Uvod u Césairovu poemu »Cahier d'un retour au pays natal«

Naše analize u Poglavlju III. predstavljale su uglavnom analize elemenata umjetničkog izraza. Bila je to građa i analiza te građe sa stanovišta stilografskog, a tek je dodirivala umjetničku kritiku.

U našim teoretskim postavkama nastojali smo pokazati, da se estetika, literarna kritika nalaze ne samo izvan stilistike nego također da premašuje područje stila.

Želimo stoga pružiti sada jedan primjer literarne kritike koja direktno ulazi u umjetnost književne kreacije.

I.

Sve je zaspalo. San fizičkog umora? Ne! San lješine koja se grči, jer lješinarski živi pokraj svoje prave sudbine. Lješina se grči u svim svojim izdancima: na svom geografskom prostoru u Danteovski paklenom metežu bijede, abulije i isključenja, na tuđem geografskom prostoru, u isključenju, otuđenju i poluspoznaji otuđenja. Sve je pakao i sve se mikelanđelovski ruši u pakao. »Posljednji sud bez suda« nići će iz pakla u koji je bačena zaspala lješina. Ali to treba pjesnički spoznati i učenog pjesnika koji živi u Parizu kafkinski transformirati u »l'échouage hétéroclite, les puanteurs exacerbées de la corruption, les sodomies monstrueuses de l'hostie et du victimaire, les colties infranchissables du préjugé et de la sottise, les prostitutions, les hypocrisies, les lubricités, les trahisons, les mensonges,...« [raznovrsno nasukavanje, pretjerani smrad korupcije, čudovišne sodomije hostije i viktimarija, nepremostivi spojevi predrasuda i gluposti, prostituiranja, licemjerja, blud, izdaje, laži...] (page 5) te izvući iz tog pakla izvore oslobodilačke mržnje, borbe i ljubavi za čitav svijet Crnih i Bijelih.

Que ce que je veux
C'est pour la faim universelle
Pour la soif universelle

La sommer libre enfin
De produire de son intimité close
La succulence des fruits... (p. 47)1

Osnovna pjesnička istina koju izvlačimo iz Césairova djela »Cahier d'un retour au pays natal« jest: u paklu niče raj. Treba sići u pakao da se očistiš. Pakao je sam po sebi apstrakcija, ali stanovništvo toga pakla isključeni, izgubivši svaku volju živeći u društvu bijede, alkohola i amorala, spavaju kao njihov brežuljak, zovu svoju zalutalu djecu koja se uzdignuta – deformirana, isključena i otuđena u raju Bijelih.

Kako će bijednici s jedne strane, a otuđeni s druge strane da se spoje, kad ih je isti demijurg sa dva razna biča udario i bacio kao svemirsku loptu na dva suprotna pola. Na jednom polu živi otac Crnac bez znanja i kruha.

les Antilles qui ont faim...
échouées dans la boue de cette baie, dans la poussière de cette ville sinistrement échouées2

a na drugom polu živi sin Crnac koji pleše uz aplauz, koji ulazi u najviše hramove znanja, koji postaje kolonijalni upravnik, poslanik, senator i ministar.

»Voyez, je sais comme vous faire des courbettes, comme vous présenter mes hommages, en somme je ne suis pas différent de vous; ne faites pas attention à ma peau noire; c'est le soleil qui m'a brûlé«3

Bačeni na dva razna pola, nekim đavolskim Fatumom zgrčeni u se, bez svijesti i energije, prikovani kao Prometej, njihova je priroda postala druga priroda:

»... et tous zèbres se secouent à leur manière pour faire tomber leurs zébrures en une rosée de lait frais...

Les Blancs disent que c'était un bon Nègre, un vrai bon nègre, le bon nègre à son bon maître.« (54)4

Tako sve postaje mješavina Pakla i Fatuma. Ali na jednom postojećem prostoru. Na tom postojećem prostoru šeću zajedno pod ruku ljudska živa bića, ptice, bijeda, vino i smrt.

Država ljudi i bijede. Ljudi se ne mogu otrgnuti od bijede a bijeda od ljudi. Ljudi su tako bijedni da ti ih je žao, a bijeda se tako muči stalno s tim ljudima da ti je nekako i bijede žao. Lirsku pjesmu zaslužuje bijeda koliko i ljudi uz koje je ta bijeda stalno privezana. Pa i sama smrt bit će pjesniku simpatična. Ona je toliko česta s njegovim ljudima! Treba joj dati ptičija krila i zvjezdani sjaj. Toussaint, Toussaint, Louverture lakše će umrijeti.

C'est un homme seul qui défie les cris
blancs de la mort
blanche
...
c'est un homme seul qui fascine l'épervier blanc de la
mort blanche. (19)5

Tko može probiti tu tvrđavu koja je oboružala svoje vojnike oružjem građenim četiri stotine godina. Tko će približiti isključene bijednike kod kuće i isključene i otuđene izvan kuće? Tko će pokušati da premaši samog sebe, našavši u svojoj najskrovitijoj dubini pupak koji ga spaja sa zemljom – majkom – rasom.

Treba biti čarobnjak.

A taj čarobnjak je pjesnik koji će sići u Pakao, zavoljeti ga sa svim njegovim manama, koji će se purificirati u gnjiležu Pakla. Iza toga destrukcija. Uništenje čitavog Pakla u njegovim uzrocima i posljedicama. U svemu onome što je stvorilo isključenje i alijenaciju na dva pola. U toj destrukciji osjetit će se jednakopravno osobine svih rasa i gradit će se nov svijet snagama sviju.

II.

Pjesnik Aimé Césaire u svojoj poemi »Cahier d'un retour au pays natal« iznosi nam dramu Crnca koji ostaje kod kuće i dramu Crnca koji odlazi od svoje kuće.

Pjesma je to velike alienacije, borbe i nade koja se dramski odigrava u tri čina. U prvom činu pjesnik gleda sentimentalno svoj rodni kraj, svoju rasu i svoj svijet – iz bijeloga svijeta. Pjesničkim kistom koji umače povremeno u boje Rabelaisa, Racina, Rimbauda i Lautrémonta, potpuno ih premašujući svojom originalnošću slika i ritmova, Césaire slika Martiniku u njezinom materijalnom i psihičkom aspektu. Na toj slici vidimo svijet koji je bijeda izgrizla i onesposobila za borbu, ali koji ipak živi u stanovitim časovima svojim vlastitim životom i svojom potencijalnom snagom. Čak i u momentima koji najjače odrazuju utjecaj Bijelaca, Crna rasa progovara u crkvi o Božiću:

Et ce ne sont pas seulement les bouches qui chantent, mais les mains, mais les pieds, mais les fesses, mais les sexes, et la créature tout entière qui se liquéfie en sons, voix et rythme (9)6

Ali sve je to utopljeno u

la vie prostrée, on ne sait où dépêcher ses rêves avortés, le fleuve de vie désespérément torpide dans son lit, sans turgescence ni dépression, incertain de fluer, lamentablement vide, la lourde impartialité de l'ennui... (11)7

Ta masa ne može da se bori, drugi su je zaboravili i ona se sama zaboravlja.

Au bout du petit matin, le morne oublié, oublieux de sauter«.8

Strah ju je svu obuhvatio:

... de peurs tapies dans les ravins, de peurs juchées dans les arbres, de peurs creusées dans le sol, de peurs en dérive dans le ciel, de peurs amoncelées...« (3)9

Masa je to koja ostvaruje

cette ville inerte et ses au-delà de lèpres, de consomption, de famines... (3)10

Sva su zla udarila u nju, bolesti i poroci:

... l'essouflement des lâchetés insuffisantes, l'enthousiasme sans ahan aux poussis surnuméraires, les avidité, les hystéries, les pervérsions, les arlequinades de la misère, les estropiements, les prurits, les urticaires, les hamacs tièdes de la dégénérescence. Ici la parade des risibles et scrofuleux bubons, les poutures de microbes très étranges, les poisons sans alexitère connu... (5–6)11

Sama se priroda razboljela i okužila od toga zla:

... la grande nuit immobile, les étoiles plus mortes qu'un balafong crevé.

Le bulbe tératique de la nuit, germé de nos bassesses et de nos renoncements. (p. 6)

... le morne au sabot inquiet et docile – son sang impaludé met en déroute le soleil de ses pouls surchauffés (3–4)12

Pjesnik se odlučuje da ode u taj pakleni i ukleti svijet, da postane dio i simbol progona svoje rase.

Dolaskom u rodni kraj počinje drugi čin ove velike poeme – drame. Pjesnik spoznaje da su svi poroci i mane koje je opisivao i stigmatizirao u prvom činu vjerniji njegovoj krvi i kreativniji za čitav svijet nego njegova asimilacija s bijelim svijetom.

Odjednom se više ne osjeća osamljen. Postaje svijestan da je dio velike crnačke mase koja je gradila sve kontinente i koja je raspršena po čitavom svijetu. Očišćuje se od svoje evropske alijenacije, odbacuje i stigmatizira »crnačke vrline« prema evropskoj koncepciji (23–24):

Par une inattendue et bienfaisante révolution intérieure, j'honore maintenant mes laideurs repoussantes. (p.25)13

Zgražajući se nad svojom evropskom asimilacijom koja ga je dovela dotle da se jednom zastidio Crnca u tramvaju (28), pjesnik se potpuno vraća svojima i traži put svojoj rasi, put čiji je trag njegova rasa, u mukama i bijedi, izgubila.

Pjesnik se oboružava svim istinskim i mitološkim osobinama svoje rase, stavlja se nasuprot svim riječima i vrijednostima Bijelaca s pomoću kojih su Bijelci pretvorili Crnca u lješinu.

Parce que nous vous haïssons vous et votre raison, nous nous réclamons de la démence précoce de la folie flambante du cannibalisme tenace.« (35).14

»Razum« koji je uništio crnačke civilizacije i pretvorio Crnce u lješine, mora da je ono što se mimo riječi, a po pravom smislu naziva kanibalizam i ludost.

Zato treba nazvati ono što stvara život i civilizacije suprotnom riječju od r-a-z-u-m, a to je l-u-d-o-s-t:

Comptons:
la folie qui se souvient
la folie qui hurle
la folie qui voit
la folie qui se déchaîne.
Assez de ce goût de cadavre fade. (35)15

Grandiozna pjesnička kreacija pjesnika Crnca koji poznaje evropsku filozofiju, francuski rječnik i višestrukost značenja riječi i njihovim leksičkim i intonacionim vrijednostima kao malo koji Evropejac.

U toj pjesničkoj istini, matematske postavke i čitava priroda treba da se – u pjesničkom smislu suprostave naučavanju onih koji su uskogrudi i grobari njegove rase:

Et vous savez le reste
Que 2 et 2 font 5
que la forêt miaule
que l'arbre tire les marrons du feu
que le ciel se lisse la barbe
et cetera et cetera... (35)16

Pjesnik kliče svojoj rasi koja može dati svijetu više nego što je do sada dao evropski razum:

Eia pour ceux qui n'ont jamais rien inventé
...
mais ils s'abandonnent, saisis, à l'essence de toute chose
ignorants des surfaces mais saisis par le mouvement de
toute chose
...
poreux à tous les souffles du monde
aire fraternelle de tous les souffles du monde. (44)17

Spoznavši u paklu svojih veličinu svoje rase, postavši dio lješine, pjesnik naviješta, uz prijetnju, borbu za oslobođenje svoje rase. Spoznaje da su svi otuđeni od rase, zapravo u službi bijelih i radije asimilira sve mane svojih nego da postane »un bon nègre« prema koncepciji Bijelih.

Pjesnik osjeća da strah i abulija Crnaca nestaju i da su spremni za borbu:

Je dis hurra! La vieille négritude progressiveement se cadavérise (35)18

S ovim završava drugi čin.

Treći čin: Crnci se dižu, rješavaju se kukavičluka i servilnosti. Pjesnik se stavlja na čelo borbe:

Faites-moi commissaire de son sang
faites-moi dépositaire de son ressentiment (46)19

stavlja osobine svoje rase u službu napretka čitavog svijeta:

C'est pour la faim universelle,
pour la soif universelle (47)20

Ali tako da Crna rasa ostane svoja:

Et le grand trou noir où je voulais me noyer l'autre lune
C'est là que je veux pêcher maintenant
la langue maléfique de la nuit en son immobile verrition! (59)21

III.

Eto takvom je dramskom progresijom radnje Césaire iznio problem crnačke – u prvom redu svoje – isključenosti i alijenacije u svijetu Bijelih i pod vlašću Bijelih.

Grčenje koje se osjeća u čitavoj poemi jest permanentna borba pjesnika da se riješi akumulacije bijelih dobara kojih se boji kao Danajskih darova. Pjesnik osjeća uza svu visoku kulturu i pozitivnost evropskih znanja kojih se napio do pijanstva, da treba držati budnu crnu dušu i da u toj crnoj duši ima kvaliteta koje potencijalno premašuju rezultate evropske kulture. Zar nije ta kultura zaboravila čovjeka, zar nije u svoju civilizaciju integrirala linčovanje i smrt? U takvoj liniji ona mora doći do negacije humanosti i svakog napretka osnovanog na takvoj primjeni razuma.

Césairova poema postaje time poema za slobodu čovjeka uopće.

Ali prije svega čovjek treba da stekne svoju vlastitu slobodu, da se očisti svega onoga što ga drži u servilnosti, pa i uz cijenu krvi. Uz cijenu apokalipse i destrukcije, »Morne« ne smije ostati spavati, mora se dići na noge i povezati se s vjetrom čiji je jedan rub povezan sa pupkom vlastite sredine.

I sve što je bilo zaspalo i lješina, može se probuditi.

»Morne« će se dignuti na noge, jer će se pjesnik – čiji je »Morne« samo simbol, purificirati kroz onaj isti pakao koji je imobilizirao »Morne«. Lješina će se dekadaverizirati, jer će joj pjesnik kao svoj vlastiti ljudski simbol i simbol odgojenih od Evropljana, vratiti dušu svojih praotaca. Jer mrtvi u Africi žive i bdiju nad živima. Njihova duša kada dođe u lješinu koja je postala lješina pod vlašću Bijelih, oživjet će lješinu i dati joj slobodan život koji će se onda boriti i za slobodu samih Bijelih.

Tako: zaspali Morne, lješina, pakao, destrukcija, apokalipsa i sloboda čine jedno s pjesnikom; oni ga simboliziraju, a on ih iznosi u svojoj vlastitoj, životnoj dramskoj borbi i u svojoj pjesničkoj poemi – drami. Za Césairea nije dovoljno biti crn, treba postati Crnac. Samo crni Crnac može biti sretan, može izvršiti svoju ljudsku dužnost prema svojoj vlastitoj rasi i prema čitavom čovječanstvu.