlich den Spaniern, mehr ein nicht zur Vollkommenheit entwickelter Endreim zu nennen, als eine besondere Reimart. – Na str. 163 veli: Von der Assonanz, nur als Verbum von den Alten gebraucht, vermag ich den Namengeber nicht aufzufinden; Ernesti (lex. techn. Gr.) übersetzt παρήχησις: verborum assonantia quaedam.“ –

Pechan (l. c. 19) veli: „Asonanca je nagomilanje rieči s istim ili sličnim samoglasom u korenu.“ – Tomić (l. c. 21): „Assonancija je ponavljanje jednoga te istoga samoglasa u korenu rieči.“ – Takvo ponavljanje biva ne samo u korenu nego i u nastavcih, pak ne samo pojednoga nego i po dvaju i više samoglasâ u različnih riečih. – Subotić (l. c. 126) veli: „Ako su glasna pismena (riečî) jednaka, daju slik u glasu (assonancu).“ Na strani 127 navadja on ove primjere:

„I nama dati i naša biti –
I od večere s pravdom stečene –
Oj devojko plava,
Čula ti se vala
Čak do Carigrada.“ –

Primjera asonancije ima u naših nar. pjesmah mnogo; mi dodaemo još ove primjere:

Izpod vedjah oko sokolovo. M. Č. 18.

Zaigraše dobre konje poljem. M. Č. 28.

Sada jadna pravo ne znam sama. H. 97.

Ej ljeljenče, jedne ti smo sreće. V. 1, 369.

Udariše jasni talambasi. V. 3, 78.

Otud ide svekre Petre. V. 1, 251.

Eto sablje, evo naše glave. V. 1, 234.

Pa car šalje dva ulaka mlada,
Dva ulaka, dva svoja nećaka. V. 1, 234.

Jedni jadi ženi mi se dragi. V. 1, 357.

A za vrana za mlada bećara,
Za nj bih dala srce iz njedara. H. 72.

Sabljom manu, ods’ječe joj glavu. V. 2, 31.

Doke vince uljeze u lice. V. 2, 12.

Pade slana okolo Mostara,
Sitna krupa okolo Klobuka. V. 1, 711.

Pak j’ otišla za goru na vodu. V. 1, 370.

Pred dvorovi na zlatni stolovi. V. 1, 234.

Na njojzi su od sedefa nalune,
Po nalunam’ sandalgaće panule. V. 1, 382.

Vita jelo, uzaman zelena!
A družino, uzaman vesela! V. 3, 26.

Što si tako jednolika
I u pasu tankovita? V. 1, 235.

Ah moja vodo studena!
I moja ružo rumena! V. 1, 319.

A od kiše biva veselija,
Sunce sija, ona rumenija. V. 1, 392.

Više puti se asonancija i aliteracija sdružene pojavljuju:

Muči ljubo, mukom umuknula! V. 2, 75.

O voine, za nevolju vojno! V. 1, 721.

No je pušku pustu prepunio. V. 3, 42.

Na vuka vika, a iza vuka lisice vuku. Posl.

Krivo ralo Lazarevo
Krive laze razoralo. Posl.

Alivera sina rodi,
A Todora suze roni. V. 1, 374.

Al’ je sunce, al’ je mjesečina,
Ali alem mali kamen dragi? H. 63.

C. Podudaranje slovaka.

Figure, koje u taj red idu, nalaze se kod više starinskih pisaca pod obćim imenom πάρισον. Gerber (II, 1, 148) veli: „Isokolon wurde die gewöhnliche Bezeichnung für die Gleichheit der Kola, und Parisosis nannte man es, wenn hierzu noch die Gleichheit des Klanges kam.“ Cf. Aquila Rom. p. 30; Alexand. (περὶ σχημ. Sp. III, 40); Ps. Plut. (de vit. Hom. 37) cet. – Na str. 149 veli Gerber: „Man liess weiter auch die Forderung der gleichen Kola fallen, so dass das Parison gleichbedeutend wurde mit Homoeoteleuton.“ Cf. Eustath. (ad Il. I, 141; II, 382). – Na strani 150 veli Gerber dalje: „Aber man nahm auch ein Parison im Anfang an, welches speziell ὁμοιόαρϰτον oder ὁμοιοϰάταρϰτον genannt wurde. Maximus Planudes (Schol. ad Hermog. Walz, Rhet., t. V, p. 511, 6, cf. p. 551, 4) sagt: ἡ παρίσωσις γίνεται ϰατ᾿ ἀρχὴν ϰαὶ τέλος˙ ϰατ᾿ ἀρχὴν μὲν οἷον προ σήϰει προ ϑύμως˙ ὃ ϰαὶ ὁμοιόαρϰτον λέγεται˙ ϰατὰ δὲ τὸ τέλος, οἷον ἐϑέλ ειν ἀϰού ειν, ὃ ἐστιν ὁμοιοτέλευτον. Ebenso unterscheidet Tiberius (περὶ σχημ. Sp. v. III, p. 74 sq.) Parison im Anfang und am Ende, und ausser dem bei dem letzteren das ὁμοιοτέλευτον von dem ὁμοιόπτωτον bei welchem der Gleichklang durch gleiche Casus bewirkt werde. – – Bei Quintilian (IX, 3, 75 sq.) hat das πάρισον die allgemeinste Bedeutung als Gleichklang: „ut plerisque placuit.“ – Još ima naziv παρομοίωσις, koji se nalazi već kod Aristotela (Rhet. III, 9) i kod više drugih. Taj izraz obuhvaća takodje figure toga reda ali još i druge kao aliteraciju itd. (Cf. Gerber II, 144 ec.; 150.) U taj red idu ove figure:

1. Omeoarkton (ὁμοιόαρϰτον, slik na početku rieči).

Ta figura postaje, kad se početne slovke više riečî podudaraju. (Vidi gore navedeni citat Maxima Planuda). – Subotić (l. c. 128) zove taj pojav: „Složen slik: Slik na čelu sa slikom u glasu“, t. j. aliteracija sa asonancijom, i navadja ove primjere:

„U tudje selo za tudju seju –
Pa se moli mladu momku –
Pa ću pasti na rumenu ružu.“ –

Mi dodajemo ove primjere:

Pale patke u slano more. V. 1, 434.

Kad se vila vide na nevolji. V. 2, 38.

Nek se ženi želila ga majka, V. 1, 356.

Ma je kralje s kraja gleda. V. 1, 469.

Pa razredi po drumu družinu. V. 3, 43.

A kad puče puška Jovanova,
Onda puče trideset pušaka. V. 3, 43.

Puške pun’te a tucite Turke. O. 357.

Lazo laže, a Mato maže. Posl.

Nuto majka iz medje medjeda! V. 1, 528.

Da dobavi bilje i bilježje. H. 24.

2. Omeoteleuton (ὁμοιοτέλευτον).

Omeoteleuton jest svako podudaranje slovaka na krajevih rieči, t. j. po dvie ili više rieči imaju na kraju jednake slovke. Primjere kao: τί ἂν ἔπαϑες δεινόν, εἰ ἄνδρ᾿ εἶδες ἀργόν; već Aristoteles naziva ὁμοιοτέλευτον (cf. Gerber II, 1, 144). Na strani 151 veli Gerber: „Für gleiche Endungen und gleiche Casusendungen hatten Einige den gemeinsamen Namen ὁμοιοϰατάληϰτον, – – sonst (wie bei Anonym. περὶ σχημ. Sp. v. III, p. 185) sind ὁμοιοτέλευτον und ὁμοιοϰατάληϰτονgleichbedeutend. – Soweit das ὁμοιόπτωτον zu den Gleichklängen gehört, bezeichnet es also Reime, welche durch die Casusendungen bewirkt werden. Ps. Plutarch (de vit. 273 Hom. 35) sagt: Ὁμοιοτέλευτον σχῆμα, ἐν ᾧ τὰ ϰῶλα εἰς ὁμοίας τὸν ἦχον λέξεις τελευτᾷ, τὰς αὐτὰς συλλαβὰς ἐν τοῖς πέρασιν ἔχοντα, οἷόν ἐστι (Od. 15, 75): Χρὴ ξεῖνον παρεόντα φιλεῖν ἐϑέλοντα δὲ πέμπειν (cf. Odyss. 6, 43 sq.); ὅταν δὲ εἰς ὀνόματα ὁμοίως ϰλινόμενα λήγωσιν αἱ περίοδοι ἢ τὰ ϰῶλα, ϰαὶ ταῦτα εἰς πτώσεις ὁμοίας, Ὁμοιόπτωτον τοῦτο ἰδίως ὀνομάζεται˙ οἷόν ἐστιν (Ilias 2, 87): ἠύτε ἔϑνεα εἶσι μελισσάων ἀδινάων, πέτρης ἐϰ γλαφυρῆς αἰεὶ νέον ἐρχομενάων. Cf. Alexander περὶ οχημ. (Sp. v. III, 35 sq.); Zonaeus (p. 169); Anonym. (περὶ σχημ. p. 185 sq.). Die Aufstellung des Homoeoptoton als einer besonderen Figur des Gleichklangs ist indessen schief, da sie eine grammatische Congruenz hervorhebt, welche nur zufällig auch den Gleichklang bedingt. Der Terminus bezeichnet also z. B. bei Eustath. (zu Il. 2, 173): Ὅτι, Διογενὲς Λαερτιάδη, πολυμήχανε Ὀδυσσεῦ, σχῆμά ἐστι ϰλητιϰόν, ὁμοιόπτωτον ϰαλούμενον – sicherlich keine Klangfigur. Cf. Herodian (περὶ σχημ. Sp. III, 97). – – Diomedes (p. 442) unterscheidet geradezu zwei Arten des Homoeoptoton „cum uno similique casu totius sensus elocutionis impletur, ut apud Sallustium: maximis ducibus, fortibus strenuisque ministris“, und „cum oratio excurrit in eosdem casus et similes fines, ut Ennius: merentes flentes lacrimantes ac miserantes.“ – Aquila Rom. (H. p. 30) setzt bei dem Ὁμοιόπτωτον den Gleichklang der Casusendungen als nöthig, das Ὁμοιοτέλευτον ist der allgemeine Ausdruck für Gleichklänge am Ende der Wörter. Ebenso im Carmen de figg. (B. p. 67), wo Ὁμοιοτέλευτον wiedergegeben wird mit Confine, Ὁμοιόπτωτον mit Aequeclinatum, cet.“ –

Volkmann (Rhet. p. 411) veli: „Das ὁμοιόπτωτον besteht in der mehrfachen Wiederholung desselben Casus innerhalb einer Periode, auch wohl unmittelbar hintereinander.“ –

Izostavljajući primjere, koji čine slik u modernom smislu, navadjamo za tu figuru ovake slučajeve:

a) Nenaglašen samoglas i za njim suglas podudaraju se na krajevih riečî. Subotić (l. c. 128) veli: „Slik u glasu sa slikom na kraju“ t. j. asonancija s podudaranjem krajnjega suglasa. On navadja ove primjere:

„Čizme nosim, a bos odim

U naručju nosiš sina Panteliju,
Za ručicu vodiš ćerku Andjeliju.“ –

Takvi su i ovi primjeri:

Rano legnem, a docne ustanem. V. 1, 326.

Docna ležeš, rano me ustaneš,
Kad me budiš, kandžijom me ljubiš. V. 1, 328.

Kad se ženi vrabac Podunavac. V. 1, 718.

To je bio strašan tucak junak. V. 3, 57.

b) Nenaglašen samoglas i pred njim suglas podudaraju se na krajevih riečî. I Subotić (l. c. 128) spominje taj slučaj: „Slik u slogu krajnom neoznačenom:

Sakuj meni od zlata junaka,

Maziću ga, k’o rodjena majka.“

Vihar puše, alkatremom diše. H. 69.

Marko tuče, a Bojica sječe. O. 245.

Sve gledaste, danas ne vidjeste. V. 1, 365.

Zabun asta, maj osladi usta. V. 1, 390.

A iz lica izgubi se krvca. V. 3, 26.

Otide djače, ključe da uzme. V. 1, 303.

Na Madjara oči izkolači. B. 1, 50.

Pala magla na Bojanu. V. 1, 116.

Te da gadja sa ledja junaka. V. 3, 26.

Danica je čekala mjeseca. H. 61.

c) Podudaranje može se početi u predzadnjem slogu, kojega ne sgadja ritmičan udarac. Subotić (l. c. 130) kaže za takve pojave: „Nikakvi ženski slikovi nisu oni slogovi, od koji nijedan označen glasom nije, n. p. smilila – pripalila.“ –

Sa straom će stajati
I s oprezom gledati. V. 1, 210.

Leturgiju pojaju,
Božje slovo slušaju. V. 1, 211.

Vrani se konji igrahu,
Srebrna sedla lomljahu,
Na dalek’ dje se spravljahu
Po ćercu bana Jovana,
Po ljubi cara Šćepana;
Kad svati za nju idjahu,
Zelene višnje trgahu,
Na konja nevi davahu. ...
Ali je tješi za’vica,
Šćepana bana sestrica:. ...
Mene su dalje vodili,
Kada su za me hodili,
Zelene višnje sadili;
Kad su se sa mnom vraćali,
Zorene višnje trgali. V. 1, 415.

d) Primjeri omeoptota, t. j. podudaranja slovaka u jednakih padežih:

Oj ti zrno šenično, ti ne budi jezično. V. 1, 122.

Naša snašice, dobrodošlice! V. 1, 84.

S hudom srećom, udovicom mladom. V. 1, 328.

A malenu vlašku Goru crnu
Ne mogosmo nigda osvojiti. O. 165.

Pod onom gorom zelenom
A pod planinom visokom. V. 1, 415.

Ispira ga rakili safunom,
Istira ga pamukli čaršafom. B. 1, 66.

Da ti tražim lagane hećime,
Da ti gradim mekane meleme. V. 3, 32.

Nemoj ga slati gorama,
Ni mi ga šalji vodama;
Nego ga paši str’jelama,
Pa mi ga pošlji stranama. V. 1, 39.

Do te svete vodice,
Da operem ručice,
Da se mašim ramena
Krista boga ranjena. V. 1, 212.

3. Slik (rima, Reim).

Kad se omeoteleuton počinje kod onakih samoglasa, na kojih je ritmičan udarac, onda imamo slik na kraju rieči. – Gerber (II, 1, 179): „Der eigentliche Reim (Endreim) besteht in dem Gleichklang betonter Sylben von deren Vokal ab – zugleich mit dem Gleichklang solcher tonlosen Sylben, welche etwa noch folgen.“ –

Osim naziva slik upotrebljavaju neki takodje naziv srok. O postanku naziva rima vidi Gerber (II, 1, 162).

U naših narodnih pjesmah slik još nije pravilno i na stalnih mjestih upotrebljavan, kao što to u umjetnih pjesmah biva. On se u ženskih pjesmah često nalazi na kraju susjednih stihova, a u junačkih pjesmah ima ga češće u jednom te istom stihu. Često je samo asonancija ili omeoteleuton, gdje je htio biti pravi slik. Budući da narodni pjevač slika navlaš ne traži, nego ga upotrebljava, gdje mu se sgodnom prilikom tako reći sam nudi i nameće: za to biva takodje ovo, da u nar. pjesmi slik osim glasbenoga efekta više puti ima i simbolično značenje, t. j. on čini po prilici onakav utisak na slušaoca, kao što bi ga predstavljani predmet sam neposredno opažen prouzrokovao.

Slik se može razlikovati: a) po objamu svome, te on biva jednoslovčan (männlicher, stumpfer Reim), na pr.:

Zlatni kove i srebrni, lijepo ti sjaš!
Prvijenče, mudra glavo, da mnogo ti znaš! V. 1, 117.

Slik biva dvoslovčan (weiblicher, klingender Reim), na pr.:

Naša neve prela, tkala,
Sve svatove darovala. V. 1, 48.

Slik biva kadkad troslovčan (gleitender Reim; Subotić zove ga srednjim [l. c. str. 127]). Na pr.:

Momčić ide strančicom,
Nakiti se grančicom. V. 1, 474.

Porasla je jelika
Pokraj puta velika. H. 206.

Po koji put nalazi se i četveroslovčan slik, na pr.:

Kako srpske sablje sijevaju,
A dušmanske glave zijevaju. O. 36.

Bijelile, kad se dijelile. V. 1, 731.

U smilju se sastajasmo,
U bosilju rastajasmo. V. 1, 372.

Slik biva obilan (reicher Reim), kad se pred slovkami, u kojih se slik počinje, i suglasi podudaraju, na pr.:

Neka znade, da sam dolazila,
Da sam moje drago oblazila. V. 1, 483.

Sarajevo rano zatvoreno,
A u jutru zorom otvoreno. V. 1, 516.

Nema lada oko vinograda,
Eno lada oko Budim-grada. H. 187.

Danas jeste nedelja,
U njoj s’ ništa ne delja. V. 1, 209.

Svaki nosi na saruku ruku. H. 145.

b) Slik na kraju stihova može biti različno namješten, i to tako, da se neprekidno po dva i dva stiha u sliku podudaraju:

O djevojko, dušo moja!
Što govori majka tvoja?
Hoće li te mene dati?
Misli l’ mene zetom zvati?
Oli dala, ol’ ne dala,
Ti se moja vazda zvala! V. 1, 428.

Slik na kraju stihova može biti izprekršten, na pr.:

Da bi mi umriti
A smrti ne znati,
Da bi mi viditi,
Ki će me plakati.
Hoće l’ me plakati
Majka al sestrica,
Al će me plakati
Nevirna ljubica. Šenoa, Antol. 7.

Veoma često nalazi se u nar. pjesmah isti slik redom uz više stihova na kraju – nagomilan slik – n. pr.:

Tekla voda tekelija,
Nad njom rasla ševtelija,
Pod njom sjedi Andjelija,
Otud ide star delija. V. 1, 398.

Ima još i drugih načina, kako se slik na kraju stihova namješta; ali to biva više u umjetnih nego u narodnih pjesmah.

c) Slik može biti u dva susjedna stiha na različnih mjestih, kao što se iz ovih primjera vidi:

Od boga ti velika grijota,
A od ljudi zazor i sramota. V. 2, 89.

Nadje Todor Šarac- Mahmut-agu,
I kod njega starac- Merdan-agu. V. 3, 24.

Odkako je svijet postanuo,
Nije ljepši cvijet procvatio. V. 3, 82.

I pomesti dvora bijeloga,
I oplesti duge pletenice. H. 157.

d) Slik može biti u jednom istom stihu skoro na svih mogućih mjestih. Na pr.:

Pisnu vrisnu Omerova majka,
Pisnu vrisnu, svoju snau kune. V. 1, 345.

Mrke brke nisko objesio. V. 2, 44.

Pravo zdravo na Ledjanu gradu. B. 1, 63.

Milo bilo, razgovori s’ bane. V. 2, 44.

* * *

Ali alem mali kamen dragi. H. 63.

Milo bi ti bilo pobjegnuti. V. 2, 29.

* * *

Presti ne ću, a ne umem vesti. V. 1, 234.

Koga voliš, nego dobra djoga. V. 2, 44.

Malo bilo vreme postajalo. V. 2, 43.

Ptice poju, cvetaju ružice. V. 2, 546.

Viknu srdar, ka’ da jelen riknu. O. 208.

Pala tama od neba do talah. B. 1, 60.

* * *

Dodje vreme, breme da se ima. V. 2, 12.

Ni danica lica pomolila. V. 3, 39.

No su muke ruke u njedarca. H. 133.

* * *

Niti trenu nit’ se prenu Mara. V. 1, 727.

Bolan Tale, što ti fale kažu? B. 1, 57.

A planine u dubine mora. B. 1, 59.

Dan osvane i ograne sunce. V. 2, 45.

To izusti, laku pusti dušu. V. 2, 89.

* * *

Zle ti srne, a košute crne! V. 4, 52.

Puške breče, a junaci ječe;
Nož sijeva, krvca se proljeva. O. 228.

* * *

Sad su meni dvoji troji jadi. V. 1, 357.

Medju ove dvije zmije ljute. O. 175.

* * *

Pobraše joj cmilje i bosilje. V. 1, 550.

U bijelu Senju na kamenju. V. 3, 26.

No da vidiš jada iznenada. V. 2, 44.

Neobične slike i prilike. V. 3, 24.

* * *

Metnu Turčin prvu belu strelu. V. 2, 61.

I njegova oba mrka brka. V. 2, 44.

* * *

Badžak diže a nadžak poteže. B. 2, 162.

Časnog krsta i krasnog zakona. V. 2, 3.

* * *

Te pogleda uz polje Mijolje. V. 3, 36.

Turčin pade u travu na glavu. V. 3, 27.

* * *

Metahu se kamena s ramena. V. 3, 65.

Kad svanulo i granulo sunce. H. 13.

Kad svanulo i sunce granulo. V. 3, 51.

Jagić (u progr. gimn. Zagr. 1861, str. 10) veli: Leoninska rima zove se, kad se prva i druga polovica jednoga istoga stiha sriče (rimuje). (Cf. Gerber II, 1, 171.) – U našem junačkom desetercu najčešće ima slik na kraju prvoga i drugoga članka (t. j. 3. i 4. slovka podudara se sa 9. i 10. slovkom).

e) Kadkad nalazi se jedan isti slik u dva susjedna stiha na više mjesta, na pr.:

Tu sjedoše, da piju rakiju,
Šećer iju, a rakiju piju. V. 2, 28.

Gdi ko stao, onde i legao;
Gdi legao, onde i zastao. V. 3, 76.

Nema lada oko vinograda,
Eno lada oko Budim-grada. H. 187.

Biograde mali Carigrade!
Dok bijaše, lijep ti bijaše,
Kroz tebe se proći ne mogaše
Od dućana i od bazdrdjana,
Od ćošaka i od mušabaka,
Od momaka b’jelijeh zambaka. H. 188.

f) Kadkad nalaze se u jednom stihu po dva različna slika:

Kuda kuca, tuda koža puca. 143.

Tvoje ruke to su moje muke. V. 1, 482.

Devom mila, a nevom gnjila. Posl.

g) U dva susjedna stiha nalaze se kadkad po dva i tri različna slika:

Koliko je na marami grana,
Toliko mu na srdašcu rana;
Koliko li po granama kuka,
Toliko mu na srdašcu muka! V. 1, 365.

A tako me ne rodila majka, –
I muškijem ne pasala pasom,
I turskijem ne nazvala glasom! V. 3, 35.

D. Podudaranje jednakih i sličnih rieči, a ujedno različnih koje u značenju koje u obliku.

Figure toga reda spadaju pod obći naziv παρήχησις. Eustath. (k Ilijadi 1, 480) dieli parehesu na četiri vrste. Za prvu vrstu navadja kao primjer (Od. 24, 465): Εὐπείϑει πείϑοντο. Mi ćemo takve primjere navesti pod nazivom παρηγμένον. U drugoj vrsti navadja ovake primjere: μῦϑος ϰαὶ ϑυμός, βαλὼν ϰαὶ λαβὼν ϰαὶ τὰ τοιαῦτα. Taj pojav zove se drugčije anagram. Za treću vrstu ima ovaj primjer (Il. 1, 406): ἔδδεισαν οὐδὲ τ᾿ ἔδησαν. Eustat je εἰ i ἠ izgovarao kao i, dakle po takvom izgovaranju taj primjer ide u anaklasu, a kako je pisano ide pod paronomasiju. Za četvrtu vrstu navadja primjer (Il. 2, 628): Φυλέα φίλον μαϰάρεσσι. Takvi primjeri mogu se pod paronomasiju računati. Zonaeus (περὶ σχημ. Sp. III, 169) navadja kod paronomasije ovake primjere: οὐ τὴν ὑλαϰὴν ἀλλὰ τὴν φυλαϰήν i τῆς ἐμῆς εἴτε ἀπονοίας, εἴτε ἀνοίας i veli: ὃ ϰαὶ παρήχησις ὀνομάζεται. Eustath (k Ilijadi 4, 323) navadja primjer: γέρας – γερόντων kao σχῆμα ἐτυμολογίας i ujedno kao παρήχησις. Cornificius (IV, 21) navadjajući različne načine, kako annominatio (t. j. παρονομασία) postaje, računa k njojzi takodje: „genus, quod versatur in casuum commutatione aut unius aut plurium nominum“, a to je poliptoton. I Gerber (II, 1, 156) kaže: „Parechesis ist der allgemeinste terminus für Gleichklänge, sofern diese nicht der Concinnität des Satzbaues dienen oder von der Formirung der poetischen Darstellung gefordert werden, sondern nur eben die Klänge verschiedener Wörter gegen einander spielen (alludiren) lassen, um eine Beziehung zwischen ihnen anzudeuten“.

1. Antanaklasa (ἀντανάϰλασις).

Ta figura sastoji se u tom, da se po dvie po vanjskom obliku većinom jednake, ali po odnošaju ili značenju različne, rieči podudaraju.

Gerber (II, 1, 225) veli: „Mit besonderer Kraft wird ein Begriff hervorgehoben, wenn er durch ein Wort bezeichnet wird, welches so in der Wiederholung steht, dass der Gegensatz zu seiner gewöhnlichen Bedeutung fühlbar wird. Ovid (Met. 1, 310) bezeichnet so eine Gegend während der Deukalionischen Fluth: Terra ferax, dum terra fuit, sed tempore in illo pars maris“.

Rutilius Lup. (H. p. 5; p. 8) ima za tu figuru dva naziva: ἀνάϰλασις i διαφορά. Prva biva: „cum id, quod ab altero dictum est, non in eam mentem quae intelligitur, sed in aliam aut contrariam accipitur“. Kao primjer navadja, što se kod Quintiliana (IX, 3, 68) pod imenom ἀντανάϰλασις nalazi: „Cum Proculejus quereretur de filio, quod is mortem suam expectaret, et ille dixisset, se vero non expectare: immo, inquit, rogo expectes“. A διαφορά biva: „cum verbum iteratum aliam sententiam significat, ac significavit primo dictum. Na pr.: Hunc tu – deserere potuisti, cujus aerumnae quemvis etiam extrarium hominem, modo hominem, commovere possent?“ – Tu ima ta neznatna razlika, da se zove figura anaklasa, kada dvojica govore, te onu rieč koja se podudara svaki u drugom smislu razumie i govori; a diafora zove se, kada takve rieči jedna ista osoba u neprekidanom govoru govori. Isto tako definira se ta figura u Carm. de figg. (H. p. 64–65), gdje je ἀνάϰλασις prevedena riečju reflexio, a διαφορά riečju distinctio. Aquila Rom. (H. p. 31): Πλοϰή, copulatio. Ea figura elocutionis, in qua idem verbum aut nomen, bis continuo positum, diversa significat, ut est illud: Sed tamen ad illum diem Memmius erat Memmius“. Isto tako Mart. Capella (H. p. 431) i Alexander (Sp. III, 37), Phoebammon (p. 55), Donat k Terent. (Eun. prol. 27 i 41); Jul. Rufinian (p. 54) zove tu figuru ἀντίστασις, te je prevadja riečju contentio; Cornific. (IV, 14) traductio; Cicero (de or. III, 54): ejusdem verbi crebrius positi quaedam distinctio. (Cf. Gerber II, 1, 225–26.) – Volkmannn (Rhet. p. 407 ec.) računa antanaklasu pod paronomasiju. (Cf. Hermogen. περὶ ἰδ. Sp. II, 367.)

a) Ista rieč u istom gramatičnom obliku dolazi dvaput u izreci, ali svaki put kao drugi dio izreke, na pr.:

Tudja majka vražja majka. Posl.

Tu je prvi put rieč „majka“ subjekt, a drugi put predikat.

Božić je božić, a pecivo mu je brat. Posl.

Kad Ali-beg novi beg bijaše. V. 1, 583.

Moj svekrv je kot i pravi svekrv,
A svekrva je kot su i svekrve;
A dîver je po dîverski dîver,
A zalva je zalva kot i zalve. Jačk. 52.

Lepa Maro lepa ti si. V. 1, 420.

Tu je rieč „lepa“ na prvom mjestu atribut, na drugom predikat.

Lijepo je ruho i na panju lijepo. Posl.

Silan bego, silan ti bijaše. H. 20.

Tavna noći, tavna ti si! V. 1, 667.

Ostala je ostala družina
Na planini na Ogorelici. B. 1, 60.

b) Ovamo idu rieči iste osnove ali različnih gramatičnih oblika, koji slučaj no jednako glase, na pr.:

Misli care misli svakojake. V. 2, 46.

Pa uzima divit i hartiju,
Čini čini seji Ivanovoj. V. 1, 646.

O te krši zub svoj zaman krši. M. Č. 19.

Ruga sjedi pokraj puta, te se ruga svakome. Posl.

Al’ se b’jele b’jele saručine. B. 1, 60.

Ljucki čoek ljucki i govori. Posl.

A krn mjesec o po neba trepti,
Tužna svieća pozorišta tužna. M. Č. 34.

Druga ruka mrtvoj druga. Posl.

Naslonja se cmilje na bosilje,
Svaka draga na svojega draga. V. 1, 361.

Težâk ako ja postanem,
Téžak žitak na se vzamem. Jačk. 219.

Kuma kuma ako nije darovala, nije mu ni brige zadala. Posl.

Kad je bilo noći u po noći, V. 2, 12.

Klin klin izbija, a sjekira oba. Posl.

Pusta pamet dodje mi na pamet, kad što popijem. Posl.

c) Ovamo računamo rieči sasvim različne osnove i značenja, koje slučajno podjednako glase. Takav je ovaj primjer kod Quintiliana (IX, 5, 68): amari jucundum est, si curatur, ne quid insit amari.

Lijep kao lijep na plotu. Posl.

Od vode vode, a od vina nose. Posl.

U toj crnoj gori žarki oganj gori. Glasn. 2, 15.

Svekru babi od svile košulju,
Svile mu se kosti u bolesti. V. 1, 357.

Na dolami zlatna puca,
Nek zloradu srce puca. V. 1, 427.

2. Poliptoton (πολύπτωτον).

Ta figura postaje, kad se ista rieč uz različne oblike, osobito padeže a i brojeve itd. sklanjana ponavlja.

Gerber (II, 1, 185): „Wenn die Verschiedenheit der Wörter durch verchiedene Casusendungen oder andere Flexionen bewirkt wurde, nannte man solche Wiederholung: πολύπτωτον“.

Cicero (Or. 39) tu figuru spominje bez tehn. naziva: cum ejusdem nominis casus saepius commutantur. Aquila Rom. (H. p. 33) prevadja πολύπτωτον: „ex pluribus casibus“ i kaže: hanc figuram ex eo nominaverunt, quod, cum saepius initium ab eadem parte orationis fiat, illa ipsa pars declinationibus casuum aut generibus aut numeris immutatur. Tako i Rutil. Lup. (H. p. 7), Quintil (IX, 3, 36), Mart. Cap. (H. p. 482). U Carm. de figg. (p. 67) zove se ta figura, „multiclinatum“.

Primjeri:

Oči vide više nego oko. Posl.

Kad u jutru jutro osvanulo. V. 2, 62.

Tu se staše dvije svaće,
Svaća svaći govorila, V. 1, 701.

Ako spendzu ti brojiš, spendze ti se ne nabrojio;
Ako sanak ti spavaš, sanka ti se ne naspao. M. 13, 5.

Djul-djevojka pod djulom zaspala,
Djul se kruni, te djevojku budi,
Djevojka je djulu govorila:
A moj djule ne kruni se na me. V. 1, 392.

O Mihate turski dušmanine!
Dje se muka kod glave nagnala,
Pa ta muka glavi ne pomogla,
I tu muku opalila munja!
Dje se glava kod muke nagnala,
A ta glava muci ne pomogla,
I tu glavu posjekli krvnici. V. 3, 62.

3. Paregmenon (παρηγμένον).

Gerber (II, 1, 185) veli: „Wenn die Verschiedenheit der Wörter durch verschiedene Ableitungsformen bewirkt wurde, nannte man solche Wiederholung: παρηγμένον“. – Hermogen (περὶ εὑρέσ. Sp. II, 251) primjere kao πείϑει τὸν Πειϑίαν naziva παρήχησις. Gore je kazano, da je paregmenon vrsta parehese. – Gerber (II, 1, 159) veli: „Die Neueren haben – – die Paronomasie oder, wie Quintilian (IX, 3, 66) übersetzt, die adnominatio, zur Bezeichnung der Wiederkehr desselben Wortes in anderer Flexion oder Ableitungsform gebraucht. Adelung (d. Styl, B. 1, p. 284) sagt: „Die Annomination verbindet Wörter Eines Stammes mit einander, um durch den Gleichklang die Aufmerksamkeit auf den Stamm und Hauptbegriff zu lenken“. – Doch bietet sich (veli Gerber dalje) für dieselbe u. A. der terminus παρηγμένον. Für den jetzt üblichen Gebrauch des Namens liesse sich Eustathius anführen, der (zu Il. 2, 235): Ἀχαιΐδες οὐϰέτ᾿ Ἀχαιοί eine παρονομασία nennt, ebenso: οὐ Φίλιππος, ἀλλὰ Φιλίππιον ϰεϰράτηϰε τῆς Ἑλλάδος; ferner (zu Il. 2, 788) ἀγορὰς ἀγόρευον, βουλὴν βουλεύει. Ali Eustat razlikuje takvo podudaranje glasova u riečih iste osnove od riečî, koje su takodje iste osnove, ali se u njih manje glasova podudara. On navadja (Il. 1, 480) ἱστὸν ἐστήσατο kao τρόπος ἐτυμολογιϰός, tako i (k Il. 4, 323) γέρας γερόντων naziva: σχῆμα ἐτυμολογίας (i ujedno παρήχησις, kao što već gori spomenusmo). – Figurom etimologičnom (u raztegnutom pojmu) naziva Jagić (u progr. gimn. Zagr. 1861, str. 20) ovake slučajeve: 1. „Subjekt i epitet istoga su korena, pa je zato i dodatak pridavnični suvišan: Kolika je noćca noćašnja, V. 1, 315. 2. Subjekt se sa predikatom slaže tako, da su obadva istoga korena: Namjera je starca namjerila. 3. Obično se zove figurom etymologičnom ona konštrukcija, kada glagol prima za objekt rieč istoga koriena, koja je već u samom glagolu sadržana bila. Ta] se dodatak suvišnim čini onda, kada objekt sam stoji. Na pr.: Dan daniše, pa i zanoćiše. Ovaj objekt može biti kao partitivan genetiv u genetivu: Što je koji roblja narobio. 4. Ja brojim nadalje k figuri etymologičnoj sve one slučaje, gdje se poznatim načinom slaže predikat s instrumentalom; Muč’ Todore, mukom se zamuk’o! V. 2, 30. U mjesto glagolja imademo pridavnik u primjerih, kako su: grlom grlatija; glavom glavatiji“. – Sve takve slučajeve računamo osim drugih u paregmenon.

Gerber (II, 1, 186) kaže: „Das παρηγμένον stellt allein Jul. Rufinianus de schem. lex. (H. p. 51) auf, bezeichnet es als der Paronomasie oder Annomination ähnlich, „cum ex supra dicto verbo aliud derivatur# und giebt unter A. als Beisp. Virg. (Aen. 5, 446): ultro ipse gravis graviterque ad terram pondere vasto concidit; (ibid. 6, 247): Voce vocat Hecaten. Er übersetzt es mit derivatio. – Plato nennt (Gorg. p. 493 und Crat. p. 398) das etymologische Ableiten: παράγειν. – Im carmen de figg. (H. p. 67) ist der gleichbedeutende terminus: μετάϰλισις oder declinatio angegeben: declinatio, cum verbum declino parumper. „A primo puerum rectum est condiscere recte“, – Vossius (Inst. or. P. II, p. 508) dehnt die Anwendung des Paregmenon möglichst weit aus, z. B. auf Composita, wie Hom. Od. 23. 97: μῆτερ ἐμὴ δύσμητερ.

Tomić (hrv. stil. str. 21) definira: „Anominacija jest često ponavljanje jedne te iste rieči, ali ne u istoj formi, a naznačuje jednu misao, koja se često dodira glasbe – poezije“. – Filipović (stil. str. 22) veli: „Igra s riečmi sastoji se u tome, da se spoji njekoliko rieči kojim je ista korenica; ili ako se ista ili slična rieč u raznom smislu upotriebi“. – Prva definicija obuhvaća naš poliptoton i paregmenon, a druga naš paregmenon, anaklasu i paronomasiju.

Mi ćemo tu figuru nazivati paregmenon, jer paronomasija (annominatio) kod više starih pisaca drugo znači, kao što će se malo dalje vidjeti. Pod tom figurom razumijemo dakle ponavljanje riečî razne vrste ali iste osnove, takodje ponavljanje istih rieči različno sastavljenih i sastavljenih pored prostih. Na primjer:

Tebe prose prosci na sve strane. B. 1, 41.

Modar plamen iz usta mu planu. V. 3, 14.

Dobra kobca sukobila Marka. V. 2, 61.

Tu se srela sreća i nesreća. V. 3, 39.

Kude mi te troji kudioci. V. 1, 373.

Te kad bi se igre naigrali V. 2, 43.

Prijatelju časa nepočasi. V. 2, 89.

Mladosti se mladovali.
Lepa žitka naživili! V. 1, 216.

Triput ga je zobi nazobio. V. 2, 82.

Svak se čudu čudi. V. 1, 556.

Brazdu brazdi, vodu mami. V. 1, 453.

Dan daniše, pak i zanoćiše. V. 2, 89.

L’jepu šetu pošeta Milica Lazarovica. M. 7, 1.

L’jepu jezdu jezdijahu dva Jakšića mila brata M. 11, 1.

Mjerom mjeri, a cijenom cijeni. Posl.

Gorica listom listala. V. 1, 298.

Odskokom skoči jabuka. V. 1, 68.

Muč’ Milice, mukom umuknula! V. 2, 43.

Razboli se bolom brez bolesti. V. 2, 96.

Tri putnika putem putovaše,
Putujući sretoše devojku. V. 1, 585.

Tonom tone, tonući besjedi. V. 1, 721.

Sluge moje hitro pohitajte. V. 2, 44.

Kako bude veče po večeri. V. 2, 43.

Koliko noćce noćas bi. V. 1, 316.

Vriedan sluga vriednieg gospodara. M. Č. 17.

Brze sluge brže poslušaše. M. Č. 28.

O lijepe ljepotice! V. 1, 224.

Turski Turčin ladne vode ište. B. 1, 54.

Svu noć sjala sjajna mjesečina. H. 1.

Evo tebi nosim tužne glase i priglase. M. 16, 7.

Narančo, vojko nevojko!
Ti puno cv’jeta ćetala,
A malo roda rodila! V. 1, 456.

Nit’ se miče ni pomiče Rade. V. 3, 51.

Nametkinja kućna razmetkinja. V. 1, 766.

Il’ mi se ukloni, il mi se pokloni. V. 2, 67.

Stupa četa tiho i gluho
Posred tisieh glusieh tminah. M. Č. 14.

A jer krstu ne podoba junak
Nego kršten, žudim krstite me. M. Č. 22.

Kam’, djevojko, mama i pomama?
Dok bijaše u mile majčice,
Sve bijaše mamom pomamila,
I ženjeno i neoženjeno,
Oženjeno žene puštavalo,
Neženjeno ženiti se ne će. V. 1, 410.

Vino piju mladi Crnogorci
U Cetinji usred Gore crne,
Medju njima crnogorski kneže,
I do njega pope Crnogorče,
Služi vino mlada Crnogorka,
Mila snaha crnogorskog kneza. V. 4, 3.

4. Etimologisiranje.

Kadkad etimologična sličnost (bilo prava ili prividna) daje povod, te se dvie različne rieči u glasovih podudaraju. Neki primjeri mogli bi se k paregmenu brojiti, drugi k antanaklasi, ali se odlikuju tim, što u etimologičnoj sličnosti riečî povod svoj imadu.

Taj naziv upotrebio je Jagić (progr. gimn. Zagr. 1861, str. 9) navadjajući isto takve primjere, kao što i ovdje sliede. Tako i Rehdantz (Demosth. indic, p. 190) u Sophocl. Ai. v. 430 nalazi: „Etimologisirung seines Namens“. – Gerber (II, 1, 157) govoreći o parehesi ima naziv: „etymologische Porechesen“ kod ovih primjera Plautovih: (Mil. glor. II, 3, 18): Quod ego, Sceledre, scelus ex te audio? (Trin. III, 2, 43); Is mores hominum moros et morosos efficit“. – Na drugom mjestu (II, 1, 233 ec.) zove takve pojave alusijom (Allusion oder Anspielung). Na strani 234 veli: „Allusio gebraucht Jul. Caes. Scaliger (Poet. III, 56) in Verbindung mit „Agnominatio, Paronomasia“. – Dalje veli: “Die Anspielungen stützen sich zweilen auf (wirkliche oder angenommene) etymologische Verwandtschaft der Wörter, wie bei Aeschylus (Prom. 85): ψευδωνύμως σε δαίμονες Προμηϑέα ϰαλοῦσιν, αὐτὸν γάρ σε δεῖ προμηϑέως. Hom. (Od. 1, 59): οὒ νύ τ᾿ Ὁδυσσεὺς Ἀργείων παρὰ νηυσὶ χαρίζετο ἱερὰ ῥέζων Τροίῃ ἐν εὐρείῃ; τί νύ οἱ τόσον ὠδύσαο Ζεῦ; Florus (1, 16, 6): caput urbium Capua.

Budući je naziv alusija već za druge pojave, od ovih sasvim različne, upotrebljen, mi ovdje uzimamo naziv etimologisiranje, koji i samu stvar dobro označuje. Na primjer:

Srdo moja ne srdi se na me. V. 1, 473.

Beču grade ne beči se na me. V. 3, 8.

Falila se Falisava. V. 1, 401.

Tekla voda, vojno le, tekelija. V. 1, 86.

Lazi lazi Lazare! V. 1, 198.

Pobraše joj cmilje i bosilje;

Ljuto cmili lijepa djevojka. V. 1, 550.

Ljubičice ljubi mene,
Grličice grli mene. V. 1, 360.

Jednu kitu nevena cvijeća,
Da on vene iz srdakca svoga;
Drugu kitu tratora cvijeća,
Da on traje u jadu godine;
Treću kitu maka bijeloga,
Da se smakne s ovoga svijeta. V. 1, 534.

Koji mi je u Zagorju,
Zagorje ga izgorelo;
Koji mi je u Polomlju,
Polomlje ga polomilo. V, 1, 465.

Dok je junak družbu sakupio: –
Ljuta Stegu i crna Gavrana,
Stega stega, crni Gavran veže. V. 3, 63.

Ja bih pošla i dar ponijela:
Svekru babi od svile košulju,
Svile mu se kosti od bolesti!
A svekrvi čember i okrugu,
Oko nje se zemlja okružila! V. 1, 357.

5. Paronomasija (παρονομασία, annominatio).

Ta se figura sastoji u tom, da se prema jedne rieči stavlja druga, koja s prvom slično glasi razlikujući se od nje samo po kojim slovom u osnovi, a značenje im je različno, često i protivno.

Već je gore spomenuto (gdje je govoreno o parehesi), da Zonaeus primjere kao: οὐ τὴν ὑλαϰήν, ἀλλὰ τὴν φυλαϰήν paronomasijom naziva. Tako i Jul. Rufinian (H. p. 51) navadja primjere kao (Terent. Andr. 1, 3. 13): Nam inceptio est amentium, haud amantium; (id. Heant. 2. 3, 115): tibi erunt parata verba, huic homini verbera; (Verg. Aen. 1, 399): Puppesque tuae pubesque tuorum takve primjere računa on k paronomasiji prevadjajući taj naziv riečju adnominatio ili adfictio. U Carm. de figg. (H. p. 67) kazano je kod paronomasije: Supparile est, alia aequisono si nomine dicas Mobilitas, non nobilitas; bona gens, mala mens est; Dividiae, non divitiae; tibi villa favilla est.

Već je spried kod paregmena kazano, da Eustat i neki noviji pisci kao Adelung i dr. one pojave zovu paronomasijom, koje mi pod paregmenon računamo, to isto čini i Diomedes (p. 441) navadjajući primjere kao fugam fugit, facinora fecit etc. Aquila Rom. (H. p. 30) nazivajući paronomasiju: levis immutatio, dodaje primjer: legem flagitasti, quae tibi non deerat; erat enim diligentissime scripta. Takve primjere mi pod paregmenom računamo.

Anonym. περὶ σχημ. (Sp. III, 36) ima za paronomasiju primjer: οὐϰ αἰσχύνῃ Αἰσχίνη; to mi uzimamo pod antanaklasu (c.). Tiberius (Sp. III. 71) pod paronomasiju broji primjere kao (Dem. Chers. p. 96): μέλλει πολιορϰεῖν – μέλει τῶν τὴν Ἀσίαν οἰϰούντων Ἑλλήνων; i (Dem. παραπρ. p. 434): ἐγὼ δὲ οὐ τοῦτο δέδοιϰα, εἰ Φίλιππος ζῇ ἢ τέϑνηϰεν, ἀλλ᾿ εἰ τῆς πόλεως τέϑνηϰε τὸ τοὺς ἀδιϰοῦντας μισεῖν ϰαὶ τιμωρεῖσϑαι. Hermogenes (περὶ ἰδ. Sp. II, 367) prvi od tih primjera naziva: ϰαϑ᾿ ὀμοιότητα λέξεως, a drugi παρονομασία. Mi brojimo oba primjera k antanaklasi. Cornificius (IV, 21) razlikuje više načina, kako annominatio postaje, kao: attenuatione aut complexione ejusdem litterae: venĭt – venīt (= veniit); productione ejusdem littarae (ӑvium – āvium); brevitate (cūriam – Cŭriam). Takve pojave mi k antanaklasi računamo. Dalje veli Corn. da annominatio postaje: addendis litteris (temperare – obtemperare) – to je nam paregmenon; dalje veli: demendis litteris (lenones – leones) – to i mi zovemo anominacijom; dalje veli: transferendis (vano – navo) – to se drugčie zove anagram; dalje: commutandis (deligere – diligere), tako i: conscripti – circumscripti – nam je oboje paregmenon.

Komu je volja, može naše primjere navedene pod paregmenom računati takodje pod paronomasiju; ali mi držimo, da je razlika medju jednimi i drugimi primjeri tolika, da ih valja dieliti u dvie različne figure.

Mi dakle pod paronomasiju računamo ovake primjere:

Na putu ružica, a kod kuće tužica. Posl.

Uzeo naše ognjilo, pa mu nadjeo ime ocilo. Posl.

Tamburice moja dangubice. H. 160.

Djevovanje moje carevanje. V. 1, 409.

Lipo ti sta drugovala i lipo se dragovala. M. 2, 2.

Lažni sv’jete, moj lijepi cv’jete. V. 2, 74.

Što nije gledati, nije ni glodati. Posl.

Ko ljeti hladuje, zimi gladuje. Posl.

Bogatstvo pokriva horjatstvo. Posl.

Obećava mu mazno na prazno. Posl.

6. Anagram (ἀνάγραμμα).

Ovamo računamo taj slučaj, kad se po dvie i više rieči sastoje iz istih slova ali u promienjenom redu. – Gerber (II, 2, 129) veli: „das Anagramm, eine Buchstabenversetzung, durch welche aus einem gegebenen Worte andere gebildet werden, z. B. aus laudator : adulator. Eustath. (45, 45): ὅτι δὲ Ἥρα ὁ ἀήρ, δηλοῦται, φασί, ϰαὶ ἐϰ τοῦ ἀναγραμματισμοῦ. ἐξ ὧν γὰρ ἡ Ἥρα γραμμάτων, ἐϰ τούτων λαλεῖται ϰαὶ ὁ ἀήρ, wie ferner: χόλος, ὄχλος; ἀρετή, ἐρατή; φλύαρος, φλαῦρος u. a. m. – Aus dem Namen Alstedius wird sedulitas, und da lieferte also J. H. Alstedius ein carmen:

Ut possis mea mens doctisque deoque placere,
Sit pia sedulitas, sedula sit pietas.

Kod nas su riedki primjeri, koji ovamo idu:

Otvor’ vrata, vatra me sapali, V. 1, 647.

Ne mari marva za jednoga mrava. Posl.

S gornjim lat. pentametrom uporedi ovo iz Gundulićeve pjesme: Suze sina razm. 1, 1:

Grozno suzim gork plač sada,
Gorko plačem grozne suze.

E. Podudaranje jednakih rieči i izreka različnim načinom namještenih.

1. Anafora (ἀναφορά).

Tako zovu obično ponavljanje jedne ili više istih rieči u početku više izreka ili članova.

Tako tu figuru zove Demetrius (Sp. III, 294); Hermogenes (περὶ ἰδ. Sp. II, 335) zove je ἐπαναφορά, tako i Alexander (Sp. III, 20) i drugi. Phoebammon (Sp. III, 46) veli da ἀναφορά i ἐπαναφορά isto znači, cf. Longin (περὶ ὕψους Sp. I, 271); Quintil. (IX, 30, 30): ab iisdem verbis plura acriter et instanter incipiunt; Cornificius (IV, 13) zove tu figuru: repetitio, tako i carm. de figg. (H. p. 64); Aquila Rom. (H. p. 29 i 32) ima osim toga naziv: relatio; Jul. Rufinian (H. p. 49): iteratio. Rimski gramatici zovu je: anaphora i prevadjaju: relatio. Tako Donat (III, 5, 2); Charis. (IV, 6, 8); Diomed. (440); Isidor. (orig. I, 35, 8 i 9) zove tu figuru anafora, kad je u početku stihova, a epanafora, kad je u početku više članova stiha; tako i Beda (H. p. 609); Rutilius Lupus (H. p. 6) ima naziv ἐπιβολή. (Cf. Gerber II, 1, 195 ec.)

Od naših pisaca Pechan (poet. str. 15) pod nazivom: „repeticija-ponavljanje“ ne shvaća samo anaforu nego i epiforu; Filipović (stil. 21) navadja: „Opetovanje. Ta slika postaje, kad se ista rieč njekoliko puta opetuje budi u početku, u sredini ili na kraju izreka.“ – Kod starih pisaca ima za take slučaje posebnih naziva.

Anafora se u naših nar. pjesmah veoma često nalazi. Na pr.:

Naporedo jezde dobre konje,
Naporedo nose koplja bojna. V. 2, 38.

Svaki nosi po tridest strijela,
Svaki nosi po dvadest pušaka. V. 3, 47.

Kulu gradi crni Arapine,
Kulu gradi od dvadest tavana. V. 2, 66.

Kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome,
Ili voliš carstvu zemaljskome? V. 2, 46.

Ovamo može se računati i taj slučaj, kad se iste rieči u sriedi više izreka ili stihova podudaraju. Gerber (II, 1, 208) veli: „Die Wirkung der Wiederholung von Ausdrücken ist geringer, wenn diese weder unmittelbar nacheinander erfolgt, noch an den bedeutenden Stellen der Sätze. – Die Stellen können für die Wiederholung auch bedeutend gemacht werden, z. B. dadurch, dass sie einander in den Sätzen entsprechen, wie bei Ovid (Met. VII, 246):

Tum super invergens liquidi carchesia Bacchi,
Aeneaque invergens tepidi carchesia lactis.“ –

Tako u naših pjesmah:

Vita jelo uzaman zelena!
A družino uzaman vesela! V. 3, 26.

Jednom se je prepanula od djuvegije,
Drugom se je prepanula od vrana konja. H. 229.

Gerber (II, 1, 197) veli: „Die Anaphora kann ganze Sätze ergreifen, dadurch ἰσόϰωλα herbeiführen und so dem Parallelismus der Gedanken einen treffenden Ausdruck verleihen. Ovid (Met. 1, 325):

Et superesse videt de tot modo millibus unum,
Et superesse videt de tot modo millibus unam.

Cf. Demosth. Chers. p. 106. Ovamo idu ovaki naši primjeri:

Ako ću krivo, ne smijem od boga;
Ako ću pravo, ne smijem od bega. Posl.

Za devojkom veže devet mile braće,
A za momkom veže devet mili druga. V. 1, 252.

Tko vas haje, plode l’ krši vinom;
Tko vas haje, plode l’ krši žitom;
Tko vas haje, plode l’ krši svilom? M. Č. 18.

Ali stojiš zlovoljno, er si žedan hladna vina?
Ali stojiš zlovoljno, er si gladan b’jela ljeba? M. 20, 22.

„Harač, harač!“ Odkud raji harač?
Odkud zlato, koji krova nejma,
Mirna krova, da ukloni glavu?
Odkud zlato, koji njive nejma,
Nego tursku svojiem znojem topi?
Odkud zlato, koji stoke nejma,
No za tudjom po brdieh se bije?
Odkud zlato, koji ruha nejma?
Odkud zlato, koji kruha neima? M. Č. 32.

Njemu veli vjeran sluga Lazo:
Voljan budi care na besjedi!
Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
Nije meni konjic ološao,
Niti mi je ruho ostarilo,
Nit’ je malo golijemna blaga,
Svega dosta u dvoru tvojemu.
Voljan budi care na besjedi!
Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
Koje sluge docnije dodjoše,
Sve si sluge care oženio,
Mene care nekće oženiti. V. 2, 32.

Znaš li bane, ne znali te jadi!
Da sam sada na Goleč-planini, ...
Poznao bih tebe i djogina. ...
Znaš li bane od malene Banjske!
Poznajem ti čelo, kako ti je,
1 pod čelom oči obadvije,
I poznajem oba mrka brka.
Znaš li bane, ne znalo te čudo!
Kad zapadoh ropstva u vijeku,
Panduri mi tvoji uhitiše, ...
Te robovah i tamnicu trpljeh...
Znaš li bane, znaš li Strahiniću?
Kad zapita i mene upita:...
Mo’š li s’ robe, junak, odkupiti? V. 2, 44.

2. Epifora (ἐπιφορά).

Tako se zove ponavljanje jedne ili više rieči na kraju više izreka ili članova. I naziv ἀντιστροφή često se upotrebljava za tu figuru, ali noviji pisci zovu je većinom epifora. Rutilius Lupus (H. p. 6) ima naziv ἐπιφορά, i carmen de figg. (H. p. 65) s prevodom: desitio. Hermogen (περὶ ἰδ. Sp. II, 335) ima naziv ἀντιστροφή, isto tako Alexander (Sp. III, 29), Tiberius (Sp. III, 74), Zonaeus (ibid. p. 166), Anonym. (ib. p. 182), Eustath. (k Il. 13, 546, p. 945). Isti naziv ima kod Rimljana Aquila Rom. (H. p. 33) s prevodom: conversum; Mart. Capella (ib. p. 481) s prevodom: conversio. Kod J. Rufiniana (H. p. 52) ima za tu figuru naziv: ἐπιστροφή, preveden: reversio; kod Kornificija (IV, 13) zove se: conversio; kod Cicerona (de or. III, 54): in extremum conversio; Quintilian (IX, 3, 30) veli: plura in iisdem verbis desinunt. – Primjeri:

Tu sam čudan šićar zadobio,
I tu sam ti sablju zadobio. V. 2, 58.

Car će otić’ s Turcima u šetnju,
A carica s bulama u šetnju. V. 3, 23.

Nit’ je junak, k’o što su junaci:
Na njemu je ćurak od kurjaka,
Na glavi mu kapa od kurjaka. V. 2, 66.

I prodaje sablju dimišćiju:
Gola sablja tri stotin’ dukata,
Kore su joj tri stotin’ dukata,
A gajtani tri stotin’ dukata. V. 2, 58.

Djedi vaši rodiše se tudier,
Oci vaši rodiše se tudier,
I vi isti rodiste se tudier. M. Č. 17.

Gerber (II, 1, 200) veli: „Wie die Anaphora kann auch die Epiphora ganze Satzglieder umfassen, wie z. B. bei Ovid (Met. 1, 361):

Namque ego, crede mihi, si te quoque pontus haberet,
Te sequerer, conjunx, et me quoque pontus haberet.

Gore navedeni primjer iz „Čengić-age“ upravo ovamo spada; amo idu i ovaki primjeri:

Za tim prodje godinica dana,
Ni Todora, ni od njega glasa;
Jedna prodje, a i druga dodje,
Ni Todora, ni od njega glasa;
Druga prodje, a i treća dodje,
Ni Todora, ni od njega glasa. V. 2, 94.

Zviznu pala nekoliko putah,
Zadrktaše ta vješala tanka,
Al nepisnu Crnogorčad mlada,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Proz poljanu mrka krvca teknu,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Poljana se napuni tjelesah,
Niti pisnu, niti zubi škrinu. M. Č. 2.

Al’ besedi Vučko Ljuboviću:
Kad ću mnoge razcveliti majke,
Bolje neka plače moja sama;
Kad ću seje s braćom rastaviti,
Bolje neka stoji moja sama;
Kad ću ljube u rod opremiti,
Bolje neka ide moja sama. V. 3, 61.

Medju sobom vino doniješe,
Do dva čabra crvenoga vina:
Jedan daše konju od megdana,
Krvav konjic do ušiju dodje;
Drugi popi na pohodu Marko,
Krvav Marko do očiju dodje. V. 2, 40.

Tad zavrišta devet dobri konja,
I zalaja devet ljuti lava,
I zaklikta devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila. ...
Daleko je snaje ugledale, ...
Zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica; ...
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u ponoći,
Al’ zavrišta Damjanov zelenko, ...
Pak on žali svoga gospodara,
Što ga nije na sebi donio.
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila. V. 2, 48.

Lîpo su procvali crljeni klinčaci,
A sad im je tužnim daleko putovat,
Va tujoj tujini za kralja vojevat.
Joj meni klinčacu, daleki su puti,
A ja mladi junak moram povenuti,
Ar mi je tužnomu daleko putovat,
Va tujoj tujini za kralja vojevat.
Ah joj, cval sam mudro kot ta rozmarija,
Rasal sam mladenac visoko i tanko;
A sad mi je tužnom’ daleko putovat,
Va tujoj tujini za kralja vojevat. Jačk. 123.

Ovamo ide i pripjev. Šenoa (antolog. XXVI) razlikuje dopjevak (refrain), dodatak na kraju kitice, i pripjevak t. j. dodatak na kraju svakoga stiha. Mi računamo jedno i drugo pod epiforu. Gerber (II, 1, 200) veli: Zur Epiphora ist auch der Kehrreim, Refrain zu rechnen, sofern er meist am Ende der Strophen wiederkehrt. – Zu Virg. Ecl. 8, 21: Incipe Menalios mecum, mea tibia, versus bemerkt Servius, es sei dies „versus intercalaris; zu Theocr. Id. I, 64 sagt der Scholiast: Ἄρχετε βουϰολιϰᾶς, Μοῖσαι φίλαι, ἄρχετ᾿ ἀοιδᾶς – τοῦτο δὲ λέγεται πρόᾳσμα, ϰαὶ ἐπιμελῴδημα ϰαὶ ἐπῳδή.“ – Na spomenutom mjestu kod Teokrita povraća se isti stih na početku veće cjeline stihova, spada dakle pod anaforu. – Pripjev se u nar. pjesmah često nalazi, na pr.:

Slavuj slatki razgovore!
Što nije čuti pjesne tvoje? (Pripjev uza svaku vrstu.)
Ne čudim se sve ni tebi,
Već se čudim toj danici,
Što te taji u tamnici, itd. H. 282.

3. Simploka (συμπλοϰή).

Ta figura postaje tim, da se anafora i epifora sdruže, t. j. po dvie izreke (kadkad i više) počinju se istimi riečmi, a i na kraju su im jednake rieči.

Gerber (II, 1, 201): Die Figur der Symploce vereinigt Anaphora und Epiphora. Alexander (Sp. III, 30) veli (περὶ συμπλοϰῆς ἢ συνϑέσεως): Τοῦτο τὸ σχῆμα μιϰτόν ἐστιν ἐϰ τῆς ἀναφορᾶς ϰαὶ τῆς ἀντιστροφῆς, διὸ ϰαὶ οὕτω ϰέϰληται˙ ϰαὶ γὰρ ἐν ἀρχῇ τῶν ϰώλων ϰαὶ ἐπὶ τελευτῆς τὴν αὐτὴν ἔχει λέξιν, ὡς Αἰσχίνης, ἐπὶ σαυτὸν ϰαλεῖς, ἐπὶ τοὺς νόμους ϰαλεῖς, ἐπὶ τὴν δημοϰρατίαν ϰαλεῖς. Tako i Zonaeus (l. c. p. 166) i Anon. περὶ σχημ. (l. c. p. 183). Cornif. (IV, 14) zove tu figuru: complexio; Cicero (de or. 54, 206) veli: in eadem verba impetus et concursio. Aquila Rom. (H. p. 33) prevadja συμπλοϰή: connexum; Mart. Capella (ib. p. 482) piše connexio; Rutil. Lup. (H. p. 7): ϰοινότης, isto tako Carm. de figg. (ib. p. 65) s prevodom: communio; Isidorus (or. II, 21, 12): exoche. – Primjeri:

Tu se Komnen čudu dosetio,
Veza konja za jednu jeliku,
Veza Hajku za drugu jeliku. V. 3, 26.
Ti povedi hiljadu svatova,
Od hiljade više ni jednoga,
Od hiljade manje ni jednoga. V. 2, 92.

Posijeci po jednom prstu, boli;
Posijeci po drugom, boli. Posl.
Često put se krst i Turčin nadju. ...
Ter se grle rukam’ gvozdenijem,
Ter se ljube kljunom gvozdenijem. M. Č. 52.

Kad te vidim, vele mene;
Kad ne vidim, lele mene. Posl.
Tvrda vjera, ostavit’ te ne ću,
Tvrda vjera, prevarit’ te neću. V. 2, 64.

Kad je preša: dje si Teša?
Kad nije preša: oklen si Teša? Posl.

Kao što anafora i epifora svaka na pose, tako mogu one i sdružene t. j. simploka ciele izreke zauzimati, na pr.:

Može biti, da je ljutit Marko;
Može biti, da je pijan Marko. V. 2, 40.

Da bih dala vezena jagluka,
U tom nema za te halvaluka;
Da bih dala tanka boščaluka,
Ni tu nema za te halvaluka. V. 3, 19.

Sirota je Zlatka ostanula,
Pa je babo dade na dojilje;
Na dojilju tri godine bila;
Pa je babo dade na češljanje,
Na češljanju sedam godin’ bila. V. 3, 22.

Ili grmi, il’ se zemlja trese,
Il’ udara more u bregove?
Niti grmi, nit’ se zemlja trese,
Nit’ udara more u bregove. V. 2, 1.

Dva su bora na poredo rasla,
Medju njima tankovrha jela;
To ne bila dva bora zelena,
Ni medj’ njima tankovrha jela. V. 2, 5.

Metnu Marko prvu belu strelu,
Prestrijeli dve stotin’ aršina;
Metnu Turčin drugu belu strelu,
Prestrijeli tri stotin’ aršina;
Metnu Marko drugu belu strelu,
Prestrijeli pet stotin’ aršina;
Metnu Turčin treću belu strelu,
Prestrijeli šest stotin’ aršina, V. 2, 61.

Od istoka haračlije jašu,
Vode golu na repovieh raju;
Od zapada haračlije jašu,
Vode golu na repovieh raju;
Jašu zmaji s sevjera i s juga,
Golu raju na repovieh vode. M. Č. 26.

Medju one izreke ili stihove, koji se ponavljaju, mogu i drugi smješteni biti, na pr.:

Koji ono dobar junak bješe,
Što jedan put britkom sabljom maše,
Pak dvadeset odsiječe glava?
Ono jeste Banović Strahinja.
Koji ono dobar junak bješe,
Što dva i dva na koplja nabija,
Preko sebe u Sitnicu tura?
Ono jeste Zrdja Zlopogledja.
Koji ono dobar Junak bješe, ...
Sa krstašem u ruci barjakom,
Što nagoni Turke na buljuke?...
Ono jeste Boško Jugoviću. V. 2, 50.

Više puti se pitanje u odgovaranju tako ponavlja, da se medju prvi i drugi dio ponovljenih rieči pitanja odgovor smjesti, na pr.:

Jesi l’ Tale proučio fale,
Bolan Tale, što ti fale kažu?
Štono grču crni gavranovi?
Što svijaju orli mrcinjaši?
A što kliču žuti jastrebovi? –
Al’ mu veli od Orašca Tale:
Ja sam skoro fale proučio,
Meni, Mujo, jadno fale kažu:
Tri busije naše izgiboše,
A u svakoj po trijest Turakah;
S toga grču crni gavranovi,
A svijaju orli mrcinjaši,
A poklikću žuti jastrebovi. B. 1, 57.

Što te pitam, da mi pravo kažeš:
Što ni bjehu bolji naši stari,
Što im bolje prolažahu stvari,
I bolje ih paše milovahu,
I veziri bolje darivahu? ...
No da reče Karimane stari:
Moj sestriću, Ograšenoviću!
Što me pitaš, pravo da ti kažem:
Što ni bjehu bolji naši stari
Oni jesu čete četovali, ...
Iz kaura iznosili glave,
Pa pašama glave poklanjali,
A vezire robljem darivali;
Sa toga ih paše milovahu,
A veziri darom darivahu. V. 3, 37.

4. Epizeuksa (ἐπίζευξις).

Phoebammon (Sp. III, 46) veli, da epizeuksa biva onda, kad ponavljane rieči neposredno jedna za drugom sliede; tako i Herodian (Sp. III, 99) neračunajući pri tom umiešane partikule, kao na pr.: (Aesch. in Ctes. 133) Θῆβαι δὲ Θῆβαι, πόλις ἀστυγείτων, i Carm. de figg. prevadjajući ἐπίζευξις riečju geminatio. Apsines (τέχν. ῥητ. Sp. I, 406) navedeni primjer zove διπλασιασμός, tako i schol. ad Eur. (Phoen. 1054). Diomedes (p. 441): Epizeuxis est ejusdem dictionis in eodem versu sine aliqua dilatione geminatio cum impetu pronuntiationis; tako i Donatus (III, 5, 2); Charisius (IV, 6, 10); Isidorus (I, 35, 10); Beda (H. p. 609) koji veli, da se drugčie ta figura takodje palillogia zove. Naziv παλιλλογία nalazi se kod Eustathia (k Il. 5, 31) i drugih. Quintilian (IX, 3, 28) veli: verba geminantur vel amplificandi gratia – vel miserandi. (Cf. Gerber II, 1, 193.)

Mi pod epizeuksom razumiemo figuru, koja se sastoji u tom, da se u jednoj izreci ista rieč (ili više njih) uzastopce bez prekidanja ili najviše jednom riečju prekinuta ponavlja, na pr.:

Bosioče, bosioče u širinu rasti. V. 1, 10.

Miluj, miluj draga dušo moja. V. 1, 639.

Na kraj, na kraj silna mobo. V. 1, 247.

Oj golube, moj golube!
Ne padaj mi na maline. V. 1, 518.

Duša mu raja ne vid’la,
Nego se vila i vila. V. 1, 371.

Vala bogu, vala istinome. V. 2, 43.

Pogledaj vojno, pogledaj,
Je li ti slika prilika. V. 1, 7.

Tuge, moje tuge, vsaki dan ste druge!
Ljubav, naša ljubav, kâ si se razašla. Jačk. 100.

Ah dje mi si, dje mi si dundo Janko vojevoda! M. 17, 64.

Ovamo računamo i onaj pojav, kad se u nar. pjesmah zadnja rieč svakoga stiha kao neki odjek opetuje. (Uporedi takodje primjere kod Gerbera II, 1, 182.) Na primjer:

Ja imadoh kokota – kokota,
Privuče se lisica – lisica,
Ukrade mi kokota – kokota itd. H. 240.

Majka Pavlu govori – govori:
Što se sinko ne ženiš – ne ženiš,
Doma Maru ne vodiš – ne vodiš? H. 268.

Igralo kolo pod Vidin – pod Vidin;
Pusti me majko, da vidim – da vidim.
Eto ti brata, idi s njim – idi s njim,
Neka mi brata, ne ću s njim – ne ću s njim. itd. V. 1, 265.

Kao što se pojedine rieči uzastopce bez prekidanja ponavljaju, tako se mogu i ciele izreke ponavljati (kao što se već gore u posljednjem primjeru vidjeti može). Na pr.:

On se njima molio:
Nemojte me streljati,
Nemojte me streljati,
Ja ću vama pevati. ...
Stade slavuj pevati:
Teško drugu bez druga,
Teško drugu bez druga,
I slavuju bez luga. V. 1, 655.

Povîj meni mila ti,
Povîj meni mila ti,
Povîj meni mila pravo,
Ljubiš li me srcem pravo?
Nî ti trîba ni pitat,
Nî ti trîba ni pitat,
Neg va oči pogledati. Jačk. 3.

Er ako me ugledaše ti carevi janičari,
Er ako me ugledaše ti carevi janičari,
Tu je meni Mladjenju glavu moju izgubiti. M. 29, 10.

Cio dugi stih prekidan pripjevom ponavlja se u ovom primjeru:

Cvilu to mi cviljaše drobna ptica lastovica,
Ona mala ptica,
Cvilu to mi cviljaše drobna ptica lastovica,
Ona cvilu cviljaše Zadru gradu na pridvratju,
Ona mala ptica,
Ona cvilu cviljaše Zadru gradu na pridvratju.
Biše mi se cvileći mala ptica zakasnila,
Ona mala ptica,
Biše mi se cvileći mala ptica zakasnila – itd. M. 3, 1.

5. Anadiplosa (ἀναδίπλωσις).

Jedna ili više rieči, koje na kraju jedne izreke stoje, ponavljaju se u početku druge izreke.

Za tu figuru ima različnih naziva. Cic. (de or. III, 54, 306) naznačuje ju riečmi: revocatio verbi; Quintil, (IX, 3, 44): prioris sententiae verbum ultimum ac sequentis primum frequenter est idem, quo quidem schemate poëtae utuntur saepius. Hermogenes (περὶ ἰδ. Sp. II, 336) zove je ἐπαναστροφή; Anon. περὶ σχημ. (Sp. III, 133): ἀναστροφή, koji naziv i Hermogen. (l. c. p. 337) ima. Taj naziv ima i Eustathius, ali u širem smislu, za tu figuru k Il. 22, 126 p. 1262. Tiberius (Sp. v. III, p. 70) kaže, da se ἀναστροφή zove takodje ἐπαναδίπλωσις; Aquila Rom. (H. p. 32) zove je ἀναδίπλωσις, reduplicatio; tako i Carm. de figg. (H. p. 65) prevadjajući replicatio; tako Mart. Capella (ibid. p. 481). Jul. Rufinian (H. 50) zove tu figuru παλιλλογία, regressio; Diomedes (p. 440) veli: anadiplosis est congeminatio dictionis ex ultimo loco praecedentis et principio sequentis; tako isto Charisius (IV, 6, 7); Isidorus (or. I, 35, 7); Beda (H. p. 609). (Cf. Gerber II, 1, 204.)

Na primjer:

Te si tako rano uranila,
Uranila u svetu nedjelju V. 2, 3.

Kada sjutra bijel dan osvane,
Dan osvane i ograne sunce. V. 2, 45.

Što protuži rano u nedelju,
U nedelju prije jarkog sunca? V. 2, 21.

Čekaj mila čekaj, žal će tebi biti,
Žal će tebi biti tvoga udavanja. Jačk. 99.

Još ću tebe, Damjane, ljepš’jem darom darovati,
Ljepš’jem darom darovati, l’jepom Marom bratinicom. M. 26, 24.

S anadiplosom nalazi se sdružena simploka, na pr.

Gdi se gode krajina uzbija,
Uzbija je Ali-aga s Markom;
Gdi se gode gradovi uzimlju,
Uzimlje ih Ali-aga s Markom. V. 2, 61.

U Ilije mlada osta ljuba,
Mlada ljuba od petnaest dana;
U Stojana mladja osta ljuba,
Mladja ljuba od nedelje dana. V. 3, 25.

I anadiplosa nalazi se često cielimi izrekami izražena:

Već me pitaj majko, kom sam ruku dala,
Kom sam ruku dala i srce predala. V. 1, 561.

Što ti je, mlada djevojko, što proljevaš grozne suze,
Grozne suze proljevaš, a otiraš crnu krvcu? M. 5, 43.

Gdi je gondže palo, tu je zemlja pukla;
Gdi je zemlja pukla, tu je gunja nikla. V. 1, 670.

Piše vino i veseliše se,
Dok u jutru bili dan osvanu;
Kad u jutru bili dan osvanu,
Otidoše preko Velebita. V. 3, 61.

Rani majka Materino zlato,
Dok je zlato do kudjelje bilo;
A kad zlato do kudjelje bilo,
Skovaše joj srebrnu kudjelju. ...
Rani majka Materino zlato,
Dok je zlato do djerdjefa bilo;
A kad zlato do djerdjefa bilo,
Kupila joj djerdjef od merdžana. V. 1, 647.

Maša s’ majka u džepe dolami,
Pak izvadi dve trnjine crne;
Al’ to nisu dve trnjine crne,
Već su ovo dva kćerina oka. V. 1, 732.

Nešto pišti u zelenoj travi:
Il’ je vila, ili ljuta guja?
Nit’ je vila, niti ljuta guja,
Veće pišti Smiljanić Ilija. V. 3, 32.

Anadiplosa sa simplokom sdružena kroz ciele izreke nalazi se u ovom primjeru:

Da bi mi dîvojka kot sunce svîtila,
Kot sunce svîtila, kot voda hodila,
Kot voda hodila, kot kamen mučala;
Još mi ne b’ dîvojka ljudem ugodila.
Da bi mi dîvojka vsa polja požela,
Vsa polja požela, brîge podkopala,
Brîge podkopala, gore podvalila,
Još mi ne b’ dîvojka ljudem ugodila. Jačk. 100.

6. Gradacija (gradatio, ϰλῖμαξ).

Hermogenes (περὶ ἰδ. Sp. II, 337) za ϰλιμαϰωτὸν ϰαλούμενον σχῆμα veli: ἔστι δὲ οὐδὲν ἀλλ᾿ ἢ πλεονάζουσα ἀναστροφή; Tiberius (Sp. III, 72): ἡ μὲν ἀναδίπλωσις ἐν δύο ϰώλοις γίγνεται, ἡ δὲ ϰλῖμαξ ἐν πολλοῖς. Obojica navadjaju kao primjer Demosth. (coron. p. 288): οὐϰ εἶπον μὲν ταῦτα, οὐϰ ἔγραψα δέ, οὐδ᾿ ἔγραψα μέν, οὐϰ ἐπρέσβευσα δέ, οὐδ᾿ ἐπρέσβευσα μέν, οὐϰ ἔπεισα δὲ Θῆβαίους. Sliku ljestava u toj figuri razjasnjuje Alexander (Sp. III, 31), Tiberius (Sp. III, 72), Aquila Rom. (H. p. 34); Isidor (II, 21, 4) kaže za tu figuru: hanc figuram nonnulli catenam appellant, propter quod aliud in alio quasi nectitur nomine, atque ita res plures in geminatione verborum trahuntur. Već je pred tim Rutil. Lup. (H. p. 8) svoj naziv ἐπιπλοϰή prispodabljajući riečju catena tumačio; a Carm. de figg. (H. p. 65) prevadja taj naziv riečju connexio. Aristot. (de gen. an. 1, 18), Longin. (περὶ ὕψους Sp. 1, 289), Eustath. (p. 181, 36) imaju naziv ἐποιϰοδόμησις. Cicero (de or. III, 54), Cornificius (IV, 25), Quintil. (IX, 3, 55) imaju naziv gradatio; Aquila Rom. (H. p. 34) voli ϰλῖμαξ riečju ascensus nego scala ili gradiculus, „ut quidam“, prevadjati; Jul. Rufin. (H. 52) ima naziv gradatus; Diomed (p. 443) i Isidor (or. II, 21, 4): gradatio. (Cf. Gerber II, 1, 205.)

Aquila Rom. navadja kao primjer (Cic. pro Mil. 23, 61): Neque vero se populo solum sed etiam senatui commisit, nec senatui modo, sed etiam publicis praesidiis et armis, neque his tantum, sed etiam ejus potestati. Gerber (II, 1, 207) navadja ovaj primjer (Klopst. Mess. 2. Ges.): Ja euch auch, die quälet die ewige Nacht des Abgrunds, Und in der Nacht des Strafenden Feuer, im Feuer Verzweiflung, In der Verzweiflung Ich! euch will von dem Tod er befreien! –

Gerber (l. c. p. 205) definira ovako: Wenn die Steigerung, welche durch die Wiederaufnahme des Wortes erfolgt, weiter fortgesetzt wird, so giebt dies die Figur der Climax. – Ne ponavlja se tu dakle uviek čista anadiplosa.

Ta figura dakle postaje, kad se uz više izreka ili članova jedna rieč (a i više) iz prve izreke u drugoj, i opet jedna rieč iz druge izreke u trećoj itd. ponavlja. Na primjer:

Jere ima Petar džeferdara.
Dje obrne, hoće nišaniti,
Dje nišani, hoće pogoditi,
Dje pogodi melem ne trebuje. V. 4, 47.

Sanak snio mali Hasan-aga,
Da g’ zapade usahla jabuka,
U jabuci zrno biserovo,
U biseru ljuti zmaje spava. H. 35.

Tad Stari Vlah oni poharaše,
Poharaše pa i popališe,
Popališe pa i porobiše. V. 4, 62.

U polju je stanak pustinjakov,
A u stanku jedna izba mala,
A u izbi čudno čudo kažu. M. Č. 54.

Ako tebe i okara majka,
Ak’ okara, udarit’ te ne će,
Ak’ udari, oćerati ne će,
Ak’ oćera, bježi mene dušo! H. 163.

Livada kazuje stadu bijelome,
Stado kaza svojemu pastiru,
Pastir kaza na putu putniku,
Putnik kaza na vodi vozaru,
Vozar kaza orahovoj ladji itd. V. 1, 444.

Ne kun’ mene djevojčice!
Nikad sreće ne imala!
Ako li je i imala,
Nikad sina ne rodila!
Ako li ga i rodila,
Na vojsku ga ne spremila!
Ako li ga i spremila,
Sa vojske ga ne ščekala! H. 210.

Djevojka se krivo bratom klela:
Živ mi bratac, nikad s’ udat’ ne ću;
Ako bih se počem i udala,
Živ mi bratac, na konja mu ne ću;
Ako bih mu po čem uzjahala,
Živ mi bratac, sjahati mu ne ću itd. H. 175.

Što propušta Selim alajbeže,
Ne puštaju dva Beširovića;
Što puštaju dva Beširovića,
Ne puštaju dva Karahovića;
Što puštaju dva Karahovića,
Sve siječe od Orašca Tale. V. 3, 36.

Ne pozabi one rîči, ke sam ti ja s’noć govoril,
Ke sam ti ja s’noć govoril, bi li nas dva skupa zdali,
Bi li nas dva skupa zdali, bi li mene zeta zvali. Jačk. 48.

7. Okruživanje (ϰύϰλος).

Gerber (II, 1, 202) veli: Wenn zu Anfang und zu Ende desselben Satzes dasselbe Wort wiederholt wird, so heisst dies ϰύϰλος. Hermogenes (περὶ εὑρ. Sp. II, 252) veli: ϰύϰλος – γίγνεται ὅταν ἀφ᾿ οὗ ἄρξηταί τις ὀνόματος ἢ ῥήματος, εἰς τὸ αὐτὸ ϰαταλήξῃ πάλιν μήτε πτῶσιν ἐναλλάξας μήτε σχῆμα μήτε χρόνον μήτε ἀριϑμὸν μήτε ἄλλο τι, οἷον σοὶ μὲν γὰρ ἦν ϰλέπτης ὁ πατήρ, εἴπερ ἦν ὅμοιός σοὶ (Dem. Phil. 4, p. 151); tako i Anonym. περὶ σχημ. (Sp. III, 116). Eustath (p. 818) takve primjere (kao Il. 10, 466) zove: ϰύϰλος ῥητοριϰός. Aquila Rom. (H. p. 32) i Mart. Capella (ib. 481) imaju naziv: προσαπόδοσις, redditio; Jul. Rufinian (ibid. p. 50) ἐπαναδίπλωσις ili inclusio, navadjajući kao primjer Verg. (Georg. III, 47), gdje opetovana rieč u različnom padežu stoji, isto tako Verg. Aen. 11, 358. Quintilian (IX, 3, 34) bez naziva veli: respondent primis et ultima. Charisius (p. 281) i Donatus (p. 398) imaju naziv ἐπανάληψις. Gerber (l. c. p. 203) navadja medju drugimi ovaj primjer: Weinet um mich, ihr Kinder des Lichts; er liebt mich nicht wieder, ewig nicht wieder, Ach, weinet um mich (Klopst.)

Već iz ovdje navedenih a i drugih primjera vidi se, da ponavljana rieč ne mora biti na početku i na kraju samo jedne iste izreke, niti mora biti svagda u istom gramatičnom obliku, niti samo jedna; u zadnjem (njemačkom) primjeru ponavlja se ciela izreka. Ta figura sastoji se dakle u tom, da se ista rieč (jedna ili više) nalazi na početku i na kraju stiha, izreke ili perioda, na pr.:

Lijepo je ruho i na panju lijepo. Posl.

Dobra kada i od roda dobra. V. 3, 80.

Arap djever, stari svat Arapin. V. 2, 66.

Mudar bješe Kulin kapetane,
Vidje Kulin, da je kneže mudar. O. 311.

Vjeru ko lomi, njega će vjera. Posl.
Vidite li? Bog vas ne vidio! V. 2, 34.

Sinoć meni crna knjiga dodje,
Crna knjiga, a u doba crno. V. 1, 545.

Iženio mladje i starije,
Mene, babo ne šće oženiti. V. 3, 6.

Ostav’ me se bila vilo, jadi te se ostavili! M. 3, 27.

Cvala jesi roža, lîpo jesi cvala. Jačk. 121.

Vjeru vjeruj, spasit će te vjera. M. Č. 23.

Kajite se, dok imate dana,
Dok je doba, djeco kajite se. M. Č. 20.

Već se je spried vidilo, da se u toj figuri ciela izreka ponavljati može; to biva i u naših nar. pjesmah dosta često, i to tako, da se manja ili veća cjelina istom izrekom (kadkad i više nego jednom) počinje i svršuje. Na pr.:

Ako me kaniš vzeti, jur je, sadaj doba,
Jur su, mili, prošli vazmi i božići,
Vazmi i božići i pisani danki.
Ako me kaniš vzeti, jur je sadaj doba. Jačk. 32.

Čupić radi, da glasnik ne ode:
Sabljom sječe, a mrkovom gazi,
Drugom rukom buzdovanom tuče,
Na sve strane Čupić posla ima,
Jer on želi, da glasnik ne ode. O. 306.

Veli tako Liješ od Pipera:
Meni, braćo, jeste najžalije:
Skoro sam se junak oženio,
Ostade mi u dvoru ljubovca
Ni karana niti svjetovana; –
To je meni sada najžalije. V. 4, 4.

O ti majko, milo dobro moje!
Što će reći, mila moja majko!
Ne mogu mi niti ustajati,
Ni srebrno brdo udarati,
Ni zlaćeni čunak prolaziti,
Sto će reći, moja mila majko? V. 1, 642.

Blago meni do boga višnjega!
Bog mi dade sina iznenada,
Mojoj Grozdi braca rodjenoga;
Moja Grozda vrlo brata željna,
Bog joj dade brata iznenada. V. 2, 30.

A veli mu Alija dizdare:
Ne meći mi stravu na družinu,
No ako se jesi prepanuo,
E si mrke Vlahe ugledao,
Hajde bježi korjeničkoj župi,
Ne meći mi stravu na družinu. V. 4, 60.

Al’ bosede dva putnika stara:
Boga tebi, djakone Stevane!
Koja tebi velika nevolja,
Te si tako rano uranio,
U nedelju predje jarkog sunca
Predje sunca i pre leturgije,
Pa ti seješ belicu pšenicu?
Ili si se junak pomamio,
Ili si se danas poturčio,
Časnog krsta pod noge sgazio,
I svoju si veru izgubio,
Te si tako rano uranio
U nedelju predje jarkog sunca,
Predje sunca i pre leturgije,
Pa ti seješ belicu pšenicu? V. 2, 3.

I poduži govor može se istom ili sličnom izrekom početi i završiti na primjer: V. 2, 89, 159 = 173; – V. 2, 67, 180 = 192; – V. 3, 78, 257 = 282; – V. 4, 33, 226 – 229 = 263 – 266; – V. 2, 40, 238 = 263; – V. 2, 44, 89 = 152; – V. 3, 24, 293 = 583; – V. 3, 78, 257 – 258 = 282 – 283.

Tako se može odgovor završiti onom izrekom (jednom ili više), koja je u početku pitanja, na pr.:

Još je njemu seja besjedila:
Što si tako brate potavnjeo? –
Besedi joj nejačak Jovane: –
Meni jeste golema nevolja:
Dok sam osam brata oženio, –
Devet b’jelih kuća načinismo,
Za to sam ti pocrnjeo sejo. V. 2, 9.

K njojzi dolaze, pak joj besede:
Što ti je platno od suza mokro?
Što l’ žuto zlato od jada jadno?
Al’ Janja njima tijo besedi:
Evo danaske devet godina,
Kako ja tajim bolnog Djuricu:
Danjom boluje, noćom vojuje,
Sve mi donosi ruo krvavo –
S tog mi je platno od suza mokro,
S tog žuto zlato od jada jadno. V. 1, 668.

Vidi početak i svršetak pjesme: V. 2, 64.

8. Antimetabola (ἀντιμεταβολή).

U toj figuri druži se često anadiplosa s okruživanjem. Ona postaje tim, da se po dvie rieči jedne ili dviju izreka u sliedećoj izreci jednoj ili dvjema prevrnutim redom povraćaju. Tu je dakle red onih rieči, koje se podudaraju, hiastičan.

U istom smislu definira tu figuru pod nazivom ἀντιμεταβολή Alexander (Sp. III, 37) dodajući ovaj primjer. οἷς μὲν γὰρ ἐγὼ δεινός, οὐχ ὁ παρὼν ϰαιρός, οἷς δ᾿ ὁ νῦν ϰαιρός, οὐϰ ἐγὼ δεινός. Quintilian (IX, 3, 85) za tu figuru navadja primjere: non ut edam vivo, sed ut vivam edo, i (Cic. Cluent. 2, 5): ut et sine invidia culpa plectatur et sine culpa invidia ponatur. Carmen de figg. (H. p. 64): ἀντιμεταβολή – permutatio fit, vice cum convertimus verba. Jul. Rufinian (H. p. 5) zove tu figuru μετάϑεσις – cum quod ante dictum est postponitur, et quod post dictum est anteponitur, ut: Eripis, ut perdas, perdis, ut eripias. Naziv ἀντιμεταβολή nalazi se još kod više pisaca. Anonym. (Sp, I, 437) ima naziv ἀναδίπλωσις kod ovoga primjera: πόλεμον εἰς τὴν Ἀττιϰήν, εἰς τὴν Ἀττιϰὴν πόλεμον.

Gerber (II, 1, 225) veli: Die Antimetabole kann als ein besonderer Fall des Chiasmus gefasst werden, indem nämlich die Kreuzstellung dieselben Wörter wiederbringt, so dass besonders eine zur Darstellung von Antithesen höchst geeignete Form zu Stande kommt. Sofern durch die Antimetabole das Verhältniss zweier Begriffe zu einander als umkehrbar dargethan wird, gewährt sie auch dem logischen Verstande eine Ueberraschung.

Primjeri:

Ili loncem o kamen, ili kamenom o lonac, teško loncu svakojako. Posl.

Kad ima hljeba, nema soli, a kad ima soli, nema hljeba. Posl.

Ja umio, a ne imao, ja imao, a ne umio (sve jedno je). Posl.

Plačuć pjeva, pjevajući plače. M. Č. 39.

Prolijeću konji bez junakah,
A junaci bez dobrijeh konjah. O. 64.

Viknu Živko: Kuku mene striko!
Reče striko: A što ću ti Živko? O. 112.

Turci viču Muja i Aliju,
Crnogorci blaženu Mariju;
Dje dopire blažena Marija,
Ne pomaže Muja ni Alija. O. 113.

Oni gone plijen od Sovljaka: –
Stoji bleka ovac’ za janjcima,
Stoji meka janjac’ za ovcama;
Veka stoji koza za jarići,
A jarića dreka za kozama;
Stoji rika krava za teladma,
A teladi meka za kravama. V. 4, 28.

Da bog dade svakom, tko što hoće!
A i meni, što je meni drago.
volim drago neg’ carevo blago!
Što će meni sve carevo blago,
Kad ja nemam, što je meni drago? V. 1, 312.

Dje je sreća, tu je i nesreća;
Dje nesreća, tu i sreće ima. V. 2, 74.

Antimetabola, simploka i anadiplosa jedna drugom propletene su u ovom primjeru:

I ja njemu: Hajde s bogom dragi!
Ako tamo mnogo zastajao,
Mnogo stao, malo zadobio;
Ako tamo malo zastajao,
Malo stao, mnogo zadobio. H. 90.

(U riečih; mnogo – malo – malo – mnogo izražena je antimetabola; rieč: zastajao dvaput na kraju stiha stojeći s riečmi: ako tamo u početku od dva stiha čini simploku; tako i rieč: zadobio dvaput na kraju stiha stojeći čini s riečmi: ako tamo po drugi put simploku; rieči: mnogo zastajao – mnogo stao čine anadiplosu, isto tako rieči: malo zastajao – malo stao.)

Kako u prednjih primjerih pojedine rieči, tako se mogu i ciele izreke u prevrnutom redu povraćati. Gerber (II, 2, 284) veli: Der Chiasmus als eine Antimetabole der Zeilen findet sich z. B. in „Die drei Frühlingstage“:

Jugend, Rausch und Liebe sind
Gleich drei schönen Frühlingstagen;
Statt um ihre Flucht zu klagen,
Herz, geniesse sie geschwind!
Herz, geniesse sie geschwind,
Statt um ihre Flucht zu klagen!
Gleich drei schönen Frühlingstagen
Jugend Rausch und Liebe sind.

Ovamo idu ovaki naši primjeri:

Tu se neču kano drugda:
Tko je junak, na ždrijelo!
Na ždrijelo, junak tko je!
Tu ne jeknu jeka kršna. M. Č. 12.

Djegodj nadjoh za tebe djevojku,
Tu ne nadjoh za me prijatelja;
A dje nadjoh za me prijatelja,
Tu ne nadjoh za tebe djevojku. V. 3, 6.

Svetli care, a moj roditelju!
Što sam tebi, babo, sagrešio,
Te me danas oćeš da obesiš
Na znan danak, na vaskrsenije?
Sva se moja braća i družina
Sad raduje svetom vaskrsenju,
A ti mene oćeš da obesiš!
A što sam ti sagrešio, babo? V. 2, 30.

Car Sulejman jasak učinio,
Da s’ ne pije uz ramazan vino,
Da s’ ne nose zelene dolame,
Da s’ ne pašu sablje okovane,
Da s’ ne igra kolom uz kadune;
Marko igra kolom uz kadune,
Marko paše sablju okovanu,
Marko nosi zelenu dolamu,
Marko pije uz ramazan vino. V. 2, 71.

9. Regresija (regressio, ἐπάνοδος).

Često biva, da se uzporedjene (koordinirane) rieči iste vrste najprije skupa kažu, a za tim podieljene svaka u drugoj izreci povraćaju. Quintilian (IX, 3, 35) navadja: ἐπάνοδος, regressio, repetendi genus, quod simul proposita iterat et dividit: Iphitus et Pelias mecum, quorum Iphitus aevo jam gravior, Pelias et vulnere tardus Ulixei (Verg. Aen. 2, 435). Osim toga tu figuru spominje Jul. Rufinian (H. p. 53) nazivajući je takodje reversio; Ps. Plutarch (de vit. Hom. 34) s primjerom Il. 5, 592 ec.; Alexander (Sp. III, 30) s primjerom Il. 16, 250. ec.; Phoebammon (Sp. III, 46) s nazivom ἐπανάδοσις, što se po svoj prilici ima čitati ἐπάνοδος; Tiberius (ibid. p. 80); Zonaeus (ib. p. 166).

Gerber (II, 1, 210) veli: Dieser terminus ist durchaus entbehrlich, da hier von einer Figur nichts vorhanden ist. Es ist vollkommen angemessene Darstellung, zuerst von einem Gesammtausdruck das Gemeinsame auszusagen, dann von seinen Theilen das Besondere. – Istina, da ima primjera, u kojih je taj način govora sasvim običan; u drugih bi se moglo i drugčije kazati, tako gornji Quintilianov primjer mogao bi glasiti: Iphitus et Pelias mecum, quorum ille aevo jam gravior, hic et vulnere tardus Ulixei. Figura se dakle i tu sastoji u povraćanju istih rieči.

Taj način govora nalazi se dosta često u naših nar. pjesmah:

Te joj nose skuce i rukave:
Skuce nose, da se ne obrose,
A rukavce, da se ne otrune. V. 1, 647.

Tamnica je kuća neobična: –
Tude idu zmije i jakrepi,
Hoće zmije, da oči popiju,
A jakrepi lice da nagrde. V. 2, 56.

Nika nema kuće ni baštine:
Kuća mu je kamena pećina,
A baština zelena planina. V. 1, 676.

I po tri puta se takvim načinom iste rieči govore, na pr.:
Dve se vode putem preticale:
Jedno Sava a drugo Morava,
Sava nosi drvlje i kamenje,
A Morava šajku okovanu,
A u šajci brata i sestricu:
Bratac spava, a sestrica veze,
Seja brata iglicom budila. V. 1, 595.

Poraslo je cmilje i bosilje:
Cmilje raste pokraj mora slana,
A bosilje pokraj vode ladne;
Naslonja se cmilje na bosilje,
Svaka draga na svojega draga. V. 1, 361.

Kad to vidje postidan Stojane, –
Pa se baci gunjom i jabukom.
Ljuta bila seja Ivanova:
Žutu gunju u travu bacila,
A jabuku nogom oturila;
Gunja pade u zelenu travu,
A jabuka u vodu studenu. V. 1, 646.

Što procvilje u Banjane gornje?
Da l’ je vila, da li guja ljuta?
Da je vila, na više bi bila;
Da je guja pod kamen bi bila;
Nit’ je vila, niti guja ljuta,
Već to cvili Perović Batriću, V. 4, l.

Rieči, koje se tim načinom ponavljaju, stoje kadkad u hiastičnom redu kao što napried u antimetaboli. Na pr.:

Bogom braćo, dva dželata mlada!
Vodite me carici materi,
Da mi prosti i muku i ranu:
Ranu njenu, što me je ranila,
Muku njenu, što je premučila. V. 2, 30.

Ne znam ništa, nit’ mi kogodj kaže,
Koga grli, i koga li ljubi.
Ljubila ga medju oči guja,
A crna ga zemlja zagrlila! H. 97.

Godinica loša ti mi dodje!
A i meni a i konju mome:
Mome konju ne rodi livada,
A meni se preprosi djevojka. V. 1, 504.

Takav red (ali ne ujedno takvo ponavljanje) rieči u slučajevih, koji su tim slični, zove se u Carm. de figg. (H. p. 69) προϋπάντησις. Tomu nazivu dodaje se ovo: Fit praeoccursio, si reddas priu’ posteriori. Ut: „Pluvias cernas nolle istos ac cupere illos: Arantes cupiunt imbrem noluntque viantes.“ – Zonaeus (Sp. III, 170) taj pojav naziva προαπάντησις dodajući ovaj primjer: ϰαλὸν παιδεία ϰαὶ πλοῦτος, ἐφ᾿ ὅσον ὁ μὲν τὸ σῶμα ϰοσμεῖ, ἡ δὲ τὴν ψυχὴν ϰαλλύνει. Tako isto Anonym. (περὶ σχημ. Sp. III, 187). Alexander (Sp. III, p. 40) ima za to naziv προσυναπάντησις s primjerom (Il. 4, 450): ἔνϑ᾿ ἅμα οἰμωγή τε ϰαὶ εὐχωλὴ πέλεν ἀνδρῶν ὀλλύντων τε ϰαὶ ὀλλυμένων; t. j. οἰμωγὴ ὀλλυμένων – εὐχωλὴ ὀλλύντων. U primjerih navedenih od Zonaea i Alexandra nema regresije; ali ti primjeri mogu se lako u regresiju pretvoriti ovako: ϰαλὸν παιδεία ϰαὶ πλοῦτος, ἐφ᾿ ὅσον ὁ μὲν πλοῦτος τὸ σῶμα ϰοσμεῖ, ἡ δὲ παιδεία τὴν ψυχὴν ϰαλλύνει . – ἐνϑ᾿ ἅμα οἰμωγή τε ϰαὶ εὐχωλὴ πέλεν ἀνδρῶν˙ εὐχωλὴ μὲν ὀλλύντων, οἰμωγὴ δὲ ὀλλυμένων. Iz tih se dakle primjera vidi, da regresija može biti figura.

Regresija i okruživanje druže se u ovom primjeru:

Što je sine, te suze prolivaš?
Il’ si gladan, il’ si žedan sine?
Ako s’ gladan, eto djakonije;
Ako s’ žedan, eto vina ladna:
Nemoj grozne suze prolivati. V. 3, 72.

Regresija, gradacija i simploka propleću se u ovom primjeru:
„Sinoć sam ti čudan sanak snio,
Da je trava po avliji nikla,
I po travi čudna rosa pala,
I po rosi str’jele popanule“.
Draga dragom tiho odgovara:
Ne boj mi se moje milo drago!
Što je trava po avliji nikla,
To su jadi i moji i tvoji,
Tvoji za mnom, a moji za tobom;
Što je rosa po travi popala,
To su suze i moje i tvoje,
Tvoje za mnom, a moje za tobom;
Što su str’jele po rosi popale,
To su kose i tvoje i moje,
Tvoje za mnom, a moje za tobom. V. 1, 640.

(Rieči: trava – rosa – str’jele – čine u prvih stihovih gradaciju, a u daljih stihovih povraćajuć se čine regresiju; rieči: tvoji – moji – čine u tri puta regresiju; a simploka je u drugoj polovini cielimi izrekami izražena.)

Po dvie i više uzporedjenih izreka mogu se isto tako kao što po dvie i više rieči jedne vrste najprije skupa navesti, a po drugi (i treći) put rastavljene u svezi s drugimi izrekami povraćati. Na pr.:

Sinoć sunce igrajući zadje,
A jutroske potmolo izadje.
Štono sinoć igrajući zadje,
Ono Jovo majci s vojske dodje;
A što jutros potmolo izadje,
Ono s’ Jevo majci razboljeo. V. 1, 661.

Kako ću joj tužan djever biti!
Kad joj stanem čašu nazdravljati,
Il’ ću reći: zdrava, snaho moja,
Il’ ću reći: zdrava, draga moja?
Ako reknem: zdrava, snaho moja,
Ja ne mogu srcu odoljeti;
Ako l’ reknem: zdrava, draga moja,
Mom ću pobru volju pokvariti. V. 1, 544.

Poletio soko tica siva –
I on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva,
Veće bio svetitelj Ilija;
On ne nosi tice lastavice,
Veće knjigu od bogorodice,
Odnese je caru na Kosovo. V. 2, 46.

Sarajevo što si potavnjelo?
Ili te je vatra pogorela,
Ili te je kuga pomorila,
Il’ Miljacka voda poplavila?
Da je mene vatra pogorela,
B’jele bi mi dvore ponovila;
Da je mene voda poplavila,
Barem bi mi oprala sokake;
Već je mene kuga pomorila,
Pomorila i staro i mlado,
Rastavila i milo i drago. V. 1, 673.

Šta se b’jeli u gori zelenoj?
Al’ je snijeg, al’ su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
Labudovi već bi poletjeli,
Nit’ je snijeg, nit’ su labudovi,
Nego šator age Hasan-age. V. 3, 80.

Medju sobom vijeć’ učinile: –
Jedna veli: da ga zakoljemo;
Druga veli: da ga utopimo;
Treća veli: da ga ubijemo.
Al’ govori jadno momče mlado:
N’jesam jagnje, da me zakoljete;
Nit’ sam zmija, da me ubijete. V. 1, 549.

Već je meni skudjena devojka:
Jedni vele: oda zla je roda,
Drugi vele: ljuta kao guja,
Treći vele: sanljiva, dremljiva.
Ljuto kune lepota devojka:
Koji vele, da sam od zla roda,
Ne imao od srca poroda!
Koji veli: ljuta kao guja,
Guje mu se oko srca vile!
Koji veli: sanljiva, dremljiva,
Ne imao u bolesti sanka! V. 1, 64.

Jelen vili potijo besedi: –
Ja sam im’o moju košuticu,
Pak j’ otišla za goru na vodu;
Il’ je gdegod s puta zalutala,
Ili su je lovci uvatili,
Ili me je sasvim ostavila
I jelena drugog preljubila.
Ako bude s puta zalutala,
Da bog dade, da me skoro nadje;
Ako l’ su je lovci uvatili,
Bog neka im moju sreću dade;
Ako l’ me je sasvim ostavila
I jelena drugog preljubila,
Da bog da je lovci uvatili. V. 1, 373.

Regresija i simploka mogu se sdružiti:

Sokole sivi; ja te ne ranim,
Ja te ne ranim, čime se rani;
Ja te ne pojim, čime se poji;
Ja lice grdim, tebeka ranim;
Ja suze ronim, tebeka pojim. V. 1, 648.

Ja tavnovah za sedam godina,
Nit’ ja znadoh, kad mi ljeto dodje,
Nit ja znadoh, kad mi zima dodje,
Osim jedno, moja stara majko!
Zimi bi se grudale djevojke,
Probace mi po.grudu snijega,
Po tom znadem, da je došla zima;
Ljeti bace stručak bosioka,
Po tom znadem, da je ljeto, majko. V. 2, 64.

10. Strofa (στροφή, kitica).

U narodnih pjesmah ima osobit način strofâ, koje se osnivaju na simploki, a sastoje se u tom, da se po dva tri itd. stiha u istom redu ali s manjom ili većom promjenom pojedinih rieči povraćaju. Neke ženske pjesme sastoje se ciele iz takvih strofa, u drugih kako ženskih tako i junačkih pjesmah nalaze se na mnogih mjestih strofe različne forme i dužine upletene.

a) Strofe u ženskoj pjesmi, koja se ciela iz strofa sastoji:

α) Ustaj gore naša neve, saba zora je!
Čeka tebe domaćine, da ga daruješ.

β) Ustaj gore naša neve, saba zora je!
Čeka tebe prvijenče, da ga daruješ.

γ) Ustaj gore naša neve, saba zora je!
Čeka tebe stari svate, da ga daruješ. V. 1, 121.

α) Podji s bogom naša neve, ne obziri se
Na bratove b’jele dvore:
I tvoj rabro baba ima,
Dvore mu je sagradio
Bolje neg’ u baba tvoga.

β) Podji s Bogom neve naša, ne obziri se
Na majčine svjetovanje:
I tvoj rabro majku ima,
Ona će te svjetovati
Bolje nego majka tvoja.

γ) Podji s bogom neve naša, ne obziri se
Na bratine vrane konje:
I tvoj rabro braću ima,
Konje su mu ugojili
Bolje neg’ u braće tvoje. itd. V. 1, 60.

b) Strofe u pitanju i odgovoru:

α) No govori curi djuveglija:
Oj punice djevojačka majko!
Ili si je od zlata salila,
Ili si je od srebra skovala,
Ili si je od sunca otela,
Ili ti je Bog od srca dao?

β) Zaplaka se djevojačka majka:
Mio zete Milić-barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao. V. 3, 78.

c) Strofe u pripoviedanju kakvoga naloga i dalje izjave njegove:

Čauši se smjerno pokloniše:

α) Gospodaru Kraljeviću Marko!
Gospoda se težko zavadila
Na Kosovu polju širokome
Kod bijele Samodreže crkve,
I oni se otimlju o carstvo,
Medju se se hoće da pomore,
Zlaćenima da pohodu noži,
A ne znadu, na kome je carstvo;
Tebe zovu na Kosovo ravno,
Da im kažeš, na kome je carstvo“.

Ode Marko u gospodske dvore,
Pak doziva Jevrosimu majku:

β) „Jevrosima, moja mila majko!
Gospoda se jesu zavadila
Na Kosovu polju širokome
Kod bijele Samodreže crkve,
I oni se otimlju o carstvo,
Medju se se hoće da pomore,
Zlaćenima da pobodu noži,
A ne znadu na kome je carstvo;
Mene zovu na polje Kosovo,
Da im kažem, na kome je carstvo. V. 2, 34.

d) Strofe u kakvom nalogu i pripoviedanju izvršivanja njegova:

Al’ besedi Musiću Stevane:
„Vaistino, moje čedo drago!

α) Ja ću leći sanak boraviti,
Ti večeraj, pa se napij vina,
Pa pošetaj pred gospodskog dvora,
Pa pogledaj čistom vedrom nebu;
Je li jasan mesec na zaodu,
Je l’ danica na iztoku zvezda,
Je li nama putovati vreme
Na Kosovo lepo polje ravno
Na ročište čestitome knezu. –

β) Leže Steva u meke dušeke,
Povečera Vaistina sluga,
Povečera i napi se vina,
Pa išeta pred gospodskog dvora
I pogleda čistom vedrom nebu:
Jeste jasan mesec na zaodu,
Jest danica na iztoku zvezda,
Jeste njima putovati vreme
Na Kosovo lepo polje ravno
Na ročište čestitome knezu. V. 2. 47.

e) Strofe u govoru upravljenom uzastopce na razne osobe:

Knjige gleda a govori Marko:

α) „A moj babo, Vukašine kralju!
Malo l’ ti je tvoje kraljevine?
Malo l’ ti je? Ostala ti pusta!
Već s’ o tudje otimate carstvo.

β) A ti striče, despota Uglješa!
Malo l’ ti je despotstva, tvojega?
Malo l’ ti je? Ostalo ti pusto!
Već s’ o tudje otimate carstvo.

γ) A ti striče, vojevoda Gojko!
Malo l’ ti je vojvodstva tvojega?
Malo l’ ti je? Ostalo ti pusto!
Već s’ o tudje otimate carstvo. V. 2, 34.

f) Strofe u navadjanju pisama na razne osobe upravljenih:

α) Pa on knjigu na koljenu piše,
Te je šalje na Hercegovinu
Na koljeno Šarac- Mahmut-agi
I do njega Starac- Merdan-agi:
„Eto knjiga, dvije age stare!
Da ste brže meni na Udbinu
U subotu, koja prva dodje!
Poved’te mi do tridest Turaka,
Sve atlije i dobra konjika“.

β) Pa je drugu knjigu nakitio,
Te je šalje od Avale Porči
I do njega Topal-Kamataru:
„Eto knjiga, dvije age drage!
Da ste brže meni na Udbinu
U subotu, koja prva dodje!
Poved’te mi po tridest Turaka,
Sve atlije i dobra konjika.

γ) Pa je treću knjigu nakitio,
Te je šalje na tursku Kladušu
Na koljeno Hrnji Mustaf-agi
I njegovu gojenu Alilu:
„Eto knjiga, dva brata rodjena!
Da ste brže meni na Udbinu
U subotu, koja prva dodje!
Poved’te mi po tridest Turaka,
Sve atlije i dobra konjika“. itd. V. 3, 24.

g) Strofe u razgovoru:

α) Progovara Smiljanić Ilija: –
Već me nosi mome b’jelu dvoru,
Da mi majka moje rane vida,
Ljuba moja da stere postelju,
Seja moja da me vodom poji.

β) Veli njemu Mandušiću Vuče:
„Da te nosim, pobro, mome dvoru,
Mati moja da ti rane vida,
Ljuba moja da stere postelju,
Seja moja da te vodom poji.“

γ) Progovara Smiljanić Ilija:
„Aja bogme, dragi pobratime!
Tudja majka rane povredjuje,
Tudja ljuba bregovito stere,
Tudja seja gorkom vodom poji“. V. 3, 32.

h) Strofe u kontrastu:

α) Kud udari Pivljanine Bajo,
Kud udari Bega Ljubovića,
Prosijeca svilu i kadifu,
A iz svile živa vatra sipa.

β) Kud udara beže Ljuboviću,
Kud udara Pivljanina Baja,
Prosijeca svilu i kadifu,
A iz svile crna krvca lije. V. 3, 70.

Al’ govori Musa Arbanasa:

α) „Ako t’ i jest rodila kraljica
Na čardaku na meku dušeku,
U čistu te svilu zavijala,
A zlaćenom žicom povijala,
Odranila medom i šećerom;

β) A mene je ljuta Arnautka
Kod ovaca na ploči studenoj
U crnu me struku zavijala,
A kupinom lozom povijala,
Odranila skrobom ovsenijem. V. 2, 67.

i) Strofe u prispodobah razna vida:

Što se ono u planini sjaše?

α) Je li svila medju svilarima,
Ali zlato medju zlatarima,
Ali svita medju terzijama,
Ali Mare medju djeverima?

β) Nije svila medju svilarima,
Nit’ je zlato medju zlatarima,
Nit’ je svita medju terzijama,
Nego Mare medju djeverima. V. 1, 63.

Što procvilje u selo Banjane?

α) Al’ je zmija, al’ bijela vila,
Al’ je oraj polomio krila,
Ali soko tiće pogubio?

β) Nit’ je zmija, nit’ bijela vila,
Nit’ je oraj polomio krila,
Niti soko pilad pogubio. O. 8.

α) Progovara Bogdan momče mlado:
S Bogom ostaj rumena ružice!
L’jepo ti se razcvatila bješe,
Ali će te drugi mirisati.

β) Al’ govori Bogdanova ljuba:
Sretno poš’o struk sitna bosiljka!
L’jepo ti se razgranao bješe,
Ali će te druga uztrgnuti. V. 1, 725.

α) Oj devojko, pitoma ružice!
Kad si rasla, na što si gledala?
Il’ si rasla na bor gledajući,
Ii’ na jelu tanku ponositu
Ii’ na moga brata najmladjega?

β) Oj junače, moje jarko sunce!
Nit’ sam rasla na bor gledajući,
Ni na jelu tanku ponositu,
Nit’ na tvoga brata najmladjega,
Već sam mlada prema tebi rasla. V. 1, 422.

α) „Otvor’ vrata dušo Maro!
Da ti vidim b’jelo lišce.“
„Hajd’ otole mlado momče!
Jesi l’ iš’o u čaršiju
I vidio list hartije?
Onako je lišce moje.“

β) „Otvor’ vrata dušo Maro!
Da ja vidju crne oči.“
„Hajd’ otole mlado momče!
Jesi l’ iš’o niz to polje
I vidio crno lišće?
Onake su oči moje.“

γ) „Otvor’ vrata dušo Maro!
Da ti vidju b’jelo čelo.“
„Id’ odatle mlado momče!
Jesi l’ bio u zlatara,
Jes’ vidio amajliju?
Onako je čelo moje.“ itd. H. 276.

j) Strofe u pripoviedanju jednovrstnih predmeta i dogodjaja:

α) Nemoj nikog’ vodit od krajine
Do Hajkunu svoju vjernu ljubu,
Koje danas u Turčina nema;

β) A ja ne ću nikoga voditi
Neg’ Andjušu moju seju milu,
Koje danas u primorju nema. V. 3, 54.

α) Puče puška Stojanova pusta,
Za njom puče hiljada pušaka
I ukide hiljadu Turaka

β) Puče puška Šarića Cvijana,
Za njom puče hiljada pušaka
I ukide hiljadu Turaka

γ) Puče puška Vida Žeravice,
Za njom puče pet stotin’ pušaka
I ukide pet stotin’ Turaka. V. 3, 35.

Vas je ova zemlja porodila...

α) Djedi vaši rodiše se tudier,
Oci vaši rodiše se tudier,
I vi isti rodiste se tudier;
Za vas ljepše u svijetu nejma.

β) Djedi vaši za nj lievahu krvcu,
Oci vaši za nj lievahu krvcu,
Za nj vi isti krvcu prolievate:
Za vas draže u svijetu nejma. M. Č. 17.

α) A Madžari igru započeše,
Prvu igru, trka junačkoga;
Kad potrča Oblačiću Rade,
On natrča tri stotin’ Madžara
I šesdeset dece Karavlaa
Madžar-Janka od Erdelj-krajine.

β) A Madžari igru započeše,
Drugu igru, kola madžarskoga;
Kad zaigra Kaica Radonja,
On nadigra tri stotin’ Madžara
I šesdeset dece Karavlaa
Madžar-Janka od Erdelj-krajine.

γ) A Madžari igru započeše,
Treću igru, skoka junačkoga;
A kad skoči Oblačiću Rade,
On nadskoči tri stotin Madžara
I šesdeset dece Karavlaa
Madžar-Janka od Erdelj-krajine.

δ) A Madžari igru započeše,
Započeše kamena s ramena;
Kamen dodje Kaici vojvodi,
Kad se baci Kaica vojvoda,
On nadbaci tri stotin’ Madžara
I šesdeset dece Karavlaa
Madžar-Janka od Erdelj-krajine. V. 2, 81.

α) No kad bismo na prvom konaku,
Tu nas stiže i prva poćera,
Crni konji, a crni junaci,
Crne nose oko glave čalme,
Po jednom se vatrom preturismo,
Od njih niko ne ostade, majko,
Od nas niko ne pogibe, majko.

β) No kad bismo na drugom konaku,
Tu nas stiže i druga poćera,
B’jeli konji, a bješnji junaci,
Bijele im oko glave čalme,
Pojednom se vatrom preturismo,
Od nas niko ne pogibe, majko,
Od njih niko ne ostade, majko.

γ) No kad bismo na trećem konaku,
Tu nas stiže i treća poćera,
Crna struka i dugačka puška,
Pregorele noge do koljena,
Po jednom se vatrom preturismo,
A po drugi biti započesmo,
Od njih, majko, niko ne pogibe,
Od nas, majko, niko ne ostade. V. 3, 31.

Strofično ponavljanje stihova vrlo je omiljelo u narodnih pjesmah; takva ponavljanja ima i u većoj mjeri, na primjer: V. 3, 6, 162–265; – 3, 24, 60–99; 3, 24, 400–470; 3, 24, 506 do 567; – 3, 51, 41 itd.