Pripoviedati znači riečmi predočivati nešto kazivati, pričati), što se je jednom ili zaista dogodilo, ili se samo u pameti uzima, kao da se je dogodilo ili bi se moglo dogoditi. Ako je ovako izlaganje, kazivanje ili pričanje u nekoj svezi: zovemo ga pripoviedka, poviest ili historija.
§. 47. Predmet.
Opisivanje predstavlja nam stvari onakove, kao što su one samo u jednom njihovu momentu ili trenutku; a pripoviedanje kazuje nam promjene, koje su se zbile na stvarih i stanju njihovu. Ako ove promjene ili dogodjaji zavise više od slučaja t. j. ako bivaju bez namjere i volje čovječje, onda se zovu: slučaj ili zbiće, (u užem smislu). Ako li bivaju voljom čovjeka i sa nekom namjerom i svrhom, onda se zovu; radnja, djelo; n. pr. idući posrnem, pa padnem – slučaj; a riešim se, da ustanem, pa sam se digao – djelo. Red dakle nekih promjena, koje su se zbile na kakovoj stvari od njezina postanka, to je njezina historija; a predmet su ovoj dogodjaji iliti promjene. Na ovaj način ne ima stvari na svietu, a da nebi i svoje historije imala, ako je samo za neko vrieme postajala; pa i same ideje n. pr.: književnost, poezija, imaju svoju historiju. Tako bi se n. pr. moglo historijom patriotstva nazivati, da bi nam tko izpripoviedao redom sve one promjene, pod kojimi se ta ideja pojavljivala do danas u razna vremena i kod raznih naroda, pa i na sve razne načine. Ali nije po nas od jednake važnosti sve ono, što se na svietu ma gdje i ma kad dogadjalo. Tako oni dogodjaji, koji se tiču cieloga roda ljudskoga, ili bar obrazovanijega diela njegova, za koje je dakle vriedno znati u obće: sastavljat će sveobću ili svjestku historiju; a historija pojedinih zemalja ili gradova ticati će se najvećma svojih mjestnih žitelja; najposlje historija pojedinoga čovjeka važna je u obće i našega pamtenja dostojna samo onda, ako je taj čovjek bio u nekom pogledu odličan i znamenit.
§. 48. Postupak.
Počem se svaki čas i na sve strane u svietu što dogadjalo, a i danas neprekidno dogadja, ili počem je množina dogodjaja tako rekuć nebrojena: to sliedi, da ovdje može biti govora samo o načinu, kojim će se izlagati pojedini odsjeci iz historije n. pr. neke zemlje, neke varoši, nekoga naroda, nekojeg čovjeka itd. Jer mi ovdje ne imamo kao ono pri opisivanju, nikako cielu jednu stvar pred sobom ni sa označenimi joj granicami, već kao što je rečeno, imamo neku množinu pojedinih djela i podataka (fakta, dana). Ove podatke valja nam istom u našoj pameti slagati i svezivati, i to onako, kako se nam samim svidi najbolje i najudesnije; s toga dakle valja piscu:
a) Prije svega da izbere sebi gledište iliti točku smatranja, pod koju će morati svoditi sav broj svojih podataka. To gledište ili ta točka smatranja, koja će mu ujedno i za titulu ili naslov pripoviedci služiti: može biti od svake ruke.
b) Pisac neka obrazuje svoj plan, a to je, da odredi predhodno onaj odnošaj, u kom će mu svi pojedini podatci jedan za drugim stajati. U obziru toga valja mu prije svega znati, da obći karakter i glavno svojstvo svakoj pripoviedci jest sukcesija, a to je sliedovanje dogodjajâ jedno za drugim iliti: neprekidno napredovanje u vremenu. Čim se gdje prekida pripoviedanje, tu odmah nastaje opisivanje, n. pr.: »Radoje sabravši sve, naljuti se i ustade; pa otvori vrata od kolibe, izadje na polje i uputi se k svojim ovcam. Noć bijaše prekrasna, mjesečina sjajna; grobna neka tišina vladaše svuda okolo njega; samo bi kadikad« itd. Pisac dakle u razporedu svoga plana i u izlaganju sama hoda od dogadjaja dužan će biti, da sliedi vjerno poredku vremena a to je prirodnomu hodu i tečaju dogodjaja. Samo u poetičkih pripoviestih kao: romanih, novelah itd., gdje se hoće radoznalnost čitaoca u veliko, da budi, hvata često pisac po jedan moment iz života ili radnje te sredinom stvari djelovanja započinje svoju pripoviedku, pa tek poznije kaže nam uzrok i povod njezinu zbiću i dogodjaju. Inače, o redu pripoviedanja postoji u obće ovo pravilo: glavni dogodjaji, kao glavne stvari, neka idu onim redom, kao što su se po vremenu i zbivali; a uzgredne stvari i okolnosti neka idu onamo, gdje će ponajbolje poslužiti, da nam glavne dogodjaje postave u veću svietlost, t. j. da nam ovi budu to jasniji i više razumljivi; pa s toga epizode u pripoviedanju moraju uviek u tiesnoj svezi biti sa glavnim bićem, i neka se umeću ondje, gdje im je ponajbolje mjesto. Najposlje što se tiče moralnih misli, praktičkih istina, ili izliva čustva ili želja; ako baš hoće pisac da upotrebi, prečije im je uviek mjesto na kraju pripoviedke, iz koje i proiztiču; nego li u početku, gdje ničega još ne ima, što bi ih predpolagati moglo.
c) Ostaje još, što je ponajteže: da sva pojedina fakta i dana dobiju pravi vid, da jih čitaoci opažaju u svezi i svjetlosti, a to je, da izvode iz njih onaj isti resultat i istu onu misao, što ju je imao i sam pisac u svojoj pameti, kad je pisao. I u ovom leži sva vještina pripovjedaoca; samo je njoj težko pravilo položiti, naročito kad pisac neće da individualizuje. Al’ ipak neka ima na umu ovo troje: Svako pripoviedanje zaključuje u sebi ova tri glavna diela: početak ili pristup (uvod); sredinu ili zaplet; svršetak ili razmršaj (katastrofu). O tom u posebnom članku.
§. 49. Uvod, prelaz i zaključak.
U početku neka uzme iz prošlosti onoliko dogodjaja, koliko mu se za nuždno svidi, da spremi bolje svoga čitatelja ili slušatelja za ono, što će mu pripoviedati. Zatim neka predstavi stanje stvari ekspozicija tj. neka navede mjesta, gdje će, i osobe, s kojimi će pripoviedku započeti, i pokaže, šta upravo hoće. Inače pristupi mogu se počinjati ili obraćajem k samu predmetu; ili okolnostim vremena, mjesta, različnim slučajnostim, ili obćom nekom mišlju, koja kazuje silu pripoviedke; ili kakvom kratkom moralnom istinom, kojoj će pripoviedka služiti kao dokaz iliti primjer.
A) Ob izboru uvoda.
Uvod (predgovor, exordium) nije ništa drugo, van priprava na glavnu misao ili temu, te nam zato rabi, da si u slušaocu pozornost uzbudimo.
U uvodu se: prvo: ili zadatak tumači ili rieč, o kojoj je govor, označi. Na pr. da tema glasi: »Tko rano ustaje, nikad se ne kaje«, onda bih ovako uvod udesio: Pririečje ovo ne ima drugoga smisla, nego ovaj: Ure jutarnje jesu jedino prikladne, da se čovjek ozbiljnimi stvarmi bavi. Drugo: U uvodu može se predmet, učin, zgoda, svečanost spomenuti, koja nam pruža priliku, da svoj govor izgovorimo ili razpravu, iztragu napišemo. Na pr. da tema ovako glasi: »Inštalacija hrv. župana; onda bih svoj govor ovako začeo: Čemu se danas toli bujna kita otmenih muževa hrv. ovdje sabrala? komu se u slavu ore ti sladki zvuci glasbe? komu se napijaju silne čaše rujne bukovštine? Nikomu, van jedino našemu slavnomu svečaru. Treće: U uvodu se mogu takodjer vanjske okolnosti spomenuti, koje stoje u savezu sa zadatkom: a) Mjesto, gdje se stvar nalazi ili gdje se je zgoda zbila. Na pr. tema: Slovo nad gorobom Ljudevita Gaja uskrsitelja hrv. knjige. Uvod: Onaj, kojega danas materi zemlji predajemo, nije od onih ljudi, koji se u nas svaki dan radjaju jer je pokojnik ne samo tvorac one književne i kulturne dobe, pod koje okriljem i danas stojimo, nego i stvoritelj i uzdržitelj one pomisli, toliko mile jednim, toliko zazorne drugim, pomisli južnoga Slovinstva. (Kurelac.) Ili: Evo nas ovdje suznih očiju, raztužena srca na grobu, tom spokojištu našega prijatelja. b) Vrieme, u koje se što zbiva ili zbilo. Na pr.: tema: Bitka na Kosovu: Uvod: Poviest srbska bilježi za sjegurno mnogo dneva, gdje je majka Srbija nad nesrećom djece svoje zakukala, ali se je ipak opet podigla. Nu tko da se ne sjeća smrti njezine, kad je s nesloge svojih sinova jadna na Kosovu izdahnula. c) U uvodu mogu spomenuti, kakvu nam kob nebo udielilo, t. j. da li nam je bio dan liep ili gadan, shodan ili neshodan za ono, o čem pišemo. Na pr.; Put na Ivančicu. Uvod: Jedva je peta ura odbila, kad je posljednja zviezda utrnula a sjajno se sunašce iza gora pomolilo, te naviestilo, da nam na put ići valja itd. d) Govor abiturienta. Uvod: Eto nas na pragu znanosti, nu ne, da unj udjemo, već da se ga za uvieke od njega oddielimo. Cetvrto: U uvodu mogu govoriti ob obćenitom pojmu, s kojega prelazim na zadatak, kano na nešto posebna: a) Mogu iz obćenitoga pojma preći na posebni. b) Mogu govoriti o podrednom pojmu zadatka, te s ovoga preći na glavnu misao. Na pr.: »Izbor stališa je potreban.« Uvod: Izbor stališa32 u dobi, kada u nas prave volje ni sposobnosti za nijednu struku dostatne još ne ima, biti će za cielo mučan posao; nu uzprkos fomu, valja ipak neki stališ izabrati i to iz sliedećih razloga itd.
c) Uvodom mi može biti pojam, koji je protivan momu zadatku, te s kojega prelazim na glavni pojam. Na pr. »Blagoslov mira.« Uvod. Koj od vas neće jošte pripoviedati o strašnih posljedicah rata! Rat ne uništuje samo ono, što je ljudska ruka stvorila; iste nam on darove prirode hara; strah i trepet širi se, do kud mu glas dopire; nesreću, propast i smrt donosi svikamo, kuda prolazi. Koliko se pako razlikuje mir božji od bojne vike pobjedonosnoga Marta!
d) Za uvod rabi mi pripoviest, smješica, doskočica itd. Na pr. tema: Sila govora. Uvod: Pripovieda se, da je Ezop jednom na pazar pošao, te buduć obrekao kod kuće, da će nešta najboljega donieti, donese jezik; drugi put podje opet na sajam, nu obreče, da će sada nešta najgorega donesti, pa donese opet jezik. Jest, jezik može nam rabiti u najbolju svrhu, a i u najgorju, te zato pravo kaže hrvatska rieč: Jezik je najveće dobro ali i najveće zlo.
e) Uvodom mi rabi izreka glasovita muža, citat iz kojega pisca ili pririečje kakovo itd. Tema: religioznost i patriotizam: »Sve za vjeru i domovinu.« (Strossmajer.) O pregnuću i značaju poštena i rodoljubiva Hrvata: »znanje, rad i poštenje hrvatsko je spasenje.« Deviza (Petra Tomića).
f) Uvodom mi služi prispodoba ili slika. Na pr.: Vjera u nesreći. Uvod: Kao što se zlato ognjem kuša, tako ćeš i prijatelja istom tada upoznati, kad ti do nevolje bude.
B) O prelazu.
Prelazom zovemo rieči, pomoćju kojih s jednoga diela sastavka štioca uvodimo u drugi, Ovih prelaza manjkati nesmije, jer bi nam bio stil neugladjen i nesavršen, nu uz to ne valja nam ipak previše pisati. Sredina sadrži u sebi redom pravo pripoviedanje dogodjaja i slučaja sa svimi njihovimi protivnostmi, preponami, sumnjami i neizviestnostmi. Razpolaganje sa dieli u sredini treba da ide po tako zvanih stepenih zanimivosti; a ova zanimljivost stoji mnogo do prirodnoga dara za pričanje, pa onda i do znanja i vještine, šta valja najprije šta li poslije kazivati: o čem opet ne govoriti nikako do izviestnoga nekojega vremena. zanimljivost ova ide najviše na to, da ljubopitstvo pobudi, pa da ga do konca pripoviedke zadrži, i tek na kraju savršeno zadovolji; a to sve zapletom i zamršajem radnje i slučaja.
Recimo koju još naposeb o prelazih. Kako se može najlasnije preći, o tom ne ima osobita dobro ustavljena pravila. Obično se prelazi:
1. Pomoćju nekih formula. 2. Pomoćju stavačnih figura. Na pr.: Ad 1. Ne samo, da lienost čini čovjeka nekoristnim za ostali sviet, već ga čini takodjer i škodljivim itd. Ad 2. Neću, da vam dulje dosadjujem sličnimi tricami, već ću nastojati, da prešav na zanimiviju stvar ugodnih vam časova pribavim; ili: Eto sam vam dovoljno razložio, o čem mi je govoriti, sada pako želim vas obsvjedočiti, da nisam dosele u tutanj govorio.
Mogu upotriebiti figuru dvojbe (dubitacije). Na pr. O tom, da nemarnjak svojemu bližnjemu ne koristi, već sam govorio, a što da još rečem o zlih plodovih, koje nemarnost sobom donosi? Kako da počmem, kako da završim?
Ob izvedenju glavne misli reći nam je: Izvedenje glavne misli sačinjava upravo cienu sastavka. Čim si više misli pokupio, čim si ih shodnije porazdielio, tim ti je posao laglji. Vujić i V. K. Kratka uputa u stilistiku od 22 samo strane. Zagreb 1870.
C) O zaključku.
Zaključak (svršetak) ili katastrofa ima zadatak, da borbu rieši, cieli dogodjaj razmrsi, te tako savršeno da zadovolji i početak i sredinu. Zato mora, da bude pisan jezikom krepkim i živahnim. Zaključkom nam služi: 1. Molba ili želja. 2. Opomena, pobuda, savjet. 3. U zaključku možemo uvjeravati, da će onaj, koji ono, što sam napisao, sliedi i upotriebi, jedino sebi koristiti, koji pako to ne uzradi, da mu se je nadati zlim posljedicam. 4. U zaključku možemo izjaviti svoju nadu, da će svaki, koji to uzčita, zbilja i poprimiti. 5. U zaključku mogu očitovati svoju bojazan da sam možda čitatelju dosadan zato, da ne idem dalje; a zato ne idem, jerbo i najljepša stvar, ako se dugo nateže, napokon dosadi. 6. U zaključku mogu sve glavne misli u kratko spomenuti. 7. Sastavak mogu zaključiti kakovom poslovicom ili izrekom kojega slavnoga muža. 8. Sastavak mogu zaključiti takodjer samim zadatkom.
§. 50. Svojstva.
Svako pripoviedanje neka od prilike ima ona ista svojstva, koja i opisivanje, a to su: jedinstvo predmeta, prostota izlaganja i zanimljivost. Jedinstvo zahtjeva, da se izbere jedan glavni dogodjaj, pa da se ne mieša sa drugimi, te da se tako rekuć u krugu njihovu izgubi. Prostota iziskuje, da ne ima ničega, što je suvišno i što je izlišno. A suvišno i izlišno zovemo sve ono, što k stvari ne spada, što ne prinosi niti kakve jasnosti predmetu, niti razumljivosti čitaocu. Zanimivost ili prijatnost zahtjeva, da se radeće osobe predstave živo i zanimivo; pa tako isto i njihova djela, njihovi postupci i položaji. Mjesto, vrieme i osobe opisuju se, a djela i dogodjaji pripoviedaju se.
§. 51. Vrsti pripoviesti.
Tko nam što pripovieda, ili je sam to izkusio i doživio, t. j. očima vidio, ušima čuo, ili preko drugoga doznao. U prvom slučaju zvat će se očevidac, a u drugom slušalac. U oba ova slučaja valja mu istinu govoriti. Ali ima još jedan slučaj, a to je, kad nam pisac pripoviedku iznova stvara i izmišlja; ili kad nam ono, što se doista dogodilo, po slobodnoj volji mienja i uljepšava. Ovakovi proizvodi odnose se krasnim stvorovom duha čovječjeg i spadaju u poeziju. Pa i u ovom slučaju valja piscu, da je barem vjerojatan, a to je, kad mu je pripoviedka nalik na istinu; ili drugimi riečmi, da nam pripovieda onako, kako je po vjerojatnosti ili po nuždi moguće bilo, da se što dogodi. Ako li on ne pazi ni na samu ovu vjerojatnost, onda će mu se pričanje zvati: basna ili gatka. U pripoviedkah dakle, što izlažu istinite dogodjaje, hoće se, da se kazivanje slaže i sudara sa samim djelom u istini (i ovo je historijska dostovjernost). Izmišljene pripoviedke moraju predstavljati dogodjaje tako, da su ovi barem mogući prema fizičnomu i moralnomu stanju i poredku svieta (i ovo je estetična istina). U njih se hoće još od pisca i poetska pravednost, spravedljivost; a to je, da on radećim osobam takovu sudbu odredjuje, kao što se nam čini, da su ju po našem moralnom čustvu zaslužile. Svrha je pripoviedci u prozi ili pripoviedajućoj prozi, da nam do znanja dostavi neke dogodjaje, da nam razum obogati novim znanjem, da razgrani način mišljenja itd.; a vrha je poetskoj pripoviedci, da nas pozabavi i čim trone; da nas k čemu pobudi ili nam radost pričini, ili nas u tugu baci.
Jer misli u pripoviesti mogu djelovati na četiri razlika načina. Zato i razlikujemo četiri vrsti pripoviesti.
a) Poučna pripoviest. Svrha joj je bistriti i množiti mnienje i nazore. U ovu vrst spadaju: historija, ljetopisi, paralele o narodih, ljudih: skrižaljke i pregledi iz poviesti države, narodâ; historijska i moralna razmatranja itd.
b) Okrasna pripoviest. Svrha je okrasnoj pripoviesti zabava, a pouka samo mimogred. Sravni okrasnu pripoviest s okrasnim opisom. Predmeti su ili dogodjaji obično izmišljeni. Zadaće za ovu vrst mogu biti po prilici ove: Supalj hrast. Seoska pripoviest. Pod lipom. Uspomena. Polagano! Šaljiva sgoda iz života. Pastir i zlatar. Šurka. Voštani ljudi. Prigoda na putu. Razmetni sin itd.
c) Poslovna pripoviest. Svrha joj je pripoviedati dogodjaje radi posla. Ovamo se broje tako zvana izvješća. Na pr.: Izvješće o šteti požara. Ivješće o šteti poplave. Svjedočbena pripoviest. Ovamo se broji i curriculum vitae t. j. opisivanje dosadanjega života. Kada tko službu uztraži ili se za izpit prijavi, onda mora napisati glavne dogodjaje iz svoga života, i to se zove: curriculum vitae.
d) Životopis s biografijami, nekrolozi i anekdotami. Mi ćemo ovdje govoriti samo o prvoj i trećoj točki.
1. Historija.
Historija u obće izlaže život roda čovječjega, ili život kakova čovjeka posebice. Zivot ljudski leži u samoj duhovnoj prirodi čovjeka, a javlja se u razvijanju osnovnih ideja, kao što su: ideja vjere (religije), ideja istine, pravde, dobra, nauke i vještine. Taj život čovječji ogleda se u neprevidnom redu naroda, koji idu jedan za drugim na pozorištu političkoga svieta. Svaki narod odlikuje se svojim osobitim karakterom, kao osobitošću svojih duševnih svojstva i svoje kakvoće. Ta osobitost daje mu i temelj njegovoj narodnosti, a to biva: jezikom, običaji, naravlju, vjerom i narodnimi predavanji. Ona je na neki način naravna njegova fiiziognomija, i svaki će narod samo po njojzi razvijati najvećma jednu ma koju od pomenutih osnovnih ideja u svom životu historijskom. Tako se jedan narod odlikuje liepimi vještinami; drugi znanjem i naukami; treći zakonodavstvom, ratnimi djeli i politikom; četvrti radinošću, trgovinom i zanati; premda se sva ona osnovna načela života nalaze u nekoj mjeri u svakom narodu bez razlike. (Dr. Georg Weber Prof. und Schuldirektor Heidelberg Allgemeine Weltgeschichte I. B. 1857. Einleitung: Aufgabe der Weltgeschichte str. 1–29.)
Kako se poviest dieli.
Historija može izlagati razvijanje samo jednoga od onih osnovnih načela čovječje prirode; a može i neposredno izlagati samu sudbinu naroda. U prvom značenju dieli se historija na historiju religioznih vjerovanja i učenja, kao što je historija biblijska, historija crkve i hijerarhije; na historiju literature, nekoje nauke, poezije i riečitosti; na historiju liepih vještina, kao: muzike, zidarstva, vajanja, živopisanja; na historiju prava, historiju radinosti, kao: zemljodjelstva, trgovine, zanata. U drugom značenju postaje historija politička, koja izlaže samu sudbinu naroda, a to je, njegov postanak, razvijanje i napredovanje, njegovo trajanja, padanje i nestanak bića mu državnoga sa svjetskoga pozorišta.
Način, kojim historija izlaže svoja kazivanja, može biti trojak, a to je: etnografijski, kronologijski i sinkronični. (Lehrbuch der histor. Propädeutik Dr. Fr. Rehm, herausgegeben Dr. Heinrich v. Sybel, Marburg 1850. §. 1. str. 5. §. 3. str. 47. etc.)
Etnografijski (narodopisni) podjeluje svukoliku historiju ljudstva na poduže perijode; pa izlaže dogodjaje po narodih oddieljeno od početka da do kraja njihova.
Kronologijski (vremenopisni) izlaže dogodjaje po viekovih n. pr. stoljeće po stoljeće; ili po godinah onim redom, kao što su dogodjaji jedan za drugim tekli; pridržavajući se ovoga ili onoga reda u brojenju vremena (kronologije), važnosti čina ili ličnosti.
Sinkronični (suvremenopisi) izlaže dogodjaje po njihovoj suvremenosti t. j. skupa u jedno isto vrieme po raznih državah. (Prispodobi istoga Rehm-Sybela.)
Historični zadatak.
Najvažniji je zadatak historiku,33 da istinito, pravedno i svestrano izlaže dogodjaje, a to je, da historija tako rekuć bude vjerno ogledalo suvremene epohe, savršenoga narodnoga mišljenja i vjerovanja, suvremene narodne obrazovanosti, narodnoga načina življenja, postupanja i narodnih običaja, koje sve skupa izražava vladajući duh onoga vremena, što se opisuje. Pa s toga historik ne treba, da jedne suviše hvali i veliča, a druge preveć ruži i kudi – to nije njegov posao. On je dužan hladnokrvno, da kazuje dogodjaje koji se rukovode više prstom providnosti božje, nego li čovječjom silom, i koji kao ono uzrok i posljedica – teku po vječnom zakonu jedan za drugim neprekidno i slivaju se u vječnost. Historik dakle neka je sudija bezpristran, nepodmićen i uzvišen nad predrasudci; pa da jednakom ljubavlju tumači i tudje i svoje, a jednakim duhom, da ocjenjuje i goni zablude strasti, gluposti, nečovječnost, tiranstvo i nemoralnost. (Pierre Lanfrey: histoire de Napoleon I. Le devoir de l’historien vol. 1–3 1867.–68 vol. III. ch. 1. o dužnosti historika.) I historik se mora obazirati na ova pitanja: Quis? quid? ubi? quibus axiliis? cur? quomodo? quando?
1. Tko? (quis?). Pitanje tko rabi mi, kad je govor ob osobah, koje su na koj način uplivale. Ovdje se nabrajaju tjelesne i duševne sposobnosti djelujućih osoba kano i spol, oblik, stas, razum, mašta, čustvo, volja, strast, značaj, temperament, namjera, poticanje itd., kano i spoljašnji odnožaji života: porieklo, starost, stališ, imetak, zdravlje, bolest, smrt itd.
2. Što? (quid?). To mi pitanje rabi, kad je govor o dogodjajih, koji su sliedili jedan za drugim, pa bili oni učini i čini ljudski, ili pojavi prirode, koji imaju svoj postanak i razlog u zakonih i silah spoljašnje prirode ili u zajedničkom sudjelovanju čovjeka i prirode.
3. Gdje? (ubi?). Kada? (quando?). Ova se pitanja protežu na prostor (gdje?) i vrieme (kada?) t. j. gdje i kada je tko živio ili gdje i kada se što dogodilo.
4. Kojimi sredstvi? Čijom pomoćju? (quibus auxiliis?). Sredstva, kojimi tko što radi ili postizava, jesu dvojaka: a) Kod čineće osobe i to: spoljašnja sredstva dotične ličnosti t. j. tjelesne sile i nutarnja sredstva tj. duševna (sredstva.) b) Kod vanjskih okolnostih jesu: stališ, savez, mjestni i vremeni odnošaji, pravac i duh vieka itd.
5. Zašto? (cur?). Ovo se pitanje proteže na izpitivanje i potraživanje razloga, s kojih se je i kako koja stvar dogodila ili postala ili zašto se kao dogodjaj smatra. Dokaz, da se koja stvar sbilja dogodila, može se na sliedećem osnivati: a) da je dotičnik sam vidio ili motrio dogodjaj, zašto se hoće za pravo razpoznaje čina: zdrava osjetila, podpuno znanje i poznavanje, vješt duh bez predsuda, skladan odnošaj izmedju prostora i vremena, da ne ima protuslovja u ničem itd. b) Kad drugi svjedoče, na koje se možeš s pouzdanjem oslanjati. Tudja ili strana svjedočanstva su ili pismena (povelje, pisma); pri čem se mora dobro paziti, jeda li su ta svjedočanstva vjerodostojna i istinita, kako u cielosti tako i u pojedinosti. Ili su ta svjedočanstva ustmena (to su svjedoci u užem smislu), kod kojih se takodjer strogo paziti mora, jeda li zaslužuju vjeru i jeda li su sposobni pravo i istinito svjedočiti po svojih duševnih i tjelesnih svojstvih.
6. Kako? (quomodo?). Ovdje razpravljam, da li je koj čin istinit ili dvojben, dobar ili zao, koristan ili štetan, slavan ili neslavan.
Slog historíka neka je prost i prirodan, pun i plemenit, kratak i umjeren; u crtanju i opisivanju točan, jasan a po potrebi i silan i živahan. Svojstva ovoga sloga, koji se osobitim imenom zove historijski, daju se najbolje prisvojiti čitanjem i izučavanjem uzornih historijskih sastava, djela.
Glavni izvori, pisanju historije jesu: kronike, anali i memoari, jer joj daju gradju za preradjivanje.
a) Kronike.
Kronike (ljetopisi ili vremenopisi) postale su u srednjem vieku po samostanih, manastirih i medju kaludjeri (monasi). O njih se daju reći, da su prva i malne djetinjska pokušavanja pisanja nesistematična i nekritična historije. Kronike izlažu skupa dogodjaje političke, gradjanske, prosvjetne i crkvene, i to prosto po poredku vremena t. j. redom kronologijskim po godinah, mjesecih i danih onako, kao što su se oni jedan za drugim zbivali. One nam pričaju svašta, pa i ne premišljaju toliko da li je sve važno i našega pamtenja dostojno. U njih se često prekida sveza pripoviedanja, pa se umeću narodna pričanja, predskazivanja znamenja, čudesa, poslovice i drugi često djetinski razgovori. Sva vriednost njihova sastoji se u vjernosti kazivanja, po čem i slog kronike neka je prost i odredjen. Historik je pravi sudija dogodjajâ; a ljetopisac samo svjedok, koji pribira podatke, kao gradju za historiju. Po tom zalud se često mnogi usiljavaju, da napišu svoju suvremenu historiju – to je djelo nemoguće. Jer da postanemo kadri procieniti velike dogodjaje, nuždno je, da se izmaknemo od njih na neko historijsko odaljenje; inače vidjet ćemo samo dielove, a cielo nikada. (Zeliš li čitati štogod o ljetopisih, zaviri u Kukuljevićev »Arkiv« za povjestnicu jugoslavensku, knjigu I. str. 1.–38. Tamo možeš čitati kroniku hrvatsku iz XII. vieka. Zatim u II. knjizi »Arkiva« od str. 30.–40. jesu ovi ljetopisi: a) ljetopis fratra Šimuna Klimentinovića; b) ljetopisi fratra Šimuna Glavića; c) ljetopisne bilježke popa Andrije Istrijanina; d) ljetopis nepoznatoga u talijanskom jeziku i e) spisi jugosl. akademije znanosti.
b) Anali.
Od kronike ili godopisa valja razlikovati anale (ljetopise ili) godopise. U analih bilježe se samo znameniti dogodjaji neke države, iliti važna djela nekoga naroda na kratko, prosto i zbiveno; opet redom kronologijskim. Anali su kao i kronike izvori za historiju; samo valja najprije, da im se kritički dokaže i odredi njihova vriednost i dostovjernost. Pa i sitnice i malenkosti ništa ne smetaju njihovoj dobroti. Ove ako ne važe za historika, mogu često da važe za romanistu. Nedostatci su anala kao i kronika, kad se u njih lažni glasovi, narodne priče i kojekakve gatke primaju za istinita kazivanja.
Anala nalazimo od starine u onih naroda, koji su se bukvami služili; a osobito u Rimljana »annales pontificum« ili »annales maximi.« Tako je i znameniti rimski historik Tacit nazvao anali neki dio svojih sastava, za razliku od prave svoje historije; jamačno samo za to, da bi skinuo sa sebe strogu odgovornost historika. Ljetopisi do XIII. I XIV. vieka na zapadu pisani su jezikom latinskim. U Rusâ je najstariji ljetopisac iz XII. vieka Nestor.34 Spomena zaslužuju: »Dukljaninova kronika« iz XII. vieka itd.
c) Memoari.
Memoari (les mémoires) zovu se historijske bilježke ili spomenice u kojih se bilježe razni suvremeni dogodjaji. I to čine očevidci, većinom onakvi ljudi, koji su ili sami radili na djelih političkih i državnih; ili koji su izbliže ta djela pratili. U njih ima pričanja, anekdota i drugih zanimljivosti. Bilježke ove dosta su krat značajne i vrlo primamljive; a to zbog svoje suvremenosti i blizosti k onim mjestom, gdje su se dogodjaji zbivali. Memoare većinom sastavljaju, i po smrti na sviet izdavaju viši činovnici, kao: ministri, poslanici, bani, sekretari, ponegda i sami vladaoci; u obće dakle oni vladini ljudi, koji su izbliže u državne i dvorske tajne zavirili.
Što se tiče načina i izlaganja, razlikuju se historijske bilježke od historijskog izlaganja time, što nam pisci bilježaka kazuju samo ono, što su sobom izkusili, t. j. vidjeli i čuli; a historici vrlo riedko uzimlju gradju iz svoje pameti, nego se uviek služe tudjimi izvori, samo što ih po svom planu izlažu. Historijske bilježke dodaju historiku mnogo zanimivih stvari i karakterističnih osobitosti. Često odkrivaju tajne pobude i uzroke dogodjajem, te razvijaju nove okolnosti, o kojih historija ili ne zna, ili tek iz daljeka nagoviešćuje. Često su zanimive i sa same ličnosti, koja ih piše; jer vješto izvedene odlikuju se uviek većom živošću i primamljivošću, nego i najvještije napisana historija. S toga one i imaju vriednost, jer su glas suvremenika, koji uviek važan ostaje. Najstariji spomenik ovoga roda jesu bilježke Cezarove o njegovu vojevanju. No pravim historijskim bilježkam postojbina je Francuzka, gdje ih toliko ima, da se pribiraju i u osobitih zbornicih izdavaju. Osobito se od vremena velike revolucije i Napoleona broj njihov znatno umnožio.
2. Životopis.
Životopis je pripoviedanje o životu, djelih i sudbini kakova čovjeka, samo taj mora biti osoba znamenita, ili tako zvana historijska. Historijsku pak osobu zovemo onu, koja je svojim životom i svojimi djeli imala silna upliva na biće političko-prosvjetno, iliti sudbinu naroda tako, da se stanje ovoga ili onoga na bolje ili gore okrenulo; n. p. kod Hrvata Gaj i Jelačić, Strosmajer, a kod Srba Kara-Gjorgje, knez Miloš itd.
Životopis naliči mnogo na historiju, no razlikuje se od nje time, što ima neprestano u vidu samo jednu glavnu-radeću osobu; a historija daje prvenstvo pojedinoj osobi samo u onih trenutcih njezina života, kad se ona kao glavni radnik u političkom svietu pojavila. Iz ovoga sliedi i prostranstvo i sadržaj opisivanju života. Ono se upušta u pojedinosti, pa opisuje sudbinu pojedine osobe daleko obširnije, nego ma kakvo drugo historijsko izlagánje. Ono počinje svoje pripoviedanje od poroda čovjeka, prati ga u mladosti i u zrelijih godinah kroz sve epohe života njegova; a prekida svoje kazivanje onda, kad se dani života njegova prekrate. Po ovom dakle najobilniji su izvori za životopisca historijske bilježke iliti spomenice.
Životopisac neka nam ne kazuje sva djela i sve dogodjaje iz života svoga junaka; on je dužan izabrati ono, što je imalo upliva ili kakvih posljedica; što je važno i našega pamtenja dostojno; jer svaki prozaik valja da ima na umu naročito ono, što će od koristi biti. Istina i bezpristranost neka rukovode perom njegovim; jer životopis nije pohvalnica (panegirik), pa zato neka ne taji ni sáme mahne, slabosti i nedostatke onoga, kojeg opisuje.
Vrsti životopisa jesu: bijografija, nekrolog i anekdota.
a) Bijografija.
Bijografija je takodjer opisivanje života, ali kratko, koje sadrži samo glavne crte i najvažnija djeja iz života kakove osobe, manje više značajne. Ona nije toliko prostrana, i može za predmet, da ima ne samo osobu politički i historijski znamenitu, nego i u obće čovjeka, koji je poznat svojim suvremenikom, bilo to ma u kojem krugu obćinske radnje, i ma po kakvoj struci znanja i vještine. Stari Grci opisivali su život samo ljudi političkih; osobito vojskovodja; a ono malo, što su nam o filozofih i pjesnicih ostavili, činili su opet po tom, što su ti ljudi imali silna upliva na hod njihovih djela državnih. To isto daje se skoro reći o Rimljanih. Istom novo-evropski i američki narodi razviše život po svakovrstnom značenju, te se danas pišu bijografije ljudi, koji su odlični darom, obrazovanjem i sposobnošću; pa bili oni vojskovodje, državnici, reformatori, književnici, svećenici, putnici, fabrikanti, glumci ili zanatlije, samo ako su se svojim radom odlikovali i nečim svoj posao usavršili.
Slog bijografa neka je plemenit i dobro izradjen, ako i neće biti toliko uzvišen. Novija literatura ima uzornih obrazaca ove vrsti, osobito u tako nazvanih stvarnih, obćih riečnicih: enciklopedijskih, bijografskih i historijskih.
Kad koja osoba sama sebe opiše, onda se to zove avtografija. Ova predpolaže riedak i veliki dar izpitivanja i poznavanja sebe samoga; pa onda još veću i redju ljubav k pravoj, strogoj i odkrivenoj istini. Ovako što može se očekivati samo od čovjeka, koji saznajući svoju moralnu važnost i dostojnost, ne stidi se ujedno i svoje slabosti i nedostatke odkriti. Malo je njih, koji će prema svom egoizmu onako sebe pred svietom opisati. Značajna je ona avtobiografija sv. Augustina u Confessiones Alfijeri-jeva, i Franceza. Ž. Ž. Ruso-a u »izpoviesti«. Od Rusa pokušali su ju: Fon-Vizin, Podšivalov i Polevoj, kod Srba Dositej, Obradović a kod Hrvata Dragojla Jarnevićeva i drugi.
b) Nekrolog.
Nekrolog je izviestje o smrti neke poznate osobe. On dosta naliči na bijografiju, samo što još kraće izlaže život i najvažnija djela pokojnikova. U njem se više opisuje pohvalna strana, trud i zasluge umrloga po tom, što se nekrolog piše na skoro po smrti, i više na utjehu srodnikom, drugovom i prijateljem pokojnikovim. Pa onda nekrolog je više neki proizvod vremena i okolnosti, s toga dakle ne mora imati ni one dosljednosti niti stroge dokazanosti, kakva se obično od bijografa iziskuje.
c) Anekdota.
Anekdota, rieč grčka, neizdano, neobznanjeno. Ona je uviek vrlo kratka te sadržaje u sebi po koju odličnu-karakterističnu crtu, uzetu iz života nekoje znamenite osobe ili po neku oštroumnu misao i mudru izreku; ili najposlje kakvu kratku priču o nekom neobičnom dogodjaju. Anekdote su od važnosti za historika, jer mogu po nešto, da osvietle karakter kakova u historiji znamenitoga čovjeka. U zapadno-evropejskih literaturah nalaze se čitavi zbornici od svake ruke kratkih, anekdotskih priča, kao: Skaligerijana, Bakonijana itd. Od Rusa odlikovao se proizvodi ove vrsti naročito Puškin 1799 † 1837., koji može služiti kao obrazac, kako se prirodno, živo i primamljivo pričaju anekdote. Ima ih sijaset osobito o Petru Velikom, caru ruskom, o Katarini II., o Mariji Tereziji, o caru Josipu II., o Fridriku II. itd.
Plan za pripoviedku i opis kakve vojne ili bitke.
A) Opisujući dio:
a) Ratujuće strane n. pr. dvie države, dva naroda ili plemena.
b) Pravi povod i uzrok ratu; a to je sporna točka ili stvar, o koju se otimlju; pa onda i drugi uzgredni povodi i uzroci.
c) Ratne sile ili bojna snaga dvijuh strana; broj vojnika, pomoćna sredstva i orudja.
d) Obće bilješke i izviešća o vojevanju, n. pr. naznačenje mjesta t. j. bojnoga polja, gdje se nahodi i u koliko se prostire; vrieme vojevanja, koje može da bude prekidno ili neprekidno; najznatniji vojskovodje, druge starješine i manji vojvode, savjetnici; poslanici, uhode; način, kojim se rat okončao sa pogledom na posljedice, kao: gubitak u ljudstvu, troškovih, oblastih zemlje; propast naroda, države, vlade; svršetak rata i posljedice; dobitak.
A) Pripovjedajući dio:
a) Iz prošlosti valja uzeti onoliko dogodjaja, koliko je kao predhodno nuždno, da čitaoci shvate stvar bolje i jasnije, kao što su: zadjevice, progovori, uslovi, dopisivanja, oružanja.
b) Izlaganje samoga boja. Prvi napadač; mjesto, gdje; vrieme, kad; način, kojim je pao; pohodi i kretanja vojna; obsade; hod i tečaj bitke od početka do kraja; katastrofa ili razmršaj i svršetak.
c) Pokušaji mira ili primirja. Odustanak saveznika, nesrećni slučaji. Sastanci; konačno zaključenje mira; ovoga uslovi, potvrdjenje, izvrženje i dodatci (klansule, osobito tajne).
Plan za životopis.
I. Pripoviedajući dio ili: život i sudbina junaka.
A) Porod. Govori se o njegovih predjih, roditeljih, braći i sestrah; o rodnom mjestu, gdje se, – i vremenu, kad se rodio; napomene se godina, mjesec, dan, doba, čas poroda itd.
B) Uzgoj. Ovdje se kazuje, šta se dogadjalo s njim za onog vremena, dok još nije samostalnim postao, dakle: o postenenom razvijanju tjelesnih i duševnih sila i karaktera; šta su u tom pogledu roditelji za njega činili, počem sudbina roditelja za tog vremena obično je i sudbina dječija; pa onda o drugih zgodah ili nezgodah i okolnostih; najposlje ob onih ljudih, koji su nanj uplivali.
C) Samostalan život. Na koju se struku dao; čim se naročito zanimao; kakovu je službu obavljao; je li u svom životu izkusio povoljnosti ili nepovoljnosti. Promjene njegova stanovanja; putovanje, ženitba, obitelj itd.
D) Smrt. Šta ju je uzrokovalo; gdje mu se dogodila; kad, – godina, doba, čas, osobite njene okolnosti; pogreb; zaostala porodica te ini važni odnošaji.
II. Opisujući dio ili: karakter junaka, odličnika.
A) Njegova ličnost. Ovamo idu svojstva tjelesna, sposobnosti tjelesne, govor jezika, način živovanja, navike, ćud, narav, temperament, sklonosti, strasti, vrline, poroci, pobožnost; darovi duševni, bistroća, umjetnost, umjerenost, postojanost itd.
B) Način mišljenja, osjećanja i radnje:
a) U životu privatnom. Šta je dobra ili zla, koristi ili štete prineo postojbini, rodu, svietu; svojim primjerom, djeli, zaslugami; kao učitelj, književnik, državnik, umjetnik, vještak, vojnik ili zanatlija, svojimi izumi itd.
b) Najposlje na sgodnih mjestih može se navesti i to, šta su mislili i kako sudili o njem njegovi suvrenici, prijatelji i neprijatelji, potomci, tudjinci i sunarodnici; a možeš ga i sravnjivati i sa drugimi ljudmi, uzetimi iz svjetske historije, koji su mu po nečem podobni.
Pri opisivanju pojedinih crta karaktera daju se na shodnih mjestih zgodno upletati i anekdote, priče i druge poslovice.35
1. Paul-Louis Courier 1773 † 1825. (Izvrstan franc. stilista i hellenista. Ulomak iz karakteristične i poučne avtobiografije. Poslanica Francezkoj »akademiji«36 napisa i liepih znanosti« 1820.) Courier (čitaj Kurjè) bijaše sinom bogata gradjanina te vojnikom proti svojoj volji pod Bonapartom za velike franc. revolucije; kašnje osobito poslje II. rata proti Avstriji 1809. god. nakon pobjede kod Wagrama ostavi mrzko mu vojničtvo te samotovaše uza knjige. Mjeseca prosinca 1816. g. probudi obću senzaciju predlozi svoje peticije (prošnje) pariškomu parlamentu, gdje je otvoreno izrazio svoja načela. A tako i pismom akademiji »napisâ i književnosti« g. 1820. Krepkost, živahnost, jedrina, prostota, konciznost i savršenstvo njegovu se slogu (la perfection de son style, qui est simple, concis, nerveux) obće priznaje, te se C. broji medju prve i izvrstne stiliste francezke. Zato evo primjera iz pisma franc. akademiji. Odlikovaše se osobito i kao polit. pisac i drugimi studijami, osobito grštinom, našav u Florenciji g. 1810 pastirski roman u grč. rukopisu grč. sofiste Longa iz 4. i 5. stol. ps. Is. pod imenom: Daphnis i Chloë. »S velikom tugom i skrajnom žalošću vidim, da sam izključen iz vaše akademije, jerbo vi mene napokon nećete nikako. Nije mi ipak žao (que je me vois exclu de veotre Académie, puisqu’enfin vous ne voulez point de moi. Je ne m’en plains pas toutefois). Vi možete za to imati tako dobrih razloga kao i za neprimanje Corai-a (učenoga helleniste rodom iz Smirne 1748. a umrvša u Parizu 1833. god) i drugih, koji su vriedniji mene. Stavljajući mene medju nje, ne činite mi nikakve krivice; na sve se druge strane meni rugaju (on se moque de moi). Jedan pisac lista dnevnika (un auteur de journal heureusement peu lu), srećom malo čitanoga, stampa: »Gospodin se je Courier predstavljao (ponudjao), moli se (se présente) i ponudjat će se za biranje u »akademiju napisa i liepih znanosti«, koja ga zabacuje jednoglasno (qui ie rejette unanimement). Da se komu dopusti stupiti u to sjajno tielo, hoće se što drugo, nego grčki. Upravo je primljen vicomte Prévost d’Irai, komornik, nekakov gospodin (le sieur) Jomard, vitez Dureau od Malle, družina, koja, istinu govoreć, ne znaju ni malo grčki, no čija su (stranačka) načela poznata.« Evo to su poruge, koje vam moram ja podnositi. Ja bih znao i mogao jako dobro odgovoriti; no što me najviše boli i žalosti, jest, što vidim, da se izpunjuje, što mi je otac jednoć prorekao: »Ti nećeš biti nikada ništa«. (Tu ne seras jamais rien.) Dosele dvojah (kao što uviek ima štogod tamna u proricanjih), misleć, da je mislio tiem reći: Ti nećeš načiniti, uraditi nikada ništa; zato sam se lahko tješio, jer mi se je to činilo dobrim navieštenjem po moj avancement u svietu; jer ne radeć ništa, mogah sve postići, a najpače biti akademikom; no se prevarih (je m’abusais). Moj poštenjaković starine izreče bez dvojbe, a on se riedko prevari: Ti nećeš biti ništa, to jest, od tebe neće biti ni žandara (gendarme), ni (»rat-de-cave« iliti) činovnika-akcisnika, (pretražitelja pića po pivnicah), ni uhode (espion), ni vojvode, ni lakeja (laquais), ni akademika. Ti ćeš biti lih Pavao-Ljudevit i ništa više (Paul-Louis pour tout potage) id est (to jest) ništa. Strašne li rieči!
Ludo je vojevati proti usudu (sudbinu svojoj). Tri bijahu izpražnjena mjesta, kad se ja otimah, da se dočepam jednoga. Stekao sam si zaslugu, imah osposobljenje: uvjeravalo me, a ja povjerovah, to vam, evo priznajem. Tri mjesta prazna, gospodo, a pamtite dobro, molim vas, nikoga, da se popune. Vi ste odbili sve, one, koji su bili za to sposobni. Corai, Thurot, franc hellenista, rod. 1768 † 1832; Hase, izvrstan filolog, rodio se u Njemačkoj 1780 † 1864, (čuvar nar. knjižnice): odbijeni jedan put, ne iskahu više (mjesta akademika). Siromah taj Chardon de Rochette, filolog 1753 † 1814., koj sav svoj život bijaše tako lud, te mišljaše, da će dobiti mjesto učenjačko, teško se prevari, umre. Ja bijah indi bez onakvih suparnika (rivala), kojih bih se imao bojati. Ne imajuć kandidatâ, bijaše vam težko, te ste već dva puta odgodili izbor s pomanjkanja valjalih članova. Jedni vam se činjahu presposobnimi (trop haoiles), drugi prevelikimi neznalicami. Jer bez dvojbe niste vjerovali, da nebi bilo u Francezkoj nikoga, koj bi se dostojno sjeo na mjesto de Gail-a (1755 † 1829. prof. grč. jezika u Kollegiju de France, člana akademije napisâ i helleniste dvojbene vriednosti.) Vi idjaste baš za tom hvaljenom učenjačkom znamenitošću srednje ruke (mediocrité, Mittelmässigkeit)! Što da vam napokon kažem? Sve mi idjaše laskavo na ruku, sve me pozivaše, nukaše na stolicu. Visconti učen starinar francezki, rodom Talijan iz Rima 1751 † 1818. napred me turaše; Millin me 1759 † 1818. naturalista i arkeolog slobodjaše (m’encourageait); Letronne izvstan arkeolog i profesor (au Collége de France) 1787 † 1848. pruži mi pomoćnicu ruku; svaki mi tako rekuć govoraše: Dignus es intrare (vriedan, dostojan si, da unidješ – u akademiju).37 Ja sam se imao samo prositi, ter se dakle ponudih, a ne dobih ipak ni jednoga glasa! – – –
Ne, gospodo, ne, to ja znam, ne bijaše to ni malo vaša pogreška. Vi ste meni odista dobro željeli, to sam siguran (j’en suis sûr). To se je vidjelo u posjetih i listovih, kojimi sam vas imao čast počastiti. Vi ste me primili (odgovorili mi) načinom, koji ne mogaše biti varav, lažljiv; jer čemu biste mi bili laskali? Vi me pravo poznavaste i nagradiste! Dapače većina vas mi se ruga gledeć na moje plemenite konkurente; jer davši vi njim prednost pred menom, umijete je dobro cieniti, te niste bili premalo upućeni, kad ste mene pomiešali s L’Œil-de-Bœufi (t. j. s dvorskimi predsobaši prilizicami u Versalju)! Napokon vi mi dadoste pravo, složiv se u tom, da ja sam ja onaj, koji bi imao izpuniti, zauzeti jedno od ona tri mjesta u akademiji. Ali što ćemo! Moja je sudbina ne biti ništa. Vi ste liepo htjeli načiniti štogodj od mene, moja mi to zviezda (sudbina) uzme uviek, a vaši izborni glasi smeteni (odvrnuti) tiem (izlazkom) pomaljanjem, padoše. Božja to bez dvojbe bijaše volja, po plemenika (plemenka) obična svakdanjeg kova (le gentilhomme ordinaire). Plemstvo, plemenitost nije nikakva kimera, nego nešta jako solidna, veoma dobra, čemu se zna sva ciena.38 Svak je hoće da kuša, a oni, koji su jednom ozlovoljeni, promieniše po sve svoje mnienje od nekoga stanovitoga vremena. neplemenit, prostak nije, koji želeć se malo oplemeniti (décrasser) (oplemenitašiti) ne ide od kralja k uzurpatoru, a od uzurpatora kralju, ili koji u pomanjkanju boljega ne metne barem jedan de (von pl., plemeniti) pred svoje ime, odista s velikim razlogom. Jer, gledajte, što je to, i razliku, koju prave izmedju plemića i neplemića (roturier) dapače i u zemlji jednakosti, u republici književnoj (u akademiji). Chardon de la Rochette (vi ste ga svi poznavali), seljak kao i ja, uprkos toga sjajnoga imena, ne imajuć ino do lih znanje, poštenje, ćudorenost, napokon čovjek ničesa, zadubljen u studije, troši svoj imutak na knjige, na putovanja, posjećuje spomenike Grčke i Rima, knjižnice, učenjake, te je sam postao jedan od najučenijih muževa Evrope, poznat kao takov svojimi djeli, prosi se u akademiju, koja ga zabacuje posve jednoglasno. Ne, to znači krivo govoriti; njemu se nije obratila nikakva pozornost, njega se nije saslušalo. On za to umre, kao velika budala (mourut grande sottisse). Vicomte Prévost živi na svojih imanjih, gdje nogama gazeć parfüm svojih cvatućih bilina, sastavlja kuplet (couplet), da zabavlja svoje sladko snivanje. Akademija, koja za to dozna, (ne akademija francezka, gdje se dva verza računaju pod jedno djelo; nego vaša, gospodo akademija u običaju ona Barthelemyvacâ 1716 † 1793, Dacierovacâ (misli više izvrstnih učenjaka mužkih i ženskih toga imena); Saumaisea-â (1588 † 1658. slavni prof. i filolog. učenjak), plašljivo ponudja gospodinu Vicomtu jedno mjesto u svom krugu; on se čini, kan’ da će primiti, pa evo ga imenovana jednoglasno. Ništa nije jednostavnije od toga: plemić imenom i oružjem, čovjek kao gospodin vicomte (m. grof) vojnikom je akademiji, ne vojujućim, ni čitati umećim. Običajno pravo Francezke neće, veli Molière, da plemić, koji umije štogod raditi, a to isto pravo hoće, da mu svako mjesto pripada, dapače i ono u akademiji.
Napoléon veleum (génie), bog čuvar (dieu tutélaire), starih i novih plemena, uzpostavitelj titulâ, spasitelj pergamenata, da nebi tebe, Francezka izgubi etiketu (étiquette) i grbovje (le blason),39 prez tebe…. Jest, gospodo, ovaj veliki muž ljubljaše kao i vi plemstvo, uzimaše plemiće, da si od njih načini vojnike, ili radje od svojih vojnika da načini plemiće. Bez njega što bi bili vikomti (grofići)? dapače i akademici!
Vi, gospodo, dobro vidite, da vas ja baš ne volim. Ja se s vami zabavljam, ter što se toga tiče, da bih se imao potužiti, to bih se na sebe, a ne na vas. Koji me je djavao (bies) silio željeti, da budem akademikom i čemu sam trebao patenta (diploma) učenjačkoga, ja, koji znajuć grčki kao rodjen Francez francezki (gl. »učene žene« Molièrove), poznat i proslavljen po svih učenjacih njemačkih pod imenom: Correrius-a, Courierus-a, Hemerodromus-a, Cursor-a, uz epitete: vir ingeniosus (muž veleuman), vir acutissimuse (muž vele oštrouman), vir praestantissimus (muž preodličan) kao doktor Pankrac?40 Ja sam učio, da znam, a do toga sam došao sudom izkusnikâ. Što mi više trebaše? Koli čudne fantazije, koja mi se je rugala od 40 godina po književnih koterijah, a živio sam na miru daleko od svih kabala, pa da ću se baciti sad posred mrzkih pletaka?! Da s vami slobodnjački razgovaram, gospodo, to je neprilična točka moje apologije; to je mjesto, gdje se osjećam slabim ter bih se volio sakriti. Razlogâ ne imam nikakovih, da krijem ili poljepšavam tu ludoriju, nit pravo valjane izprike. Navadjati primjere, to ne znači sebe prati, to će reći kazati ljage drugih. Mnogo je ljudi, mogu reći, pametnijih od mene, vještijih, filozofičnijih (ne prepanite se, gospodo) načinilo istu pogrešku te se na istom putu spotaklo takodjer ludo! Što to dokazuje? koju bih korist od toga mogao crpsti, ako ne dam misliti, da sam im tiem samo sličan! Ali ipak, Coraï, gospodo….. medju onimi, koji su si uzeli za predmet svoj pisane spomenike starogrčke, Coraï zauzimlje prvo mjesto, nitko se nije više proslavio; njegova mnogobrojna djela nisu bez pogrešaka, nadahnjuju udivljenje svakomu, koji ih je kadar prosuditi; Coraï, sretan i miran na čelu jelenista, patrijarka jednom riečju učene Grčke te štovan od svakoga onoga, koji umije čitati alfu i omegu; Coraï htijaše jedan put biti akademikom! Ne kažite, dragi učitelju moj, što ja znam kao i sav sviet, da ste vi to jako malo htjeli biti, ter da vam ta misao nikada nebi bila došla bez vrućih prošnja, nekojih prijatelja revnih manje za vas možda, nego li za akademiju, ter koji smatrahu za svoju čast, ako se vaše ime pokaže na listi, što vi jedva dopustiste, te da biste vi bili pripravni samo se natrag povući. To je sve istina i zajedničko vam s menom upravo tako kao i uspjeh! Vi ste htjeli kao i ja, vaš nedostojni učenik, biti akademikom! To je značilo bez protuslovja težiti za poniženjem! Vas su primili kao i mene! To će reći s nas se dvojice rugaju. I više nego ja, vi ste glede te prošnje pisali akademiji, koja ima vaše pismo, te ga čuva. Povratite mu ga gospodo, milostivo, ili ga barem ne pokazujte. – – – Uh! sretne li misli, koju imadjaše veliki Napoleon, da u vojsku uvrsti liepe umjetnosti en. régimenter), da uredi znanosti poput kontribucije (pravo nameta ili poreza, les droits réunis): misao ta, prava božja istina, kraljevska, reče Marcellin de Fontanes (1757 † 1821. sveuč. profesor i predsjednik zakonodav. tiela za Nap. I., koga slavljaše raznimi pjesmami), da se promieni ukazom ili kao sudbenom odlukom ono, što obećavaju muze: ime i lovor vienci. Tiem ne stade svih potežkoća u literaturi; s toga je ova karijera nekoć tako težka, postala lahkom i jednostavnom. Mlad koji čovjek u znanostih avanzuje, postanek sretan kao kod soli ili duhana (gdje ima vlada monopol i povlasti po volji.) Konduitom vladi poćudnim sladkim karakterom, poniznim i pristojnim načinom siguran je, da će napred doći i dobiti svoje mjesto (u službi), svoju platu, mirovinu, stan, akoprem neće inače raditi, nego i ostali sviet, nit se odlikovati, niti učiti. Mladi ljudi čvrsto prionu kadkada uz nauke; no to je gotova šteta po onoga, koji aspiruje na književnu čast; to je kao i učiteljeva smrt (grob) svakomu avansmanu! (c’est mort à tout avancement). Studovanje u ostalom čini te lienim. Zakopaš se u knjige, postaneš sanjar, raztresen, zaboravljaš na svoje dužnosti, na vizite, na skupštine, na mir, ceremonije; a što je još gore: studovanje te načini oholim; onaj bo, koj studuje, odmah si uobražva, da zna više, no tko drugi, pretenduje uspjehe, prezire sebi ravne, vredja svoje poglavare, zanemaruje svoje pokrovitelje te neće nikada ništa uraditi u znanstvenoj struci«41 itd. (Francezka je akademija prva, najuglednija i najvažnija na svietu od svoga postanka pa do danas. Zato je ovo tako važno i poučno. Pohrvatio na Petrovo prof. dr. Petar Tomić.)
2. Fridrik Hristov Schlosser, (najpopularniji njemački historik i professor rodio se 1776. stud. † 23. rujna 1861. u 85. Godini.) Fridrik Hristov Schlosser rodio se je 17. stud. 1776. u Jever-u, u današnoj vel. vojvodini Oldenburžkoj, jedva milju daleko od sjev. mora (Nordsee) u davnoj i kršnjoj zemlji frižkoj. Za poroda Schlosserova pripadaše ta zemlja knezu i gospodaru Anhalt Zerbtskomu; za tiem pripade carstva ruskoga gospodaru. O roditeljih svojih pripovieda sám Schlosser riedkom otvorenošću g. 1826. u »Zeitgenossen, neue Reihe V. 65 Bd.«, da mu se je duhoviti i dosjetljivi otac na sveučilištu naučio piti preko mjere, te je kao advokat i otac zanemarivao svoje dužnosti. A svojim zlim gospodaranjem imetak izvanredno krepke, stroge i slabo naobražene si žene lahkoumno potrošio. Ta mati Schlosserova bijaše prestroga s djecom (ihre unvernünftige Strenge nach Rüstring’scher Manier). Fridrik Hristov bijaše Benjamin, to jest najmladji od dvanaestero djece. Kad mu je bilo šest godina (1782) izgubi otca, koji nije najbolje uplivao na djecu, nit se osobito brinuo za budućnost njihovu. Mati se moraše sad mučiti. Fridrika dade na zabitno selo njegovoj tetci, koja je bila beu djece. U tom selu polažaše prvu učionicu te čitaše kašnje Campe-a, pedagoga (1746 † 1818): Kinder- und Jugendschriften, osobito njegova Robinsona mladjega (den Jüngeren). Odavle ostaviv tetku na selu povrati se u rodno si mjesto Jever, da uči gimnaziji. Tu se, pa i u kući Schlosserove matere, nalazilo mnogo vojnika iz raznih strana, koje su za novce najmili i kupovali njem. vladari, pa je prodavali Englezom, da unište slobodu i Amerikance svoje. Od tih se je »čudnih ljudskih robova« Schlosser koješta naučio, što mu je u duši ostalo kroz čitav život. Rad duga časa utemeljiše tu častnikom (i vojnikom) biblioteku. Njom se služaše i mladi Schlosser, ali tako, da je više zobao, nego li običnim načinom čitao razne knjige još raznijega sadržaja. On sám priznaje, da mnoge nisu bile za njega, a uz to su ga načinile: naseweis, vorlaut, in allen dingen oberflächlich bewandert und reich an phantastischen grillen«, – und eine Disputirsucht besonders über religiöse Fragen in ihm erweckt, die er dann sogar in die Klasse (des Gymnasiums) hineingetragren; allein es legte auch den Grund zu dem vielseitigen Wissen, das zu allen Zeiten sein Ruhm und sein Stolz gewesen.«
Još prije, nego izuči gimnazij, umre mu mati, te mu ostavi samo toliko imetka, da je mogao doučiti dalje nauke brez tudje pripomoći ili podpore. Tako moraše već u 15. godini kao sirotče bez otca i majke sám po daleku svietu. Sloboda i samostalnost bijahu njegovoj naravi tako dragociene svetinje, da je volio kuburiti, stradati i sve nepogode za to nestrpljivo podnašati, nego li se dostati dobra, ali ovisna mjesta ili nesamostalne službe. Oboružan temeljitim filologičkim i matematičkim znanjem, što no si ga je s najneutrudljivijim i neprekidnom marljivosti stekao u Jeveru, otide na sveučilište Göttingen u Hanoveranskoj sadanjoj kraljevini pruskoj g. 1794. baš onda, kad je bila francezka revolucija na vrhuncu svoga cvietanja ili bolje biesnjenja. Akoprem mu još ni 18 godina nebijaše, odlikovaše se ipak takovom voljom k naukom i ozbiljnošću, kakva se riedko nadje kod djaka. Za sveučilištna predavanja nehajaše mnogo, jer mu se površnost, taština i oholost profesora ne ljubljaše. Sud njegov o H. Heine-u pjesniku (1799 † 1856.), koga prije štovaše »als wunder der welt«, o Meine-u historiku i profesoru u Gotnikah (1747 † 1810), o znamenisom prirodoslovcu Iv. Blumenbachu, götingen profesoru (1732 † 1840.) bijaše jako ostar i strog (nepovoljan); no tim većma štovaše Kästnera 1719 † 1800 matematika i pjesnika epigrama, Spittera, prof. historije i filozofije i publicistu (1752 † 1810); Planck-a, crkv. historika 1751 † 1833. (Gesch. der Entstchung, der Veränderung und der Bildung unseres protestantischen Lehrbegriffs 6 sv. Lps. (1781–1800) i Eichhorna Karla Fridrika slavnoga historika i juristu 1781 † 1854. (Deutsche Staats- und Rechts-geschichte, Göttingen 1808–23 u 4 sv.), koji je sa Savigny-m 1779 † 1861. slavnim načelnikom posebne škole rim. prava i s Rudorffom 1803. znamenitim pravnikom sačinjavaše trias (triumvirat). Što je manje polazio sveučilište, tim više učaše i studovaše privatno uz bogosloviju novije jezike, osobito: francezki, englezki, talijanski; historiju i geografiju, Kantovu filozofiju i matematiku. Mathematiku vazda vele cienjaše, te je u svom djelu: Universal-hist. übersichi der gesch. der alten Welt (u 3 sv. 1826–34) ostentativno pokazao svoje matematičko znanje kod aleksandrijske prosvjete. Na sveučilištu se upozna sa suučenikom svojim, sinom superintendanta (nadpopa protestantskoga) iz Arolsena. Tu se sprijatelji s obitelju te štovaše kćeri i bude kao član štovan od obijuh mladjih kćeri nadpopovih. Njih se spominjaše 30 godina kašnje najnježnije. Na ženitbu ne mogaše misliti, jer je vidio biedu neimućna čovjeka u otčinskoj kući, a ženitbom bi mu se prekinule, a možda i posve uništile, nauke i študije, za koje življaše odanošću i najvećim oduševljenjem. Kad njekoliko godina kašnje potraži istu odličnu obitelj, ne nadje je više: lahkoumna sina Šloserova suučenika nestane, a kćeri se poudaše na daleko.
Izučiv nauke na sveučilištu u Göttingenu kroz 3 godine 1797–1800 bude kućnim učiteljem u svojoj domovini u grofa Bentinck-Rhoona u Varelu, a onda kod neznatna trgovca na selu blizu Altone i Hamburga ponad Labom riekom. Šloser je sam opisao »den eigentümlichen charakter, den der unmanierliche erzieher (Schlosser), dessen roher stoff sich nie hat poliren lassen« (V. 1873. u K. L.), zu der feinen gräflichen Gesellschaft und den vornehmen flüchtigen Holländern, welche die Revolution dahin geführt hatte, bildete.« – Ma se i činjaše čudnovatim njegov »Gelbschnabel« mit seiner Gelehrsamkeit und seinem barbarischen Französisch inmitten der feinen Modewelt der französisch gebildeten Gräfin und ihrem Kreise, to ipak imaše prvu priliku motriti s bliza, lahkosti površnost i plitkost aristokratskih ljudi. – U još čudnovatiji krug dodje Šlosser na onom selu pokraj Altone, gdje saksonski vlastelin i plemić sakupljaše oko sebe veselo društvo, tako zvane vesele i propale svatove (verdorbene und bedrängte Genies); u njegovoj se kući spahinskoj sastajaše i kazalištno društvo, te se i igralo. Šloser posjećivaše to kazalište, no ne igraše nikada, jer, reče sam, da to njemu ne pristaje (»denn ich durfte nie eine andore Rolle spielen, als meine eigene, weil ich sonst des Auspfeifens ganz sicher war.«) Ako prem inače: um das Urtheil der Welt und der Menschen pflegte er sich nie viel zu bekümmern.« – Učeničkim svojim kolegom jednim upozna se u Hamburgu s duhovitim i otmenim odvjetnikom, u čijoj bi se kući često zabavljao. Inače rado samotovaše, osobito na šetnji čitajuć i nasladjivajuć se krasnom prirodom Ottensen-a. Kad bi mu već dosta bilo suhe njem. filozofije, kojom se je tada mnogo bavio, čitaše francezka djela, osobito od Pascala i Malenbranche-a 1638 † 1715. do d’Alemberta 1717 † 1783., Diderot-a 1713 † 1784, Voltaira 1694 † 1778 i Helvetius-a 1715 † 1771. Isto tako ima mnogo zahvaliti na koristnoj pouci, kako sám priznaje, spisom Schlegelovim. Ako se je s vremenom i udaljio od romantika po svojem zanimanju i dobi nije ih ipak nikada tako osudjevao, kako njegovi prijatelji pjesnik idila Voss 1751 † 1826. i Paulus 1761 † 1851. rationalista.
Taj dojakošnji život svoj zamieni Šlosser drugim, postav g. 1800. kućnim učiteljem u plemenita i bogata trgovca Gjure Mayera u Frankfurtu na Majni, gdje je podučavao i odgojivao 12god. dječaka i 11god. djevojčicu. Tu mu prodje 6–7 godina tako: »dass er an den Unterricht seine ganze eigene Bildung anknüpfte, dass er alle Wissenschaften, in denen er zu lehren hatte, sogar Physik und Botanik, sich selbst auf das gründlichste anzeignen bemüht war. Für seine geschichtlichen Vorträge nahm er den Stoff stets aus den zuverlässigsten Quellenschriftstellern, die er zu dem Zwecke excerpirte.« – On sám priznaje »dass er in seinem Eifer dem jugendlichen Alter zu wenig Rechnung getragen, dass er die Kinder »in den Sturm seines fast krankhaften Dranges nach Wissen« hinein gerissen, somit durch seine Heftigkeit im Ganzen fast mehr geschadet, als durch seinen Eifer und seine Kenntnisse genutzt habe.« »Er hatte damals noch die Grille, veli sám, dass man der Seele das edle anbilden könne. Das ist nicht möglich, wovon ihn erst die Erfahrung bei der Erziehung zurückbrachte. Der edle Mensch wird geboren, nicht gemacht.« – U to doba prodreše i Francezi u Njemačku, te je Šlosser imao prilike s franc. častnici kao i s njem. državnici razgovarati i razpravljati o najvećih polit. i državníh pitanjih. »Ereignissvolle zeiten schliessen das herz auf und bringen die menschen einander näher.« Studiranje crkvene poviesti dovede ga k Aristotelu 385 † 322, najvećemu uz Platona, grčkomu filozofu, bez čijega se točna poznavanja ne da shvatiti duševni život srednjega vieka nit se može skolastička filozofija srednjega vieka dobro razumjeti. Spis »de plantis« 1) (o biljinah) htjede izdati u prevodu s tumačem, no odustane od toga. Sad, pošto je gotov bio s uzgojem Mayerove djece, idjaše za stalnim zvanjem, do kojega si mišljaše put prokrčiti učenimi razpravami. Zato izda g. 1807. i 1809. dva djela, koja svakomu posvjedočiše i dokazaše veliku učenost i obširno njegovo čitanje crkvene poviesti. To su 2) Petar Abélard iz Nantes-a 1079 † 1142. utemeljitelj razumne skolastike (fiilozofije) i riedka drugarica njegova Dulcina (Abélard und Dulcin inače zvana (Heloïse) i 3) Leben des Theodor de Beza (1519 † 1605. desna ruka Kalvinu 1509 † 1564.) und des Peter Martyr Vermilli (inače Pietro Vermigli ili Vermilio) 1500 † 1563. slavni propovjednik rim. kat. po svoj Italiji, a onda slavan bogoslov i glava kalvinacâ. Predgovor ovu djelu o Bezi i Petru mučeniku Vermilju napisa Šlosser u Jever-u g. 1808., kamo je pozvan bio za gimnaz. učitelja. Na putu preko Kassela posjeti nestalna karaktera historika Johannes-a Müllera (1752 † 1809) »den Thukydides der Deutschen«, kako ga sad u predgovoru osbiljno, a kašnje ironički nazivaše. Djelo o Bezi pobudi osobitu pozornost već za to, što je pisma Kalvinova, koja mu je superintendent Löffler u Gothi priobcio, dobro upotrebio, te što su Planck i historik Luden (1780 † 1837.) osobitom pohvalom obaspeli pisca. U tom je djelu udario Šlosser pravcem, koga se je držao čitav viek svoj. Ono naime, što je poznato iz drugih pisaca, naveo bi samo kratko ili mimogred napomenuo, a neupotrebljena i nova vrela citovao bi točno i obširno, iztičuć prave i nove misli. U predgovoru rečenomu djelu udari takodjer takvim putem, s koga nije do smrti sišao (vd. predgovor k poviesti 18. vieka pred smrt g. 1860.) On se vazda, osobito u predgovorih kao i u predavanjih i indje u spisih, opiraše modi, površnosti u znanostih, afektacijam, nadutosti i taštini bilo reformatora, pisaca, učitelja, popova ili državnika. Das ist der hervortretendste Zug seines Wesens, als das charakteristische Kriterion seiner Natur und Persönlichkeit. Sviet se od mene, a ja od svieta odalio, reče g. 1860. – »Ein in sich abgeschlossener Charakter von vorherrschend contemplativer Richtung war er eine Welt im kleinen, ein Mikrokosmos. Jever, Šlosserov zavičaj, spadne usljed mira u Tilži (7. srpnja 1807.) pod kraljevinu hanoveransku. Šlosser imadjaše tu toliko posla javnim, službenim i privatnim podučavanjem, da mu samo po nedjeljah i svetcih preostajaše vremena za študije. »Er war isolirt, wie ein Tropfen Oel in einem Glase Wassers.« Eilers, tada gimnazialac u Jeveru, veli: »Schlosser Wäre in der Schule reformartorisch mit gewaltiger, rücksichtslos durchdringender kraft aufgetreten, wodurch er sich ebenso wenig Freunde machte als durch sein »aristokratisches Wesen«, wie sie seine Absonderung von der Menge und ihren gemeinen Wegen nannten«, jer je htio svojimi nazori i bezobzirnim načinom (grubim često) baš diktatorski prodrieti i reusovati (uspjeti). Sein »odi profanum vulgus (mrzim javno mnienje) et arceo« hätte sich noch mehr verletzt, wäre er nicht »Fleisch von ihrem Fleisch, Bein von ihrem Bein gewesen. No kašnje mu se ipak priučiše, privikoše malo po malo, jer je vazda pošteno mislio i radio, makar i »grubo«, kako naglasi njegovim otačbenikom kolega mu Scheer: sein Wesen sei zwar aristokratisch, aber seine Lehre »friesisch-frei und dass ein höherer und edlerer Geist in ihm walte.«
G. 1810. položi ostavi Š. svoju profesuru u zavičaju, te ode opet u Frankfurt, ne da bude odgojiteljem, nego prijateljem u Meyerovih, te da opet novo jedno djelo štampa. Na putu se zadrži u Giessenu kod sveučilišta, da položi i steče doktorat filosofije. Djak Eilers imaše Šlosseru jako mnogo blagodariti, te su intimno prijateljevali; ali se kašnje tako razdvojiše, da je Šlosser običavao reći: »der ist leider für mich begraben.« Eilers veli in »seiner Wanderung durch’s Leben: »In dem Charakter dieses grossen Geschichtschreibers liegt es, dass er Menschen und menschliche Zustände von einem idealen moralischen Standpunkte auffasst, dann aber, wenn er sie in der Wirklichkeit bei näherer Betrachtung seinem Ideale nicht entsprechend findet, leicht zu hart beurtheilt.«
Sad je Šlosser u Fankfurtu opet preko 7 godina proživio i to tako radimo, kako samo nejgovo »gvozdeno zdravlje« i riedka umjerenost dopuštaju. Uz gimn. profesuru i privatno podučavanje bijaše on kadar studovati, knjige štampati i ine učene recenzije pisati po literarnih časopisih. Već godine 1818. izadje i za nas Hrvate važno i danas još djelo 4) die Geschichte der bilderstürmenden Kaiser des Oströmischen Reichs«. Djelo ovo prizna Šlosser sám za najbolje svoje; liepo ono svjedoči o temeljitom pisčevu poznavanju jezikâ (u višebroju) obće i crkvenopolit. historije kao i bogoslovje. No čitatelji moraju Engleza hist. Gibbona imati u rukuh i pred očima, ako hoće da pravo ociene Šlossera.
Za moto si 4) djelu uzme rieči iz Ilijade Homerove (Omerove) koje ga karakterišu izvrstno:
Έxϑρòς γάρ μοι χετνος ϐμϖς’ Άϊδασ Πΰλησι,
ΰς χ’ έτερον μέν χεΰϑη ένί φρεσίν, αλλσ δέ έίπη.
(Denn mir verhasst ist jener, so sehr wie des Aïdes Pforten,
Wer ein andres im herzen verbirgt, und ein anderes redet.)
U Frankfurtu se upozna Šlosser s krugom plemetih gospodja, koje su nanj odlučno djelovale za sav život. On u svojoj avtobiografiji o tom kaže: »Es ward mir eine neue Seite des mensclichen Lebens gezeigt, ich hörte auf an allem wahrhaft menschlichen zu Zweifeln, ich machte innere Erfahrungen. Der Adel der menschlichen Seele, an den ich nicht mehr geglaubt hatte und den ich nur in der Dichtung zu finden meinte, zeigte sich mir im äusseren Verkehr.Die idealischen Träume meiner jugend von Freundschaft und wahrem Leben schienen mir kein eitler Wahn mehr, und ich gewann Muth für den Kampf mit der Gemeinheit. Das Wort vom Glauben, das mehrenteils nur ein Mittel schien, womit der Starke oder Schlaue den Shwachen und einfältigen täuscht, erschien mir seitdem als ein Trost der Seelen, denen das Wissen aus gnaden von Gott versagt ward.« – Medju timi riedkimi dušami bijahu gospodje A. Heyder, rodjena Meyerova; C. Schmidt, rodjena Müller; N. Grunelius, rodom Bethmann-Hollweg i druge.
Vizantinske poviesti radi dade Dolberg tadašnji velevojvoda frankfurtski Šlosseru profesuru iz poviesti na liceju. To zvanje prinuka Šlossera 5) na izradbu: Weltgeschichte in zusammenhängender erzählung. Za deset (10) godina kašnje stane Šlosser sasvim drugčije preradjenu poviest izdavati pod naslovom: »Universalhistorische übersicht der Geschichte der Alten Welt und ihrer Cultur« 1826.−34. g. u 3 velika svezka razdieljena na devet (9) s registrom od G. L. Kriegka historika i literarhistorika danas arkivara. Mnogi drže ovo za najbolje djelo Šlosserovo te ima tu prednost, što je poviest staroga vieka iztrgnuo iz kovačnice i privilegovane monopolije filologâ pa ju je uveo medju sviet. Kad se sa Steinom 1757 † 1831. pruskim ministrom i državnikom sastao i pobliže upoznao, reče Š., da se više od njega naučio, nego iz množine folijanata. No jer je svuda opažao pomanjkanje karaktera (kako mi sad u Hrvatskoj), jer većinu vodi privatna korist i taština, s toga mu omrzne: alles politische treiben und schwatzen osobito u površnih, nenaučnih i lažljivih kovača novinah, koje se izdavaju za »nosioce i stvoritelje »javnoga mnienja«.
G. 1817. u listopadu dodje u Heidelberg na Wilkenovo 1777 † 1840.42 mjesto za historika profesora sveučilištnoga i bibliotekara u 41. godini dobe svoje. Tu kao sveučilištni profesor i sveuč. knjižničar dodje Š. jednom post tot tantaque discrimine rerum do žudjene celji i zvanja. Svu sad silu posveti sveuč. mladeži i studijam. Prvih deset godina (do 50.), ostane još neoženjen; ali kućanstvo mu bijaše ne garçonski već kao u obitelji. Prijatelji i prijateljice sastajali bi se u njegvu domu kod čaja, pri čem bi je »osbiljni i mrki profesor« sam posluživao i mjesto domačice zastupao, na najljubežljiviji i zabavniji način. Često bi tumačio svoje ljubimce pisce: grčke tragike, Platona, a osobito Talijana Danta (1265 † 1321): divinu commediu (božansku komediju). Danta već u Frankfurtu čitaše, te mu ostade kroz sav život najmilijom zabavom i odmorom kao i biblija. U svom djelu: Weltgeschichte für das deutsche Volk: sv. V. u predgovoru s. V.−VI. veli:
»Der verfasser (sám Šlosser), der aus Scholastik, Mystik und Poesie des Mittelalters einmal ein besonderes Studium gemacht und Dante mehr als dreissig (30) mal gelesen und mehr als zwanzig mal interpretirt hat, glaubt trotz seiner in Rücksicht der Leute, die das Christenthum zu ihren Zwecken missbrauchen wollen, oft geäusserten freien Meinungen kühn auftreten zu können.« Tiem je zabavljao svoje prijatelje do visoke starosti. »Die Poesie (Dante’s etc.) musste ihm den Genuss und die Wirkung der bildenden Künste und der Tonkunst ersetzen, deren Werth und Verständniss ihm verschlossen blieben. Er war zu allen Zeiten ein abgesagter Feind alles Wirtshauslebens. Deshalb hielt er sich fern von allen Männergesellschaften, von allen solchen Kreisen, wo bei Wein, Bier und Tabak ein freierer Ton herrscht. Er selbst hatte nie geracuht, hat nie Wein getrunken; Thee und Kaffee waren seine getränke; erst später nahm er bei Tische etwas Bier. In seinem Studierzimmer herrschte die grösste Reinlichkeit und Ordnung; die Folianten und älteren Werke wurden in das Vorzimmer verwiesen, die Wände der Arbeitsstube waren mit den ausgesuchtesten Werken, meistens in elegantem Einband garnirt. In spätern Jahren stand in der Mitte des Zimmers ein zierlicher Schreibtisch von Palissanderholz und daneben eine Marmorbüste von Dante, beides Geschenke der Grossherzogin Stefanie. Sein Anzug und seine Erscheinung hatten etwas vornehmes, erinnerten aber an ältere Zeiten und Gewohnheiten, denn er trug noch Jabots, als sie längst aus der Mode waren. Nie sah man Schlosser im Schlafrock.«
G. 1817. izda 6) Staudische Verfassung. Tad zavlada kao i danas velika reakcija, natražnjačtvo i samovolja; zato ustane proti tomu kao čovjek i rodoljub poštenjak. G. 1818. izadje 7) Vincent von Beauveis Hand- und Lehrbuch für königliche Prinzen und ihre Lehrer. Prvi sv. razpravlja ob učenih iztraživanjih znanosti i njihovu toku od početak do Ljudevita sv. ili IX. † 1270,, onda o državnom i kulturnom životu za Ljudevita svetca IX. te o Vincentu de Beauveais-u i o njegovih djelih. Medju timi se djeli učenoga kaludjera odlikuje osobito knjiga ob uzgoju (kraljici Margareti), o naučanju i obiteljskom životu. Zato posveti to djelo i prevod onim svojim prijateljicam – družicam, koje već spomenusmo.
Novo sveuč. zvanje prinuka Šlossera, da sastavi u pregledu poviest novoga i najnovijega vremena. S toga, da bude stvar temeljita, odputova u Francezku i Pariz, gdje je kroz 6 mjeseca (½ g. s velikom marljivošću proučio biblioteke zarad potrebita gradiva g. 1822. Tako izadje već ove iste g. 1823. 8) »Geschichte dse 18. Jahrhunderts in gedrängter Übersicht« u dva mala oktavavezka. Djelo ovo posveti Guizot-u (1787 † 1874.) tada profesoru historije u Parizu i van Praëtu prvomu bibliotekaru parižkomu. U Parizu se upoznao Š. s mnogimi uglednici. Sliedećih godina izradjivaše i preradjivaše dosad izdanu obću poviest staroga i srednjega vieka.43
U ovu dobu iliti perijodu Šlosserova života ide i njegova ženitba. Tiem nastaje ponj nov život. »Er hatte bis zum fünfzigsten (50) 1826. Jahre im Junggesellenstande seiner Wissenschaft allein gelebt und von einer Braut nichts wissen wollen. Von früh sechs (6) uhr bis abends spät lag er mit Ausnahme der Ess- und Spazierstunden unablässig über seinen Studien; unmittelbar selbst nach Tisch war die Zeit der Zeitungslektüre gewidmet. Eine eiserne Gesundheit erlaubte ihm diese beneidenswerte Ausdauer und gab seinem Auge, dessen Gefährte ihm früh von den Blättern geraubt (Kurelac) worden war, die Stäke zu so unermesslicher Anstrengung. Wenn man auf den ersten Blick den nach einer Seite geneigten Körper auf etwas schwankendem Gestelle in unsicherer Bewegung sah, hätte man eine solche physische Kraft kaum vermutet; aber wenn man dann im lebhaften Gespräch die energischen Bewegungen der Arme und des Oberköpers betrachtete und die glockenstarke Stimme vernahm, die schon dem Knaben bei seinem Konrektor den Namen Schnaubhahn eintrug, so fühlte man sich einer strotzden Kraft gegenüber, die von der Natur gegeben, durch Regel und Mässigkeit erhalten war. Selten erkrankt pflegte Schlosser ehe er in sein hohes Alter eintrat, seine Unpässlichkeiten ohne ärztliche Hilfe in einem wohl Tage (Napoleon) und Nächte anhaltenden ununterbrochenen Schlafe zu verwinden; sein Tod war ein reines erlöschen der Kräfte, von keinerlei Krankheit begleilet. Seine Diät war immer die regelmäigste gewesen; er liebte kräftîge und gewählte Kost; er trank nur Bier, nie Wein; er hielt auf regelmässigen Spaziergang oder Gartenaufenthalt; er liess sich von jedermann in seiner Arbeit stören und niemand wurde je vor ihm gemeldet, er vor niemandem je verleugnet. Die Eintretenden fanden an ihm und um ihn nichts von der art der sonstigen deutschen Bücherwürmer, nichts von dem Staub und Scmutz einer gelehrten Stube. Seine Halsbinde und Hemdkragen konnten unter der breiten Faust etwas zerknittert sein, sonst war sein Anzug rein und geordnet, die Zeuge fein und gewählt. Seine werthvolle Bibliothek (3000 Bände) stand in der zierlichsten Ordnung aufgestellt, sein Arbeitszimmer aufs eleganteste hergerichtet, auf dem geschmackvollen Palissandertische nichts als der nöthigste apparat. Beim ersten Anblick konnte er wohl eckig erscheinen, aber er war darum nicht steif und hölzern. – Bei jenen Theeabenden, wo er noch als Junggeselle eine kleine Schülerzahl um sich sah, bereitete und schenkte er selber den Thee und gab die Beikost um, geschickt und achtsam.« Takov bijaše Š. prije ženitbe, braka. Prijatelji ga i prijateljice odavna nagovarahu, da se oženi. »Der Frankfurter Freundeskreis; mit welchem die Lebensgefährtin Schlosser’s, Louise Hoffmann aus Bendorf bei Koblenz, in Verbindung stand, konnte dem fernen Freunde die Hingebung und Treue nicht edler vergelten, als durch die Vermittlung einer Ehe, die für Schlosser von den glücklichsten folgen war. War ihm auch der Besitz von Kindern versagt, so wehte doch in dem kleinen, aber geschmakvoll und harmonisch eingerichteten Hause die wolthuende Atmosphäre eines echten Familienlebens. Die feingebildete, mit gesellscahftlichen Talenten und einem heiteren Naturell begabte Gattin wusste in Verbindung mit jüngern Frauenzimmern, bald aus ihrer Verwandtschaft, bald aus befreundeten Familien, dem häuslichen Leben anmutige Formen zu geben, die Heftigkeit des Mannes im persönlichen Verkehr zu mildern, die übersprudelnde Kraft durch weibliche Sanftmut zu mässigen. Die beschränkten Verhältnisse, unter denen Schlosser bisher gelebt hatte, lösten sich nun in Wolstand auf; die gebildeten Cirkel, die nach den Dantestunden sehnsüchtig verlangten, erhielten nun einen Mittelpunkt. Gern hätte die für gesellscaftliche Unterhaltung so empfängliche Frau eine grössere Wohnung bezogen, aber der Mann erklärte fest, er würde das Haus, wo er so viele erhebende und genussreiche Stunden verlebt habe, nicht verlassen. Istom pod starosti promieni stan, jer se ne mogaše penjati. Schlosser, makar mu već preko 50 godina, moraše se u braku (ženitbi) mnogo čemu priučiti, što mu je i novo i neudobno bilo. Als er sich mit seiner liebenwürdigen Lebensgefährtin von den feinsten geselligen Formen vermälte, musste er sich in Handschuhe bequemen, einen Stok tragen, Gesellschaften und Whistkränzchen besuchen, Vergnügungsreisen machen; aber er schikte sich in das alles weit leichter, als ihm die Collegen zugetraut hätten. Nach seiner Verheiratung überliess er der geschikten Hausfrau die Einzelheiten des Haushalts, dessen grosse Geschäfte er indessen mit Pünktlichkeit fortführte, die ihm immer eigen war. On ne bijaše niti škrtica niti rasipnik. Rado podupiraše plemenite svrhe, dobre djake, bolnice, sirotišta itd. Tad bi znao biti baš darežljive i obilate ruke. Seine Geldschublade liess er stets offen stehen und selbst verreisend wollte er nie leden, dass man sie verschlösse. Ali zato zahtjevaše, da mu u kući bude samo poštena i vierna družina. Buduć da je bio izvrstan poznavalac ljudi, bijaše sretan u izboru družine, žene, odvjetnika itd. Bilo je kadkad i iznimke. Er konnte zeitweilig aus Gutmütigkeit, aus Lässigkeit, aus Bequemlichkeit einen unpassenden Verkehr unterhalten mit Menschen, über deren Wert er vielleicht weniger als jeder andere im unklaren war. Dieselbe Sittenstrenge, die sich in seinen Schriften aussprach, waltete in dieser Beziehung in seinen Lebensverhältnissen. Mit zwei berühmten Collegen brach er allen Verkehr ab, als er den einen über einer filzigen Gemeinheit ertappte, »so schmutzig, (wie er ihm in’s Gesicht sagte), dass ihn niemand mit der Kluft anfassen möchte«; als der andere ihm die Zumutung machte, einen jungen wegen politischer Verhältnisse angefochtenen Freund zu verleugnen. Es geschah aus moralischem Widerwillen, dass er sich Frühe von allen Universitätsgeschäften zurükzog. Man schob es gewöhnlich aud seine unpraktische natur. Er jedoch meinte sich rühmen zu dürfen, dass er als Vorstand der Bibliothek bewiesen habe, auch geschäftliche Aufgaben lösen zu können und zu wissen; aber die Senatsconnivenzen gegen studentische Ungebühren an der Universität, die körperscahftswidrige Eigensucht der Facultätsmitglieder, die vielfache Gesinnungsgemeinheit in der Gesellscahft, die durch Bildung und Wissen die gewählteste sein sollte, widerte ihn so sehr an, dass er sich aller Gemeinschaft mit dem Universitätskörper, so weit es immer zulässig war, entzog. Die feindseligkeit der Collegen, die sich Schlosser bei solchen ernsten Collisionen durch seine schroffe Rücksichtslosigkeit zuzog, trug nicht das wenigste dazu bei, ihn in jenen Ruf abstossender Unnahbarkeit zu bringen. No svatko, koji ga je je posjetio i imao priliku pobliže poznavati, prevario se i osvjedočio ob ogovaranju i zlobi dušmana njegovih.
Mnogo je gorkosti morao pretrpjeti, od lahkih i zlobnih kolega, što je zastupao red, moral, poštenje, marljivo studovanje mladeži i patriotizam. Šloser se već za rana naučio na samostalnost i uzdanje u svoje sile, jer je već od petnaeste godine bio svoj, punoljetan. Dies frühe Gefühl der Unabhängigkeit von jedem äusseren Verhältnisse und künstlichen Bedürfnisse gab seiner Jugend schon die Sicherheit des Tons den Stolz und Trotz, dass vollsaftige Selbstgefühl das der μπέρϑυμος Δίος υϊος (srčano diete božje, junački sine) bis in sein spätestes Alter seiner schweren Hand die schweren Dantischen Worte schrieb: »Sta come torre fermo, che non crolla giammai le cima per soffiar di venti.« (Poput čvrsta stojeć zvonika (tornja), komu se vrhunac nikad ne trese od puhanja (duvanja) vjetrova.)
Die formlose Weise, der Mangel conventionellen Anstandes war dann der zweite, mit seinem Selbstgefühle engst verschwisterte Zug, der in Schlosser’s Erscheinung unmittelbar auffiel. Er hatte die Rüstring’sche Derbheit, die er aus dem Haus in die Schule, aus der Schule durch alle Lagen des Lebens trug, nie ablegen können, nie auch, sagte er, ablegen wollen. Aus allen Kreisen und Gesellschaften – Schulen, Gymnasium, Lyceum, verschiedenen Familien, Universität etc. ging er »eckig und vierschrötig«, so nannte er es selber, hervor.« Eine leidenschaftliche Aufwallung mässigend zu beherrschen ward ihm schwer, die Gutmütigkeit aber, mit der er solche Härten im Kreise der seinen zu vergüten suchte, kleidete ihn auf’s liebenswürdigste. Tadel und Unmut zu verhalten, den Stolz des Selbstgefühls und die Zuversicht des eigenen Urtheils zu dämpfen, war ihm wenig gegeben, und er hätte sich darum auch nicht viel bemüht. Mnogi su ga za to prekoravali. No on bi im bio mogao srčano odvratiti: Gut! meistert mich! Gott segn’ euch gute Sitten.« (Worcester against (in opposition) Percy.)
Djake si i prijatelje umio bi Šloser najnježnije tješiti i poučiti u nakritičnijih položajih. Der geglaubte Murrkopf erwies sich als ein Mann von der woligsten behaglichsten Laune (u družtvu), dessen grundherzliches kräftiges Gelächter die innerste Heiterkeit erwekte, dessen gutmütige nekische Satyre wider die Freunde und Frauen seiner Umgebung am liebsten zugleich ihn selber blossstellte, wie um die Genekten zum wiederneken herauszufordern. In solchen Momenten kam der Kraftübermut, die Offenheit, die Lebendigkeit, die Gefühlswärme, in seiner natur in der ergötzlichsten Weise zu Tage; das Innerste sprudelte sieh in einem fast kindlichen Unbedacht aus. Niemandem wäre es gefährlicher gewesen als ihm, ein Geheimniss anzuvertrauen; die unfähigkeit der Verstellung hätte ihn wider Willen jeden Augenblik zum Verräter gemacht. On bi se zacrvenio, te bi se odmah vidjelo protivno od njegove unutarnjosti. Živahna bijaše Š. čustvovanja poput blage duše filozofa Petra, Abelarda, Danta i Luthera, koje vele štovaše. U jednom te istom trenutku osjećao bi pro i contra i popustio čustvu naivno sve. U mladosti usisa kao dječak veselje i radost prema prirodi, zato mu bijaše značajno svojstvo težiti za idilnošću, samoćom i povlačenjem u sama sebe. S toga napisa već g. 1817. ove rieči: Die Wissenschaft gibt Seligkeit in sich, sie nutzt durch mündliche Lehre. Neki broj svojih slušatelja običavaše jedan put u tjednu pozvati na čaj. Tu bi se malo porazgovorio s djaci o svakdanjih pitanjih, a onda bi prošao na svoje predavanje, te bi se upustio u podulju diskusiju i tumačenje koga potaknuta pitanja. Seine vorlesungen waren noch ungleich formloser als seine schriften. Predpostavljajuć znanje čina, razpravljao bi o predavanju po koj momenat, ali nepodpuno i skačuć s jedne stvari na drugu; predavanje mu s toga ne bijaše u suvislosti, već ganz aus dem Stegreife, die Redesätze kaum jemals regelrecht gebildet, glatt vorgebracht und unnabgebrochen zu Ende geführt. Tko je slušao bečke sveuč. profesore Aschbacha iz poviesti toga pravoga učenika i štovateija Šloserova te Virožila iz ugarskoga prava, lahko si može u ovoj fotografiji ili kopiji predstaviti predavanje Šloserovo. Pa ipak bijaše Šloser vele popularnim profesorom; denn die belehrenden Blike auf Welt und Geschichte auf Menschen und Völker, auf Vergangenheit und Gegenwart, die lichtvollen vergleichungen, die praktischen bemerkungen über tausend auf dem wege liegende Fragen und Gegenstände, das war in der besten Zeit seiner grössten geistigen rüstigkeit von ganz unvergleichlicher Anregung. Često su ga prispodabljali Sokratu. Zwar in seiner Flucht von Schülern und in der höchst undialektischen Methode seiner Rede konnte niemand dem Sokrates unähnlieher sein als Schlosser.
Ali u tom se jako slagaše s grč. filozofom, što je laži i lažućemu i lažljivomu vieku odlučnim bio protivnikom. Iz dna duše mrzaše na nemoralan, materajelistički i banauški život (βαναυσία, prostačtvo). On je čovjek, reče neki Englez, dessen Äusseres ungeschickt mit seinem Inneren telegrafirt. U školi i kod kuće bijaše isti, koji i u svojih spisih. Er besuchte die Kirche nicht, aber er sann im ernstensten Nachdenken über die Geheimnisse des Jenseits nach, über die Geschichte keinen Aufschluss gibt; er las mit der erbauten Andacht die Evangelien, die profetischen Schriften der Bibel und Luther’s Predigten und Bibelerklärungen aus einem inneren Bedürfnisse. A tako čitaše i Aishyla i Danta. Die grossen Lehrer jeden Glaubens in jedem Volke waren ihm heilig. Zato on više cienjaše pastirskoga kalifa Omara, koj je prezirao zemaljska dobra, nego li mnogoga lakomnoga i nemoralnoga kršćanskoga bogoslova. Zato mržaše i na Voltairizam. (Der frivole Voltairismus war ihm ein Greuel.) Šloser bijaše čisti demokrat. Seine demokratische Gesinnung ruhte auf den edelsten menschlichen Grundlagen. Schlosser gehört keiner Partei und keinem Verfassungsdogma an. Seine catonische Seele wollte lieber sich selber opfern, als ihrer Überzeugung untreu werden. Er war ein durchaus heiterer und glücklicher Mensch, wechselnd zwar, wie jeder Vernünftige: zwischen Ernst und Scherz, zwischen Würde und Lässigkeit, je nachdem sich die Anlässe boten. Šlosera ide zasluga, što je utemeljio posebnu historičku školu, školu, koja strogo sudi, cieni ili osudjuje dobro ili zlo, prijatelja kao i neprijatelja, Niemca kao i tudjinca. Što nije više na Slavene onako, kako Šafarik malo na Hrvate, imao obzira, leži više u okolnostih i napredku, nego li u protivničtvu njegove duše. Schlosserova je posebna zasluga u Niemaca, što je u trnastu (trnjanu) dosadanju poviest ulio život i živost, kad je literaturu više stao cieniti od ratova i dostojno ju nastojao ocienjivat i svuda učvršćivat, gdje joj je mjesta. S toga postane popularnim historikom a postane i narodnim, njemačkim, jer je nastojao i najviše težio za tim, da djeluje na duhove i uzgoj naroda njemačkoga a to mu i podje za rukom. »Er rühmte sich 1844 seine Zeitgeschichte einzig für die Deustchen bestimmt zu haben, deren Beifall ihn um so mehr verpflichtete, je weniger er (po primjeru Danta prema rodnomu gradu): »grade aus Liebe zum Vaterlande der Landsleute Sclaffheit, Grübelei, Öde Gelehrsamkeit, Überfluss an Rednern und Schreibern (Dichtern) und Mangel an Männern der That, oder ihre Faselei und akademische (und journalistische) Rohheit geschont habe.«
Takov bijaše Šloser. Sad nam ga je, pošto ga sa svih strana ogledasmo i poznamo, lahko pratiti u učenih radnjah dalje. G. 1830. utemelji 9) s Berchtom u Frankfurtu: Archiv für Geschichte und Literatur«. Taj je pet godina izlazio. Šlosser je napisao u arhivu više prekrasnih razprava, od kojih su nekoje napose preštampane: Tako: 10) Frau von Staël (rodj. Neckerova, spisateljica i kći slavnoga ministra za Ljud. XVI.) 1766 † 1817. und Frau Roland«, rodj. Phlipon-ova 1754 † 1793., koja je igrala veliku ulogu u Francezkoj: osobito za I. revolucije. 11) »Cultur- und geistesleben des 18. Jahrhunderts in Frankreich.« 12) »Über Dante’s Divina Commedia« (i napose štampana). 13) »Zur Beurtheilung Napoleons und seiner neusten Lobredner und Tadler« 1832−35. (i napose preštampano). A pomagahu Šlosseru pri izdavanju arkiva raznimi histor. razpravami: Gervinus, Kortiim, Aschbach Stenzel, Rommel i drugi. Historik Heeren 1760 † 1842. napadaše arkiv, no sebi tim najviše nahudi. Da kod novog aizdanja popravi »poviest 18. stoljeća«, ode sa ženom si u Pariz g. 1834., gdje je gradivo sakupljao, jer kod prvoga izdanja g. 1822. nije bilo još pomoćnih djela; Mignetovih 1824. i Thiersovih (1823−1827 g.) Ovim djelom (poviesti 18. i 19. stoljeća kao i onim o Napoleonu jako mnogo pripomaže Šlosser boljemu i pravednijemu ocienjivanju i presudjivanju franc. revolucije i Napoleona, komu su u Njemačkoj porugljivo dodavali epitet: »mrtvoga lava«. Obitelj napoleonska, osobito mati potonjega cara Napoleona III. i sám ovaj princ kao i drugi članovi carske porodice pružiše mnogu u priliku svojimi sbirkami i spisi, da je Š. pravedno mogao pisati i suditi toga izvanrednoga čovjeka. Šlosser je kašnje od cara Napoleona III. (1848−61.) lahko mogao doći do redova franc. i inih odlika, no demokratska i ponosita duša ne htjede onako, kako Mommsen i Ritschel ni čuti za to. Sad pripravljaše i popunjivaše Š. obću historiju svoju, te ju izdade 1842−57 u 18 svezaka pomoćju dr. G. L. Kriegka 14) pod naslovom: »Schlosser’s Weltgeschichte für das deutsche Volk«; a tako i onu 18. i 19. stoljeća u 8 svezaka do g. 1815. (do sad 4 izdanja) 1852.−60.) Uz to je Š. i u druge časopise pisao, osobito u »Heidelberger Jahrbücher«, kao suurednik. 15) O Dantu dade na novo štampati stare recenzije svoje g. 1855. uz nove primjetbe. Najvažnijim se svojim djelom poviešću 18. i 19. vieka kao prorok i vodja Mojsija oprosti 1860. g. sa svietom, za koj je toliko patio i uradio preko 60 godina. Dvie još skoro godine življaše samo za sebe prateć po novinah historiju kao i prije, osobito englezku.
Šlosserova poviest i spisi mu imaju stalna načela, a ta su ova tri stožera: Diese Fundamentalprinzipien, die als Unterlage seiner historischen Anschauung, beurtheilung und würdigung aller Erscheinungen, Handlungen und Persönlichkeiten gelten können, sin erstlich eine demokratische Gesinnung, aber nicht in der wörtlichen und modernen Bedeutung, sondern in dem Sinne, der dem römischen Volkstribunat zu Grunde lag, der sich des gedrükten Volkes gegen die unterdrüker annimmt, der den Schwachen gegen den Starken beschützt, und die Sache der Hilflosen und Armen wider Unrecht und Gewalt führt. Ein zweiter Grundzug ist in Bezug auf die Handlungen der Menschen eine Sittenrichterliche Strenge (mnogim u tom prestrog), in Bezug auf die Bestrebungen die Hervorhebung der reinen Absichten und Überzeugungstreue. Haben wir in seinem Demokratismus die Idee des Volkstribunats erkannt, so sehen wir in der Sittenstrenge den Ernst eines römischen Censors und die strengen Grundsätze eines Stoikers, denn mit einem römischen Charakter hat der kräftige, rüstige Verfasser die meiste Ähnlichkeit.
Der dritte Grundzug endlich ist ein rationalistischer Freimut in Betreff kirchlicher und religiöser Satzungen. Dabei aber besitzt und achtet er ein religiöses Gemüt, ehrt und preist lautere (čistu i pravu) Frömmigkeit, die sich im kämmerlein kundgibt. Diese drei Grundrichtungen sind der »rothe Faden« der Schlosser’schen Geschichtsanschauung. Ihm erscheint die europ. amerik. Menschheit als ein grosses Ganzes, wo die Minderzahl herrscht und geniesst nach ihrem Vorteil und nach den Eingebungen ihrer Selbstsucht Einrichtungen macht, erhält oder ändert, ohne Beachtung des Gemeinwohls, ohne ein Herz für die Leiden des gedrükten Volkes, ohne Sinn und Gefühl für die angeborenen Rechte und das der Menschennatur inwohnende Freiheitsbedürfniss.« Diese herrschende Minderheit heisst bald Adel und Hof, bald Aristokratie, bald Pöbelherrschaft oder Parteiherrschaft. Schosser’s Geschichte des 18. Jahrhunderts kann als der strafende Vorbote des Jahres 1848 gelten,« jer u njoj možeš čitati i naći sve griehe navedenih stranačkih manjina te prorokovanje godine 1848. Tako njegov učenik i štovatelj G. Weber 1849. Blätter für literarische Unterhaltung. Drugi još bolji učenik Šlosserov Gervinus veli: Es ist umsonst, die äussere Systemlosigkeit und Formlosigkeit der Schlosser’schen Werke zu leugnen. Francezki i englezki historici pa i u Niemaca osobito Ranke bolji imaju slog i formu od Šlossera; no oni ipak više grieše; jer pazeć preveć na formu zanemaruju stvar, pa je zato Šlosser bolji od njih, jer je stvar vazda više od forme, jezgra od ljuske, duša od tiela. »Deustchland erhielt, was wie ein Widerspruch in sich selber klingt, einen reinen Idealisten zum Historiker, der rein zum Ergründen der realen Dinge berufen ist. Die charakteristiken Dante’s von Boccaccio und Villani (slavni historik-kroničar florentinski † 1378.) lassen sich in den wesentlichsten Beziehungen auf Schlosser geradezu übertragen. Villani kaže o Dantu (IX. 134. kronika florent.): sbog znanja svoja je ponešto preuzetan, rad je korio i ponosan bio, no kao »eckiger« učenjak nije umio obćiti s ljakom; ali je znamenit sbog inih svojih krieposti, znanosti i vrline, buduć da je plemenitimi svojimi književnimi djeli donio domovini slavu i čast. To isto misle i mnogi o Schlosseru. Schlosser geflel sich darin, halbe seiten seiner weltgeschichte mit stellen aus alten sprachen zu füllen, weil er dies als den kürzesten weg erkannte, das bild der zeiten unverdenkt von allem rhetorischen firniss wiederzugeben. Na istin način upliće i englezke i franc. i talijan. citate; a služio se i časopisi i novinami. Zato ga ne može dobro pojmiti niti cieniti, tko ne zna tih jezika, a pravi je učenjak, akademik i sveuč. profesor mora znati barem onako, kako grčki i latinski osobito profesor historije. Schlosser i u tom uzorno prednjači mladeži i učenjakom. Schlosseru i medju historici velikih naroda malo ima párâ, tako bijaše svestrano izobražen, a što je još više: pročitao je sve znamenite historičke spise i pisce zasjecajuće u obću poviest njegovu a uz to i sijaset listina i to sve u originalu raznih dotičnih jezika s preraznimi pravopisi. Šloser bijaše bolji profesor, nego pisac. Popularnost mu pribavi u Niemaca »poviest 18. i 19. stoljeća« (4 puta izdana Prave mu zasluge istom uvidiše i priznaše pošlie i sbog god. 1848. Pruski kralj mu dade red: pour le mérite (red zasluga). odlikova ga i bavar. kralj; no najmilije mu bijaše priznanje od naroda i što su ga njegovi Jeverci počastnim gradjaninom a zemljaci nadjeli trgovačkomu brodu ime »Schlossera«. I tu se pokaza pravim čovjekom naroda, demokratom. U starosti osobito prije smrti, kad već od slabljine ne mogaše čitati, najveću i najnježniju utjehu i njegu imaše u jedne krasne i vele plemenitte duše do pošljednjega časa, a to je njegova žena i vierna drugarica. Šlosser svojim životom i spisi djelovaše i djeluje na premnoge u Njemačkoj (i izvan nje, kao što je i na moju malenkost.44 Malo ima muževa Šlosseru ravnih; za to je i njegov životopis vele riedak, ali i za svakoga vele poučan i zanimiv. S toga su evidentni, jasni razlozi svakomu, za što mora da ga dobro pozna i uči i hrvatska mladež.
(Na Ivanje i na Petrovo u Karlovcu g. 1875. Prof. dr. P. Tomić.)
Avtobigrafije.
Dr. Gjuro Weber umirovljeni ravnatelj te iza Schlossera najbolji njem. pisac obće poviesti rodom iz bav. Pfalze 10. veljače 1808. g.) Gjuro Weber rodio se je 10. veljače g. 1808. u Bergzabernu, varošincu, koj sada pripada bavarskoj Pfalci (Palatinatu). Već u trećoj godini izgubi oca, zanatliju toga varošinca, naseljivša se unj iz Birkenfeldskoga sela. Jer je mati bila siromašna, moraše se mladi Gjuro već od malih nogu boriti s gladom i nevoljom, te si sam kruh služiti. I tako se već za rana nauči na samostalan život, uzdajuć se u Boga najviše u se i u svoje sile. Dok su se drugi dječaci veselo igrali i zabavljali, moraše Weber materi si pri svakojakom poslu pomagati, drva, suće za zimu skupljati, po strništih za žetve klasje (klasovinac) brati, te pomanje službice obavljati za malenu platu privrede radi. To bi on tiem radje obavljao, što mu je dobra majka liepim prednjačila primjerom. Njoj bijaše načelnim pravilom: da pošten rad ne služi nikomu na sramotu, pa da je bolja vlastita privreda od svake strane (tudje) podpore. Dobra mu i vesela majka proživi francezku revoluciju, koja joj ugrabi brata, umanji imetak i dohodke. To bi ona često po dugih večerih šijuć zaslužbe radi pri uljenci-lampici u toploj kućarici pripoviedala svomu sinu, te mu tumačila svoje jade i nesgode. Uz to bijaše ona boga bojeća žena, koja je nada sve cienila bibliju. Svi su ti značajni potezi njezini prešli i na sina joj. Izučiv seosku školicu nastojaše si Gjuro popuniti znanje privatnim čitanjem knjigâ, medju kojimi bijaše i romanâ iz doba romantike. Tiem si u duši stvori čudan sanjarski sviet, koj mu se kašnje razori ozbiljnošću života. Pun sentimentalne boletice i naîvnosti, nastupi stazu, koju bi stop uta ostavio, da je poznavao dobro prije sviet i ljude. Tako dodje već sedamnaesta (17) godina, a on si još ne odabra zvanja. Liepo mu pismo pribavi već prije dviuh godina prijaznost i malu pisarsku službicu u mjestnoga dekana, u koga se uz to učaše latinskomu jeziku. Obćenje s tim izobraženim popom i njegovom obitelju poravna ma mnogu hrapavost ćudi i značaja, te se dekanovim putokazom i pomaganjem poprimi bolje i zdravije lektire (čitanja knjiga) Vlastitim osobitim naporom bez učitelja pribavi si za šest (6) mjeseci toliko potrebita znanja iz grčkoga i latinskoga jezika, da je mogao u Speieru (pokraj Rajne rieke) stupiti u gimnazij. Pošljednju prištedjenu paru uloži u čitanke i gramatike, koje nauči na izust (pamet) sa svimi pravili i paradigmami bez upute i metode. Hrana mu se u to doba sastojaše većinom od koruna (krumpira), koji si je sam pripravljao, jer mu je mati izvan kuće daleko morala ići šivat po vas dan. Sa četiti forinta u džepu oko uzkrsa godine 1825. u 17. godini ostavi Weber s težkim i bolnim srdcem rodno svoje mjesto, da nastupi nov život. Primilo ga u razred, u koji po svom znanju ne bi mogao nit zaslužio doći, da se nije valjda više obazrelo na njegovu dobu i zrelost duha, kao i na vještinu mu u njemač. slogu. Gjuro medju tiem brzo dostigne svoje suučenike: a moraše se i za ekzistenciju boriti privatnim podučavanjem po raznih kućah, dok ga te skrbi i muke ne oslobodi državni stipendij. Tako mogaše već jeseni g. 1828. nakon polpetgodišnjega boravljenja u gimnaziju i liceju s prvim redom poći na sveučilište u 21. godini dobe sovje; a zaputi se baš put Erlangena (u sjev. Bavarskoj na riečici Regnici), gdje se htjede posvetiti bogosloviji po uzgoju i želji materinoj; no brzo promieni svoju nakanu. Historija i stara literatura, za koje ga je umio u Speieru njegov učitelj Anzelmo Feuerbach uzpaliti, obuzmu mu posve dušu; njima se posveti. Prijateljsko obćenje s tim oštroumnim učiteljem i učenjakom, koga pošlie pozovu u Freiburg brizgavski uvršćuje Weber medju najveće stečevine svoje mladosti. Poetska i puna mačte narav Feuerbachova djelovaše i uplivaše vele silno na mehku ćud i blagu dušu Weberovu. Izvrstno Feuerbachovo djelo o vatikanskom Appollonu uvede njegova štovatelja i zahvalnika u krasni sviet staroklas. umjetnosti. Weber se oduži Feuerbachu, komu boginja sreće nije bila osobito prijazna, medju inim i tiem, što je ženi njegovoj rodom, Heydenreichovoj, poznatoj sastaviteljici »Charakterbilda: »Uz und Cronegk« (Leipzig 1866) pomagao pri izradjivanju poviesti pod imenom »Oeser’s Weltgeschichte für das weibliche Geschlecht« u trima pošljednjima izdanjima (3 sv. c. 7−8 fr.)
Mnogo ima Weber zahvaliti obćenju s duhovitim matematikom i fizikom † Fr. M. Schwerd-om. G. 1828−30. polažaše W. sveučilište heidelberžko u v. vojvodini badenskoj pokraj rieke Nekara, gdje je u K. F. Hermann-a našao i stekao pravoga vodja, muža preriedke učenosti, puna oduševljenja za klasične starîne i filologiju (1804 † 1855), s kojim je do smrti prijateljevao i dopisivao. Weber se samo prijaznim podupiranjem starijih prijatelja i privatnim podučavanjem mogaše uzdržavati na sveučilištu, dok mu Hermann ne pribavi u jedne engl. porodice mjesto kućnoga učitelja, čim je ne samo svoje potrebe, mogao namirivati, nego i materi si život pod starost olahkoćivati. Ali je za to morao s dvostrukom marljivosti i velikim naporom raditi kroz čitave noći do rana jutra. Tako to trajaše do g. 1833., kad je mogao i nekoja sveuč. predavanja polaziti, osobito ona prosluloga historika Fr. Ch. Schlossera (1776 † 1861.), s kim je malo po malo došao u takovu svezu, koja je odlučno djelovala na sav uzgoj i naučni tok Weberov. Tako prolažahu i prodju tri godine sveuč. života heidelberžkoga podučavanjem i učenjem (studovanjem) mirno i jednolično uz malene šetnje po veseloj prirodi, uz gdjekoje putovanje i vježbanje tiela. Gostionica nije nikada polazio (Wirtshâuser wurden von ihm (Weber) nie besucht) a nije ni ostala družtva imao kad. Sad se dade sa svim na čitanje grčkih i lat. klasika kronolog. redom, ter si pri tom uzme za zadaću: da po pročitanju svake knjige, ili povećega odsjeka, ili poet. komada koga iz glave napiše sadržaj i tok misli, a sve novo i znamenito da odmah zabilježi, koj način postupanja pridrži i kod novijih histor. djela. (− den Inhalt und Gedankengang niederzuschreiben, und alles Neue und Merkwürdige sofort zu notiren, ein Verfahren, das er auch später bei neueren Geschichtswerken einhielt. Dieses Verfahren (za »svašta« si bilježke praviti) hatte den doppelten Vortheil, dass er sich einen Vorrath von geschichtlichem Material erwarb, dass ihm jederzeit zu Gebote stand. (To mu bude od dvojake koristi, jedno, što je imao liepo gradivo u pripremi, koje mogaše svaki čas upotriebiti; a drugo, što se je priučio obširnu materiju kratko i precizno predočiti po glavnih momentih. Što je tada kod grčkih i rim. pisaca započeo, nastavi zatim kod talijanskih, francezkih i englezkih historika. Velikansko djelo engl. historika Edwarda Gibbona (1737 † 1794) History of the decline and fall of the Roman Empire (1775 god.) dva puta je u raznih perijodah od kraja do kraja proučio te si u izvadcih zabilježio glavne misli. Te mu sbirke (»svašta«), s kojimi se nije nikada razdružio, bijahu pošlie kod universalno-histor. radnja od mnoge koristi. (Diese Sammlungen, von denen er sich nie trennte, g. 1832. rieši pitanje: De Gytheo et rebus navalibus Lacedaemoniorum, za što dobije od fakulteta jako liepo priznanje i nagradu sbog obširnih i točnih študija. Kad je malo za tim položio doktorat filozofije, dade krunjenu razpravu štampati, te ima osobito zadovoljstvo u tom, što se na taj spis i najnovija iztraživanja još svedjer obziru i svraćaju.
G. 1833. ostavi Weber Heidelberg, te odputova sa svojimi engl. pitomci u Švajcarsku, koju je kašnje češće proputovao, no liepi utisci prvoga puta ostadoše mu najdublje u duši. U Génevu (Genfu) sakupi gradivo za spis: »Der Calivinismus im Verhältniss zum Staat«, te revnim učenjem nastojaše proniknuti u duh 16. vieku. Ujedno se veoma zanimaše spisi. J. J. Rousseaua, za koga je osjećao osobitu sućut. Weber se tu upozna i s povjestnikom franc. Sismeudi-m rodjenim ženevcem (Jean Charles Léonard Simoude de Sismoudi 1773 † 1842. koji je pokraj Géneve prebivao u vladanskoj kući. Weberu je dobro došlo spoznanje tako izobražena historika talijan. i franc. republikâ i pisca nar. gospodarstva (Adama Smith-a). Zimu g. 1834.−35. sprovede Weber u Italiji, gdje je u Rimu imao prilike zorno bolje proučiti ono, čim se je prije bez zrenja, bez slika, tako rekuć na pamet zanimao. U Rimu se u jedno upozna s mnogimi slikari, proučio znamenitosti i histor. mjesta Rima. Uz to čitaše klasike talijanske: Danta, Tassa, Ariosta, Machiavelli-a, Davilu, Guicciardina.
Pošto je Weber još posjetio i razgledao Napulj s okolicom, a u Herkulanu i Pompejih stari tihi sviet u razvalinah ostavi Italiju proljećem 1835. g. prešav sa svojimi gojenci i njihovimi roditelji preko Pize, Gjenove i Turina u Pariz. Tu dogotovi svoj spis o »kalvinismu«, te ga da naštampati u Heidelbergu kod Mahra g. 1836. Ako je prvenac spis svoj o Gytheju bio posvetio prvima učiteljima svojim: Feuerbachu i Hermannu, to je ovaj onomu mužu, koji mu bijaše na tom putu osobitim vodjom i savjetnikom: Schlosseru. U Parizu se Weberu otvori nova perijoda histor. studija. Kako je u Italiji i u Rimu stari viek sa srednjim i hierarhiju itd. učio, a u Ženevi (Genevi) reformaciju i novu dobu: tako je u Parizu politički život i veliki prevrat franc. Po historiku Thiersu (1797 rod) i Mignetu rodio se 1796), iz Voltairovih, Rousseou-vih, Montesquieu-vih djela kao i iz raznih meoira učaše uzroke i duh velikih ideja franc. i evropejskih.
Dok je još Weber u Parizu boravio, predloži ga magistrat rodna mu gradića Bergzaberna za predstojnika novoj lat. školi, koja se je imala utemeljiti. Vlada ga potvrdi (naimenuje); te je poltreću godinu tu službu obavljao na najveću radost svoje drage majke, koja mu je u toj perijodi života i umrla sva sretna, što si je sina mogla mirnom saviesti ostaviti sretna i zadovoljna. Tu se upozna i s Fridr. Thiersch-em 1784 † 1862. znamenitim filologom njem. i zaslužnim po školstvo (osobito djelom: Ueber den gegenwärtigen zustand des öffentl. Unterrichtes 1838. u 3 sv.) No Weber ne imaše ipak mira i pravoga zadovoljstva u tako malenu mjestancu. On se htjede posvetiti akad. zvanju (sveuč. profesuri); no strah ga bijaše pred privatnom docenturom (suplenturom), rad koje bi morao gladovati i opet svestrano stradati, čega se bio jur do sitosti naužio. Napokon pruži mu se u najmilijem gradu – u Heidelbergu – mjesto »drugoga znanstveno izobraženoga glavnoga učitelja« (hauptlehrer) tako zvane »više gradjanske škole« te tako s novom godinom 1839 ostavi svoje rodno mjesto, a dobije novo bolje na preporuku ravnatelja Louisa i gradonačelnika Speyerera. Iste se još godine oženi u 31. godini iz ugledne obitelji se si sagradi kuću na liepoj obali Nekara rieke. Ako mu je boginja sreća dosele bila prijatnom, to mu je kod ove bračne sveze osobito bila naklona, jer je dobio ženu krasnih duševnih svojstva i dobra srdca sa svimi kriepostmi dobre domaćice i nježne majke. Njezina duhovitost, ljubežljivost i odanost nadoknadiše mu ono, što mu je manjkalo u obitelji sa siromaštva i usljed rane smrti otčeve. Ljubeznim i budnim saučešćem te finim sudom svojim unapredjivaše ona rad mužev, jer mu bijaše pratiocem i suradnicom. Tiem postane članom odlične obitelji i steče si samosvojnost, da je mogao po volji živjeti, učiti i radit. A kako i nebi? kad je u Heidelbergu imao uza se slav. historika Schlossera, nekadanjega i sadanjega učitelja svoga i Gervinusa (1805 † 1871) najboljega i najvjernijega učenika i druga Schlosserova, a za nekoliko godina kašnje i historika Häussera (1818 † 1867). Sa Schlosserom i Gervinusom življaše Weber u najboljem prijateljstvu. Schlosseru pomagaše znatno pri najboljem djelu njegovu Geschichte des achtzehnten Jahrhunderts. Kad se je imao plan izvesti, da se to obširno djelo Schlosserovo izda pokraćeno, odabere si Schlosser Webera za taj posao, koj mu je i onako kod trećega izdanja vodio korekturu i sastavio registar. Još sada čuva Weber kao svetinju za uspomenu taj Schlosserov plan i vlastoručni prospekt. Još je intimnije živio Weber s Gervinom sve do njegove smrti god. 1871.
U školi je Weber čitav dan imao posla i to predmeti, koji su njegovoj struci bili od male koristi, pa se samo noćju mogao zanimati svojimi studiji. »Ich mußte mich mit Lehrgegenständen befassen, die so tief unter meinen bisherigen Beschäftigungen standen, und von den alten Klassikern, an denen ich so lange meinen Geist genährt, Abschied nehmen. Wie oft gedachte ich der Worte Goethes:
»Was willst du dich das Stroh zu dreschen plagen?
Das Beste, was du wissen kannst,
Darfst du den Buben doch nicht sagen!«
»Ja sam medju tiem i te gorke pilule progutao, te sam saviestno vršio dužnosti neugodna zvaja, svladav sam sebe te skučiv se u jaram (igo) nužde. Najviše sam se bavio historijom i njemačkom literaturom, ter sam tako malo po malo obljubio zavod, koji mi baš nije bio najviše po ćudi.«
Ne milo mu veoma i to bijaše, što je vlada mnoge manje zaslužne dizala i nagradjivala samo zato jer su servilno sve njezine naredbe odobravali, a nikad se ne usudili muževno kritizovati i oponovati u interesu zavoda, mladeži, nauke i slobode, kako Weber. No Weber bi sve ovo bio laglje pregoreo, da je u školi smio slobodnije po istini i duši poviest tumačiti. Zato se pravom tuži: »Ich konnte freilich auch hier »von dem Besten, was ich wusste«, keinen Gebrauch machen, weil die grossen Ideen, die höchsten menschlichen Anliegen, welche die Seele und das innere Triebwerk des geschichtlichen Lebens bilden, sich dem Verständnisse der Jugend entziehen.«
Weber je poput Schlossera protivno od Rotteka prepustio politički život i javne demonstrativne čine drugim, koje to veseli. On bi radje prekapao knjige, pa se zabavljao i šetao sa svojom ponarastlom dječicom. S toga je mogao i školi i literarnim radnjam svojim zadovoljavati. Odatle poteče više raprava i recenzija od njega 1) u »Heidelberger Jahrbücher-ih, 2) u bogoslovnih »Studien und Kritiken« kao i u drugih perijodičkih časopisih. Uz to 3) izradi »Poviest engl. reformacije« proračunanu na 4 svezka pod naslovom: Geschichte der akatholischen Kirchen und Secten in Grossbritannien.« U Lipsku 1845 † 1853. g. Tomu je srodna 4) radnja: »Milton’s prosaische Schriften u Raumerovom histor. Taschenbuchu g. 1852 i 1853. Milton je pjesnik religioznog eposa: izgubljenoga raja i veliki patriot i republikanac englezki 1608 † 1674.
Svoje si studije o Englezih i Englezkoj popuni Weber dvojim putovanjem po vel. Britaniji gg. 1842. i 1851. Pošljednja dva decenija posveti po uzoru Schlosserovu najviše sveobćoj poviesti. Jako popularan Weberov: 5) Lehrbuch od g. 1847. do 1872. doživi šestnajstero izdanje. (Knjiga je to obće priznana u 2 svezka leksikalnog oktava od 44 † 990 i 20 † 1207 strana za 8 for. nadomješćuje i popunjuje svaku histor. škol. knjigu, jako je dobra i obće priznana školska knjiga, a ide i do g. 1872.) Isto je 6) tako od g. 1850. pa do g. 1872. »Die Weltgeschichte in übersichtlicher Darstellung« doživila već 15. izdanje, s. XXVIII. i 500 sbilja uzoran pregled za opetovanje i memoriranje obće poviesti. Tomu služe dobro kao dopunjak: 7) »Das literarhistorische Lesebuch in 5 Bändchen 1851. i 1852. kao i 8) »Das Lesebuch zur deustchen Literaturgeschichte« 3. Aufl. 1870. »Im Jahre 1857 schritt ich zu dem grossen Unternehmen, das wol mein ganzes noch übriges Leben ausfüllen und die Resultate meiner vierzigjährigen (40) Studien und Forschungen auf dem Gebiete der Menschen – und Völkergeschichte enthalten wird. – In dem Werke: 9) Allgemeine Weltgeschichte mit besonderer Berücksichtigung des Geistes- und Culturlebens der Völker und mit Benutzung der neueren geschichtlichen Forschungen.« (Do sad izašlo deset velikih svezaka, uz registar sina mu dr. Fridr. Webera a od jedanaestoga prva polovica prošle godine, te dopise do druge polovine 16. stoljeća, mi bismo rekli do hrvat. Leonide Sigetskoga tj. do g. 1566. popreko. To je najveće djelo Weberovo, a ujedno i najbolja obća poviest u njem. literaturi; drugo povećano i popravljeno izdanje Schlosserove obće poviesti može se pravom reći. Iz ovoga se djela može i ima šta učiti učenjak na sveučilištu i prostak na selu.) Sa svojim zetom dr. Heinr. Holtzmann-om prof. bogosl. u Heidelbergu izdade Weber 10) »Geschichte des Volkes Israel und der Entstehung des Christenthums« 1867.
Kad je g. 1861. umro slavni historik i učitelj Weberov Fr. Chr. Schlosser napisa Weber 11) nekrolog za Brockhausa: »Unsere Zeit« u godišnjaku VI. g. 1862. s. 314.−326. Heft 65. G. 1865. predavao je u Heidelbergu u skupštini filologa i školnika (Schulmänner). 12) »Über das vaterländische Element in der deutschen Schule.«
Kad je g. 1848. umro »Direktor der höheren Bürgerschule« u Heidelbergu g. Louis htjede magistrat imati Webera za ravnatelja; no visoki se neki činovnik tomu protivio, jer je Weber kao Niemac u Njemačkoj (Bavarac u Badenskoj) tobože »tudjinac«, jer nije htio moliti i antichambrovati, i jer je jedan veliki gospodin nekomu neznatnomu ponizniku servilisti, koj mu je kod saborskih izbora agitovao, htjeo dati to mjesto. Zato morade magistrat po drugi put birati, ali opet izabere Webera. I tako bude Weber ravnateljem i učiteljem »višoj gradjanskoj školi« heidelberžkoj. Ali mu zato ne dopusti vlada dugo još predavati poviesti po vlastitoj knjizi, svuda inače uvedenoj! »Nur nach langem Sträuben (oklevanje) ertheilte man mir die Erlaubniss beim Geschichtsunterrichte mich meines eigenen kleineren Lehrbuches bedienen zu dürfen.« Istom kad su došla bolja vremena i druga vlada povisiše mu platu bez prošnje pod ministarstvom Lamey Goggenbach, pod kojim je i stari konkordat pao. Weber bude sad eksaminatorom kandidatom za više zavode i – Ritter des Zähringer Lövenordens (eine in Lehrerkreisen seltene Auszeichnung). G. 1863. kad je 4. svezak obće poviesti poslao u Karlsruhe, dobije od velikoga vojvode vlastoručno pismo, u kom mu se priznaje književni rad.
Od 10. srpnja 1872. g. nalazi se u penziji, te sad skoro 20 godina samo »obću poviest« izradjuje. Još je Weber liepo sastavio 13) Die Geschichte der deustchen Literatur od početka do danas pregledno Isto je tako liep njegov uvod u obću poviest u I. sv. velikoga djela g. 1857. s. 1−29. za sveuč. predavanje. »Die Aufgabe der Weltgeschichte.«
Iz svega ovoga vidi svatko posve jasno, da pisac i učenjak, a sveuč. profesor napose, osobito pako profesor za obću poviest, mora po uzornu primjeru Schlossera, Webera, Gervinusa, Šafařika i mnogih drugih ne samo grčki i latinski, nego i moderne jezike i literature velikih civilizovanih naroda dobro poznavati i to iz originala, kano ti su: franc., engl., njem. ruski i talijanski, inače ne stoji na stepenu moderne civilizacije evropsko-američke, a još manje na znanstvenom učenjačkom niveau, kao što to svaki strukovni učenjak, a napose sveuč. profesor kao reprezentant znanosti svoje struke stajati mora. Te nam daju praktične primjere strani učenjaci, nje sliediti imamo i moramo, i mi, ako želimo, da nam zaostali narod hrvatski osbiljno uznapreduje te iz pravih i zdravih izvora crpeć nauke i ideje obljubi moderni napredak i korist znanostî. Bez toga se znanja modernih jezika ne može pratiti, niti razumjeti napredak ovoga vieka i znanosti. (Leben und Bildungsgang der Verfassers (Weber) des Lehrbuches der Weltgeschichte mit besonderer Rücksicht auf Cultur, Literatur und Religionswesen als Vorrede zu der sechszehnten (16.) Auflage, Leipzig 1873. S. VII.–XXXII. Pohrvatio na Petrovo g. 1875 prof. dr. P. Tomić.) (Krasnu i vele poučnu za historiju i narode avtobijografiju rus. carice Katarine II. ima rus. žurnal »Zarja« (učeno-literaturnyj i političeskyj žurnal): Svezka od fevralja s. 99. počima pa se nastavlja kroz sve mjesečnike do rujna i dalje g. 1869. pod uredničtvom V. Kašpireva u Petrogradu.)
Ana Vidovička Hrvatica Šibeničanka45 (Avtobijografija.) Moj mali račun. Taj naslov ovomu sastavku, koga predpoložih svojoj pjesmi: »Romulo ossia la Fondazione di Roma« t. j. »Romul ili sagradjenje Rima«, dadoh s toga, što sam osvjedočena, da ako će i biti plemenitih ljudi, koji će ugledav knjigu moga Romula, pjesmu od osamnaest pjevanja, u osamstihovnih kitica, najprije čitati pak poslje od djelu suditi, ipak, velju, osvjedočena sam, da ih bude i takovih, koji će istom ju opaziv, razbulit oči kiničkim zažudjenjem, da mi njim spočitaju smionost. Ele budi mi dozvoljeno iz potrebe nešto reći o samoj sebi.
Ja sam Ana Vusio, kći onoga Nikole Vusia, koj je već kano mladić bio kapetan u vojski Napoleeona I., a poslje kapetan dalmatinskih pandura i ujedno vladin poslanik. On je svoje službovanje nastavio i pod c. kr. austrijanskom vladom sve do god. 1818. Još kano djevojče naučila sam se oba u dalmaciji živuća jezika, hrvatski i talijanski. I jedva dorasoh dobi, kad no običavaju djecu zabavljati i razveselivati basnami pripovjestmi i pjesmicami, evo sam se pokazala nezasitnom takove okriepe. S vremenom bijaše mi svega toga pamet puna i ja sliedeći valjda tragove u pameti mi utisnute, stadoh po svojoj mašti pripoviedati i stihove sastavljati. Zatim učena u čitanju i pisanju, postadoh u toliko sretnija, što već nisam zavisila od drugih nego sam si i sama mogla i znala pripovjesti čitati i za pjesmarenje tražiti blago. Čitala sam mnogo u slogu razriešenu, ma čitala sam još više u vezanu slogu, od česa napominjem samo sve talijanske klasike i mnoge ine u talijanski jezik prevedene. Toli sladki Petrarka 1304 † 1374 bijaše i bit će mi uviek za života najmiliji ljubimac.
Došavši vrieme udah se za Marka Antuna Vidovića. Dieleći s njim sve sgode i nesgode i sliedeći njegove zamjenite slučaje stanovâ u gradiću Pagu, štono je na istoimenom otoku, pak tuj počeh pisati stihove. Sastavljajući prvu pjesmicu, ne imadoh ine namjere, nego da si otvorim razmnivi vrata pak da joj dadem oduška izričući čuvstva srca svoga, riečju da si prikratim vrieme takovom zabavom, koja mi je jedina godila. Oni prvi moji pjesnički pokusi dopadoše se svim, koji su ih čitali, pak me zato mnogi svjetovahu i obodriše, da se odlučim tvrdom odlukom na pisanje, nebi li štogod i znamenitijega učinila. Vrli učitelj dr. Stjepan Ivačić prionu, mogu reći, cielim srcem uz tu moju ljubav, ipak mi dade gradiva za jednu pjesmu.
Bijaše to upravo ona moja na hrvatskom jeziku spjevana: Anka i Stanko i tiskana g. 1841. s talijanskim prevodom u razvezanom slogu Anetta i Stanislavo u tiskarnici Demarchijevoj u Zadru. Ta se pjesma, u dva pjevanja, dopade svemu obćinstvu i obsipana bjeh hvalami i pohvalami; časopisi donašahu mi slavospjeve i željkovanja. Takovim priznanjem pokriepljena i oduševljena pisah i tiskati davah razne pjesme na pose prigodne a ine po časopisih hrvatskih i talijanskih i vazda me hvaljahu hrvatski, talijanski i njemački časopisi.
Osim posebnih pjesama u talijanskom jeziku napisala sam djelce s naslovom: »Mastizie e distratione. Versi di Ana Vidović.« (To hrv. znači: »Zabave i veselje«, pjesme Ane Vidovićke), što no je tiskano g. 1846. kod braće Battara. Htjelo mi se je pisati u talijanskoj prozi, pak sam poslala kao pokus jednu malu pripovjedku u 1. broj. Gazette di Zara 1847. Iste godine čitah sveobću povjestnicu. Ćutila sam se nadahnutom, da opjevam u talijanskom jeziku koj znamenit dogodjaj iz povjestnice slavnijega koga cara. Počela sam s Aleksandrom Velikim i napisala pjesmu »Alessandro presso l’Idaspe«, (Aleksander na Idaspu) i to mi bijaše prvi pokušaj u osam slovčanih stihovih. Tiskana bijaše u 23. broju Gazette di Zara god. 1847.
Od Aleksandra htjedoh preći na Romula, nu pročitav mu životopis i misleći o izboru gradica, ostadoh smetena, pašto više o tom mišljah, bijah u većoj zabuni i sve većma neodvažna. Nu ta neodvažnost bijaše samo malo nezadovoljstvo ili da bolje rečem zlovoljno osvjedočenje, što neću moći po želji govoriti o njem u kratko s nekoliko samo redaka. I do toga osvjedočenja dodjoh na misao, da sastavim pjesmu; misao ta bijaše u mojoj mašti sve jača i jača, jerbo joj je laskala i silila me, da mislim o osnovi pjesme; upoznala sam smionost, i predvidjala pogibio, ali napokon popustiv napasti razmnive moje i laskanju utvorâ, podlegoh razmnivi i počeh pisati veleći sebi samoj: najposlje ako i zapnem na dugu putu, ne proputovav ga, nesvršiv posao, nitko na svietu neće znati za moje brodolomlje kao što nitko ne vidi brodolom kukavna, osamljena na neizmjernom moru brodića.
Začeta pjesma od g. 1847. svršena je evo g. 1856. Jest dakle proizvod moga medjutonjega poslovanja i naukâ tečajem od prilike devet godina; prvih pet godina, mogu reći, trajnoga poslovanja a posljednih sam se bavila izpravljanjem i popravljanjem pitajući svjeta od drugih. Drugi djeo išao je vrlo polagano, jer uz obične poslove još bijah zapriečena putovanjem. Kao prije tako i sada običavala sam putovati Dalmacijom, što no vele kako je duga i široka, pak odoh u ugarsko (valja da hrvatsko) primorje, pak u Trst, pak dvaputa i u veličanstveni Beč. Duže sam se bavila u blagoj Italiji u krasnom čudovištu Mljetcih, kamo me još nejačku i nesvjestnu kano djetešce nošahu. Zašutit ću ovdje imena vrlih učenjaka, koji su mi tako udvorni bili, da su uztrpljivo slušali čitanje pojedinih komada iz moje pjesme; zašutit ću i sve one laskave rieči, kojima sam bila obodrivana. Sve ću to mukom proći mimo, nisam bo rada, niti ću kad htjeti, da utisak tražim čijim imenom i da koga prisilim, da mi kukavno djelo bolje sudi već radi čijega štovanoga slavnoga imena. Nu ovim ujedno izpoviedam pred svietom, da nisam ni izdaleka te misli, da je djelo bez manâ i savršeno, i da ću zahvalno primati pravednu i podučljivu kritiku, jer me na rad nipošto nije ponukala drzovita oholost, kako to već jednom negdje rekoh i očitovah.
U Zadru u svibnju 1856.«
Bijografije.
Cvieta Zuzorićeva. Hrvatica Dubrovčanka g. 1855, umre oko 1600. g.) U pjesničtvu svih naroda imade žena plemenitih, krasnih, uznositih, koje se upravo imadu smatrati, smrtnimi vilami narodnjega pjesničtva, jer su divotom i vrlinom svojom zaniele bogoduhe ljude, da narodu izpjevaju bezsmrtne pjesme. Tassa oduševljavala Leonora, Petrarku Laura, Dantea Beatrica. I u starom slobodnom Dubrovniku tom ognjištu hrvatskoga pjesničtva pojavila se takodjer takova vila, koja je budila divne pjesme u mnogobrojnom kolu tadanjih pjesnika a navlastito poetičkih velikana Dinka Ranjine i Dominka Zlatarića. Neobična ta žena jest Cvieta Zuzorićeva (Flora) kći bogate vlastelinske dubrovačke obitelji.
Cvieta (Flora) rodi se g. 1555. u Dubrovniku od Frana Zuzorića, imućna prosvietljena gradjanina i Marije Radaljićeve. Cvieta imala je još četiri sestre, medju kojima je jedna i to Lukrecija pošla za hrvatskoga pjesnika Niku Nalješkovića.
Za ono doba cvala je u slobodnoj hrvatskoj republiki na sinjem moru uz obilnu trgovinu i domaća umjetnost naročito pjesničtvo. Dominko Zlatarić, Dinko Ranjina, Niko Nalješković, Miša Bunić i Savko Bobalić natjecahu se skladnimi začinkami na materinskom jeziku razigravati srca svojih sugradjana. Dubrovnik bijaše tada pravom hrvatskom Atinom, a pjesnici nalažahu ponuke u liepih sielih milolikih dubrovačkih kćeri. Bijaše to zlatni viek dubrovačke slobode, sreće i bogatstva, viek, u kojem se slovinska oliti hrvatska pjesma orila duž sinjeg mora, u kojem je velepjesnik Gundulić ugledao sviet. A srce svega pjesničkoga i umjetničkoga života slobodne i slavne obćine bijaše bogati dom Zuzorića; sunce, koje je slavne naše pjesnike grijalo i na žarke pjesme budilo, bijaše – Cvieta Zuzorićeva, »Aspazija hrvatska.« Kuća imućnoga Frana Zuzorića bijaše hram umjetnosti. Nikolica Restićeva, Julija i Nadalica Bunićeve i Mare Gundulićeve sastaju se u krasno vilinsko kolo, a prvakinja tomu kolu bijaše krasna, umna, milokrvna Cvieta.
Prva žena, za koju se znade, da je hrvatski pisala, bijaše Cvieta Zuzorićeva. Krasna likom, bistra umom, zanešena za znanosti i umjetnosti očarala je ta divna mladica sve plemenite duhove rodnoga si grada a i inorodne velikane. Ta ì bezsmrtni pjesnik »Oslobodjenoga Jeruzolima« Torkvato Tasso izpjevao je ovoj znamenitoj djevici dva soneta.
Dva soneta u slavu Cviete Zuzorićeve od Torkvata Tassa, preveo ih A. Šenoa.
I.
Ah! Sretni stol taj, moja gospa mlada.
Gdje sjedila uz krasne gospe ine,
Ko onoj bje, gdje rajske vrh visine
Ambrozijom se slade Davor, Lada.
Na romon glasbe zaigrala tada,
Ko vilin tančac kad se krilat vine
Pobrzale joj nožke, ljubke fine;
Cinéra, reć bi, kolo vodi sada.
Jakînu grade rajem tad si bio!
Visoke kule tvoje, stan joj ubav
Hrićine, brieg i morski vali;
I tvoga neba dašak čist i mio,
Sve disalo je živu plamnu ljubav,
Od žudjenja se tvrdo srdce tali.
II.
Ni zelen-drvo mlado u proljeće
Toliko liepe razgranjuje grane,
Ni veo noći toli milo pane,
Ko kad joj kosa mreže milka meće;
Ni zviezde rane zorom se krieseće
Ne bliešte liepo, kadno danak svane,
Ko oči, s kojih srdce stine plane;
Pred usnami joj hliedi ružin-cvieće.
Dà, cviet je ona – sama je divota
Vrlina sjajna – kći slovinskog roda,
što milka moć ju doni u te kraje;
Mješt lavora gdje ćutiš uzdisaje,
Gdje gorkom suzom teče ljubka voda,
Tu većma sjaje, miri joj ljepota.
Talijanski pjesnik Boccabianca nazivlje ju u svojoj pjesni »Nova Dea celeste Flora.« Cvieta izmami iz zatravljene duše naših pjesnika silu krasnih pjesama, al zlatna ta jabuka, nikla na našem zemljištu ne dopade Hrvata. Na skoro preseli se njezin otac sa svojom obitelji i trgovinom u Jakin (Ancona). I tu zabuši Cvieta krasotom i umom sve umjetnike i učenjake tu ju vidje i Torkvato Tasso, te joj izpjeva ona dva soneta, što ih preveo s tal. jezika A. Šenoa.
U 22. godini svojoj t. j. 14. ožujka 1577. g. udade se Cvieta na zapovied svoga oca za uglednoga fiorentinskoga plemića Baltazara Pesciona. Al i sad je Zlatarić ne zaboravi. Njoj posveti hrvatski prevod: Ljubavi Pirama i Tizbe te veli u posveti: »Zažto ak bi odlučeno, da vi od nas na dalek provodite život u latinskoj zemlji, bi takodjer odlučeno, da svedj u pameti mojoj pribiva viečna spomena od vas, a da misli moje nikad ne prestaju, gdi goder sam, razirat na blizu neizmjerne hvale vaše − − − − ne mogu boljet se u svako doba oddieljenjem vašim, kojiem ste digli miestu ovomu Dubrovniku našemu pravo urešenje i takvu svjetlost, kakvu bržek nigda prije ne vidi u sebi. − − − A ja se nasladjujem, da vam vašemu cvietnomu imenu poklonim kojgodj dohodah rosom od piesni, u polje od ovieh knjiga, neka po tomu latinski pisci budu se probudit, slavit ljepotu i čás vašu i uzdizat dostojniem hvalami vaš razum, videć: da nakon toliko godišta, koje nam ste vazeli, ne možete učiniti, da se u našoj pameti smrze vaše vriednosti.«
I u Fiorenci bude Cvieta uresom slavnoga medicejskoga dvora. Umjetnost, pjesničtvo, znanost sve se klanjalo mladoj Dubrovkinji, a navlastito mnogobrojni njeni zemljaci Hrvati nalazeći se na dvoru firoentinskom. Ona nije zaboravila svoga naroda, ta od stranoga i domaćega svieta hrv. slavljena mladica, ta »vila ljepote i mudrost,« kako joj Dubrovčani kazivahu, nije samo u drugih budila pjesme, već je i sama hrvatski pjevala pjesme a navlastito nadpise, kako dubrovački pisci pišu. Nu zla kob, koja je toliko hrvatskoga blaga zakopala, zakopa i plodove toga divnoga stvora. Njezina liepa slika sačuvala se do današnjega dana (možeš ju vidjeti u »Viencu« br. 1. od g. 1874.); njezine pjesme propadoše ili čame gdje godj u tami, kako je kroz viekove čamio Gundulićev »Jerusolim oslobodjen«. Tako slavljena doživi 45. godinu svoga vieka i to oko g. 1600. Razcviljen sa propasti tolike divote, zavapi Dominko Zlatarić u nadgrobnoj pjesmi:
Poginu sva dika od svîta i ukras,
Kad čini smrt prîka zamuknut sladki glas.
(Ženska u evropejskoj, napose u slovinskoj književnosti. Po českom od M. Krajnika preradio Al. T. »Vienac« od g. 1873. br. 8. i »Vienac« od g. 1874. br. 1.)
Jelena Ohmučevićeva (g. 1569 † 1610.) Ne manje zanimiv pojav jest hrvatska spisateljica kneginja Jelena Ohmučevićeva iz porodice bizantinskih careva Komnena.46 (Živila u Dubrovniku od 1569−1610.) Ona je slovila kao umjetna vezilja, vješta glasbenica i slikarica, i kao hrvatska pjesnica. Benko Ursin, biskup lješarski, veli u svom dielu »De origine della famiglia Comnena« o njoj: »U našem hrvatskom (slovinskom) jeziku sastavila pjesama, liepih i duhovitih i po smjeru ćudorednom i duhovitom; a kad ju gledaš, obasjava ju angjeoska čednost, kojom će svakomu zanieti oči.« Brat joj Petar Komnen bijaše takodjer pjesnik hrvatski, latinski i talijanski.
Katarina Frankopanova banica hrvatska 1625 † 1673. (Uzeto iz »Vienca« br. 17. g. 1871.) Ta žena puna uma, krieposti, naobraženja, odvažnosti – a ipak čista, prava Hrvatica rodila se god. 1625. na Trsatu blizu Rieke (Fiume) od oca Vuka Frankopana, čuvenoga junaka i majke Niemice grofice Haller, koja je bila treća žena oca njezina. Mati ju je odgojivala njemački i talijanski; ali duh hrvatski, kojim je odisao otac, premahnu materino odgojenje tako jako, da je Katarina postala najodlučnija neprijateljica svega, što je njemačko. Uzgojila je to i ljubav mladoga Petra Zrinskoga.
Katarina je već u nježnoj mladosti slovila ljepotom svojom na daleko i široko. Razvila se ona kao cvietak, a mnoge oči i najodličnijih muževa otimale su se za njom, al jedinomu Petru Zrinskomu pokloni ona srce svoje. Petru Zrinskomu nije bilo više od dvadeset godina, pak se već proslavio junačtvom. U oči cara Ferdinanda II. razsieče jednom još u svojoj 17. godini na njega srtajućega vepra i glavu mu razpolovi; njegovi vatrometi rušili su turske zidine; a Ferdinand ga kralj učini kraljevskim komornikom. Bijaše hrabar junak u ratovih proti Turkom. Cieli kršćanski sviet zanimao se je u ono vrieme za vojevanja Hrvata proti Turkom; jer su ovi pogani smjerali zarobiti Evropu, uništiti kršćanstvo i na mjesto kršćanske civilizacije staviti barbarstvo. Odkako je pala Bosna, Hercegovina, Srbija, bijaše Hrvatska izložena biesnoj navali turskoj; nju je odbijao Petar Zrinski, a odbijao uspješno i slavno, jer je mnogo puta potukao Turke, i to kod Slunja, na jadranskom moru, kod Brloga i Perušića, kod Senja, kod novoga Zrinja itd. Za ove pobjede dobi od pape liepo ime »branitelja evangjelja«, i proslavi svoju hrvatsku domovinu, kojoj su pravo govorili, da je »zid Evrope proti dušmanu kršćanstva.«
Mlada Katarina, jedva u šestnaestoj godini privoli uz Petra Zrinskoga i god. 1641. bude u Karlovcu svatba ovršavana, kakove jošte Karlovac ne vidje. Pir bijaše sjajan, gostovi mnogobrojni iz bliza i daleka; već mjesec dana prije bijaše Zrinski pozvao vladare i knezoce, boljare i plemiće, gradjane, dvoranike i podložnike svoje. Još do danas imamo dvie pozivnice na dužda od Venecije i njegovo veliko vieće. U toj se pozivnici veli: »umoljavate se susjedi i prijatelji, da se potrudite dne 27. listopada na objed u Ozalj grad, a na večeru istoga dana i na objed drugoga dana u Karlovac u kuću Vuka Frankopana.«
Ovom ženitbom svezale su se dvie najslavnije i najmogućnije familije naroda hrvatskoga. Silni jedni i drugi, a ovaj je savez dao liepu priliku, da upravo ovo dvoje ljudi vodi sudbinu naroda hrvatskoga. Katarina Zrinska, možna i bogota, kako je bila, lahko si je mogla prokrčiti put i na same dvorove evropejske. Da vidimo, kako se je udomila u rodu Zrinskih. Petar je bio žestok, silan al i vatren Hrvat; a uz to najveći neprijatelj Niemaca. Taj duh i ljubavi svega naroda i mržnje Niemaca prihvatila je sa svim i Katarina. Pače Katarina je u njem i svoju djecu odgojila. Znati će valjda već, da njezinu kćer Jelenu meću u broj četirijuh najkrasnijih historičkih evropejskih žena. Jelena se uda za Rakocya, kneza od Erdelja g. 1666. a g. 1682. za Tökölja. Ona je tako kipila na Niemce, da je upravo ona sve pobune i urote u Ugarskoj kroz mnogo godina vodila. Najkašnje je volila u turskom robstvu umrieti g. 1708., nego li se s Niemci pomiriti. Još danas kaže nam jedan nadpis u Nikomediji po latinski: Ovdje počiva od heroičkih čina žena duha muževna, svoga spola i vieka slava, preslavna gospoja Jelena Zrinska, zadnji ures Zrinsko-Frankopanski. Slavnimi čini proslavila se je po svem svietu uz 2. supruga Tökölja.
Žena, koja svoju djecu s toliko oduševljenja odhrani, imade višjih težnja. Prva, koliko znamo, a i posljednja od banica hrvatskih prihvati ona i pero u ruke. Nije htjela ni u tom zaostati za mužem svojim, koji je u svojoj »Sireni« pjevao slavu i junačtvo roda svoga i naroga hrvatskoga. Ona nam sama liepo pripovieda, što ju je tomu sklonulo, da i ona knjige piše. Knjigu posvećuje: Svega hrvatskoga i slovinskoga orsaga gospodi i poglavitim ljudem obojega spola.
»Premišljavajuć vnogokrat, da se skoro zmeda sveta jezikov najmanje hrvatskoga ovo doba štampanih knjig nahodi. Zato ja, akoprem znam, da mi mnogi zamiriti, mnogi za zlo zeti hote, da sam se ovakovo delo na se vzeti podpačala i knjige načinjati ili spravljati (što se meni more biti nebi pristojalo) postupila. Ništarnemanje radi vnogih uzrokov dobrih nisam hotila pomnji mojoj uzmanjkati, trudu prostiti, ter kakovo takovo ovo delo moje obznaniti. Polag toga, da bi vrime moje zaludo i brez hasne nepotrošila, prijeh se ovoga dela sa svim srdcem i hotinjem... S tim prosim vsake fele i vrste gospodu plemenitu i poglavite ljude, da se dostoje ov trud od mene vzeti; ter ako bi kadi u njem koju riči, pisma, slova ili kakvoga drugoga dugovanja falingu iznašli, da nemaju na gore preciniti, nego brez špotanja, odgovora i osmihavanja prijazljivo popraviti i poboljšati.«
Ali još je znatnije drugo polje, na kom se je okrenula umna Katarina. Stali su im na jednom slati redom njemačke generale u Hrvatsku. Ban hrvatski bio je uviek vodja vojskam hrvatskim i najviši sudac u Hrvatskoj. Sam ban morao je sada mnogo puta uzmicati pred generali njemačkimi. Ti generali nisu poznavali niti poštovali naroda hrvatskoga, niti prava njegova. Petar Zrinski, kao što i svi Zrinski prezirahu pridošlice njemačke. Prezirahu tim više, što su Hrvati njihovom krivnjom gubili grad za gradom, dok se ne stisnu granice Hrvatske na jako malen komad današnje Hrvatske. Plašljivice su, a da budu gospodari junačkim Hrvatom.« To je Hrvate bolilo već više viekova, a Petru Zrinskomu bilo je na njegovu nesreću sudjeno, te mu srce od jada puče nad tom zlobom i podlošću njemačkom. Petar poturi Turke i slava mu se ori na daleko i na široko preko medja Hrvatske, a njemački generali navale vječnim jaukom na kralja, neka sruši toga čovjeka, da im se neće da pokori. Slava imena Petra Zrinskoga pjevala se i po svoj Njemačkoj. Mladež njemačka moleć se u strahu božjem pjevala je u školah svojih slavu Petra Zrinskoga. Imamo u rukah tekst i note, po kojih se je to pjevalo, al dopustite mi samo dvie tri rieči vam spomenuti:
Graf Serin du edler Held,
Deine Faust die Feinde fällt.
Herr Graf Peter, wie dar Wetter
Er dreinschlaget und verjaget
Die Feind von der Christenhut.
Ovi stihovi kažu nam, da je slava imena njegova cvala po svoj srednjoj Evropi.
Rekoh vam o slavi Petra Zrinskoga, a to mi pomaže da nastavim o Katarini Zrinskoj. Ugled i slava muža daju i ženi slavu i ugled, daju joj viši polet i učine ju jaku, da se i ona poda većemu i slavnijemu djelovanju. Katarina Zrinska znala bi više puta na dvoru cara Leopolda posredovati, kad bi navalili tudji generali na Petra. Kako nam pripoviedaju ljudi iste dobe, začarala bi ona sve svojim umom i ljepotom kako se je na dvoru pomolila. Napokon dodija i njoj vječno čarkanje s Niemci, pak se g. 1667. dade u diplomatičke komplikacije, koje su tako žalostno svršile po nju i po sav rod njihov i po narod hrvatski.
Kad je udavala gori spomenutu svoju liepu kćer Jelenu za Rakoczya g. 1666., zametnu se urota neka, da sve na jednom ustane na Niemce. Petar Zrinski imao bi biti po osnovi te urote samostalni kralj hrvatski. Prvo poslanstvo odpreme na dvor poljski. Katarina dade inštrukciju poslaniku, koji se je ubukao u fratra, i nosio sobom nekakvo pismo tobože iz Florencije. Kad se je najveća slava činila na dvoru, dodje i fratar i liepo je svoju rolu odigrao, al badava mu sve umiće, kad nije bilo moći. Kralj poljski Ivan II. Kažimir (1648−72) bio sam u dosta nevolja. Petar Zrinski stade se dogovarati s Carigradom, a odanle sve doglasiše u Beč. Velika sumnja pade na Zrinskoga i svi generali uprieše u njega oči, da ga paze. Katarina finije učini, ona ode u Mletke, da Petar o tom ništa niti znao nije. Tamo se sastane s poslanikom francezkim Brizierom, a ovaj zametne korespondenciju s velikim francezkim kraljem Ljudevitom XIV. To je tako podiglo častoljublje Katarine Zrinske, da si je bila dala napraviti zlatnu kraljevsku opravu, za koju je kašnje Petar Zrinski krvavo odgovarao i odgovorio na sudu, kad su ga pitali: zašto si je njegova gospoja dala načiniti zlatne haljine? da je ona Frankopanka, a Frankopanke su sve gizdave?
Zrinski sabere sbilja nešto vojske, al do brza uvidi, da neće stvar dobro proći. Leopold car pače stavio se, da je pripravan saslušati sve pritužbe Zrinskoga. Za svoju sigurnost preobuče se on i Frankopan i podju u Beč uz malu pratnju od dvadeset konjanika. Ostavljajući domovinu, dieleć se od visokoumne vjerne gospodje, gledajući u tamnu i žalostnu budućnost, klikne Zrinski Katarini svojoj samo četiri rieči: »s bogom, čuvaj te bog«, a ovo bijahu zadnje rieči, koje joj je proslovio. Po izdaji nekoga grofa ulove ih u Beču i zatvore. To je bilo koncem g. 1670.
Sad navale Niemci na cara ovako od prilike: »Cezar je izgubio glavu, jer je štedio glave svojih urotnika.« Car Leopold uzdrma se i imenuje najljuće neprijatelje Zrinskoga za sudce njihove. Na smrt nepokorne Hrvate, glasila je parola svih sudaca. Katarina Zrinska izgledala je glasove od muža svoga i branila se u Čakovcu od generala carskoga, koji je već imao zapovjed, da ju ulovi i u gradac odvede. Napokon sili odoljet ne mogaše. Ulove ju i odvedu u Gradac i zatvore u samostan (kloštar). Zlato i srebro, koje se je u velikom broju i sili vijalo po svih mnogih i mnogobrojnih gradovih Zrinsko-Frankopanskih, bude odneseno u Beč i resi i dan danas carske sbirke. Vozovi za vozovi vozili su i komisija za komisijom.
Bogata i gizdava Frankopanka odniela je sa svojih velikih dobara (imanja) samo onu haljinu, što je uprav onda na njoj bila. I tu punim pravom zagrmi ona energična žena: »Ako sam već izgubljena, mogu barem to zahtjevati, da sa mnom postupate kao s čestitom gospojom; a tako i s mojom kćerkom.« Težko ju je bolila sudbina muževa. »Svaki čas« veli jednom »pišem u Beč, pak od nikoga nikakova glasa, da bi samo od jednoga čovjeka ma jednom rieči, a ja sam«, veli opet drugi put, »razsuta sa svojom djecom i svojim predragim mužem, da ništa ne znam, gdje je tko već sada evo deveti mjesec.« Malo poslje toga odhrva ju bolest, a okrutni pazitelji njezini dadu joj jednu prostu staru babu, koja je dobila svu skoro vlast nad Katarinom i najružnijimi psovkami ju ružila, a nije mogla dobiti druge bolje poslužnice. U bolesti i žalosti tješilo ju je to, što je uz nju bila kćerka joj Zora Veronika. No za nju bijaše pripravljen kalež jada i nevolja, koji je morala izprazniti do kraja. U svibnju g. 1671. sazna za groznu smrt svoga vjernoga druga Petra Zrínskoga i brata si Franje Frankopana. Onu večer prije svoje smrti pisao joj Zrinski pismo, koje počimlje: »Moje drago srce! nemoj se žalostiti zvrhu ovoga moga pisma« itd. Neću vas dalje mučiti ovim tužnim pismom, koga Katarina niti u ruke dobila nije. Katarina u iztragi u Gradcu, samo da muža spasi, uviek je govorila, da je ona svemu kriva; al badava joj bilo. U rujnu iste godine stiže zapovied, da se kći Zora ima odtrgnuti od majke. Mjera jada bijaše puna i biedna majka posla caru sukromno pismo, u kojem se ovako tuži i moli: »Neka dozvoli vaše veličanstvo, da se ne odieli od mene jedina moja kćerka Zora Veronika, koja je jedina podpora biedne moje starosti, nada zapuštene udovice i čuvalica u bolesti mojoj.« Al ova molba ostade bez uspjeha: Zora bude zatvorena u samostanu u Celovcu, i morade postati kaludjericom iliti opaticom. Sina uzme sam Leopold na dvor, da ga odgoji, ali mu promieni slavno ime »Zrinski« u »Gnade«, a malo za tim dade ga odvesti u Kufstein u Tirol, jer da je i on tobože urotu nekakvu snovao. Med četiri zida zatvoren i samo jedan prozorčić za jelo bio mu je stan, gdje je sedamnaest godina čamio i izgubio napokon moć govora! Toliko nevolje nije mogla podnieti nesretna majka banica; padnuv u dvojenje, izgubi um i umre napokon 6. studenoga 1673. g. pa je zakopana u Gradcu u samostanu dominikanaka. Tko je čitao kako holandezki putopisac opisuje perivoj, slike, umjetnine, knjižnicu i umjetnine Zrinskog grada Čakovca, tko zaviri u ogromni popis blaga, što su ga carski komesari iz Zrinjskih i Frankopanskih gradova raznieli bili, taj će razumit, koliko bogatstvo, kolika učenost vladala u tih dvih slavnih obiteljih hrvatskih. A ipak su ti ljudi, govoreći 7 do 8 jezika – jedinom iznimkom ostali Hrvati. Čitaj njihova obiteljska pisma, gdje srce govori, gdje se spominju najtajniji, najnježniji osjećaji – hrvatska i hrvatski smišljena. Katarina je u domaćem životu gojila hrvatski jezik i duh. U ime narodnoga napredka zavriedila je hvalu potomstva!
Obitelji Zrinskih i Frankopana nestalo je danas sa svim – Katarina imala tri kćeri, od kojih je Helena umrla u Nikomediji početkom osamnaestoga vieka. Druga kći Judita Petronila bijaše kaludjericom (opaticom) u Zagrebu, gdje u pobožnosti umrla, a zakopana je u negdašnjoj crkvi sv. Trojstva. upravo na onom mjestu, gdje sada stoji narodni dom hrvatski. Treća je kći Zora Veronika umrla kano kaludjerica u Celovcu. Sin Katarine Ivan Antun Zrinski dobi po smrti oca svoga njemačko ime »Gnade«; radi sumnje zatvoriše ga u Kufstein i tu poludi i od žalosti umre. Sa smrću Adama grofa Zrinskoga, koji bijaše sin Petrova brata, umre zadnji Zrinski. Od Frankopana spasio se Franjin brat Orfeo u Italiju; s njim izumre Frankopanska porodica. Tako nestaje dvijuh obitelji starih i slavnih hrvatskih s pozorišta svieta, koje su si neumrlih zasluga stekle za narod i kojih bi u kašnje vrieme trebalo, da snagom svojom spašavaju, da umom svjetle rodnoj si zemlji, koja je iza njihove smrti pretrpila mnogo. Prof. Tade Smičiklas.
Marija Dimitrićka Hrvatica Dubrovčanka (1670 † 1764.) Druga spisateljica hrvatska jest Marija Dimitrička. Rodila se g. 1670. u Dubrovniku od pjesnika Bartola Betlera – te se poslje udala za Kristu Dimitrića te je umrla 94 godina stara 1764. g. Njezina djela pokazuju utječaj ascetički, jer je pjevala o samih pobožnih i bibličkih predmetih. Spisi su joj sliedeći: 1. Vrhu neoskvrnjenoga začetća blažene djevice Marije. 2. Vrhu porodjenja blažene djevice Marije. 3. Vrhu prikazanja u templu blažene djevice Marije. 4. Vrhu navješćenja od angjela blaženoj djevici Mariji. 5. Vrhu pohodjenja sv. Elizabete. 6. Vrhu očišćenja bl. djev. Marije. 7. Vrhu uzdignuća na nebesa bl. djev. Marije. 8. Muka Isukrstoba u formi drame. Premda su svi ti biblički predmeti mnogo puti po dubrovačkih pjesnicih opjevani bili, te ne davaju mnogo prilike samotvornoj sili, to imade u Marijinih spisih samostalnih ulomaka, refleksija i slika, koje pjesničkoga dara pokazuju, pa je i čistoća jezika i razlikost forme u tih pjesmah zanimiva.
Anica Boškovićeva Hrvatica (1714 † 1804) i drugarice joj. Osamnajsti viek ima razmjerno najviše hrvatskih spisateljica. Prvu medju njimi spomenut ćemo Anicu Boškovićevu, koludricu (opaticu) Dubrovčanku, sestru (Rudja Boškovića, Isusovca, glasovitoga zviezdoslova i pjesnika hrvatskoga 1711 † 1787 spisao je pjesmu o blaženoj djevici Mariji po apokalipsi) i Bara Boškovića Isusovca i pjesnika hrvatskoga. Anica napisa g. 1857. »Pastirski razgovor vrhu porodjenja Isusova« za »kćeri slovinskoga jezika« kako sama u svom predgovoru kaže. Pjesmotvor posveti braći svojoj Rudju, Pierku i Baru. Izim toga ima od nje pjesama »u hvalu Rudjera Boškovića« slavnoga astronoma, i »Misli djevojke, kad meće na se kaludjersko odielo«; zatim »Razgovor o propetom Jezušu.« U Ankinih pjesmah pokazuje se velik uticaj Jezuita, i ona smatra, sudeći po njezinu predgovoru samostan idealom ljudskoga života. Pjesmotvori su joj odugački i puni pobožnih hiperbola, a jezik ponješto neokretan. Nu kraj svega toga proviruje gdjegdje pjesničtvo duh i što je zanimivo, imade dosta liepih slika iz naravi. Spisi su djelomice štampani g. 1758. u Mletcih i 1852. u Dubrovniku. Manje vriedne su pjesme Lukrecije Bogašinovićeve (rodj. u Dubrovniku, umrla 1800). Od nje imademo: 1. Pjesmu o porodjenju Isusovu. 2. Život Tobije. 3. Život patrijarha Josipa. 4. Dramu o posvetilištu Abrahamovu. Jezik joj je mnogo čišći, stihovi mnogo gladji od prehodnica njenih, nu zato ima mnogo manje misli i poleta u svojih pjesmah, koje su kadšto samo proza u stihovih.
Zadnja dubrovačka spisateljica bijaše Srećka Fantastićka, koja te na početku ovoga vieka izpjevalu idiličnu pjesmu »Smrt Adone.«
Barbara Vragović, plemkinja, izdala je g. 1760. prevod »Nasliedovanje Isusova« od Kempisa (1789 drugo izdanje u Beču) a Magdalena Nadaždi, udova grofa Iv. Draškovića, izdala g. 1696. u Zagrebu »Sobotni kinč blažene djev. Marije ali pobožnost za subotne svega leta dneve«; za tim; »Žitek dveh verneh Kristuševih mučenic Marte i Marije Magdalene.« U Beču 1718. Tim smo u kratko naveli, što je starijih spisateljica u Hrvata bilo.47
Noviji pokret od g. 1835. ovamo nije nam takodjer žali bože uzgojio više spisateljica. Premda novi viek pruža ženi mnogo više prilike naobražnje, to se je tim slabo okoristila naša knjiga hrvatska i nije se ni nadat plodu od ženskoga pera, dok nam ne podje za rukom, da posvema iztisnemo tudjinstvo iz srdaca hrv. ljepotica, dok ne uništimo kojekakve zakutne zavode, po kojih se tudjinstvo uvlači.
Dragojla Jarnevićeva (1812 † 1875.) Rodi se na 4. siečnja g. 1812. u gradu Karlovcu. Roditelji joj imadjahu kuću izvan tvrdjave ne daleko od kupskoga mosta u glavnoj ulici, kojom drum vodi u Zagreb. Otac se njezin zvao Janko Jarnević, a mati Ana rodjena Mlinac. Otac bijaše trgovac željezarije, kako sama Dragojla veli. »U kobno doba franc. vladavine 1809−1814. bijaše Janko prvi medju zaslužnimi za svoj rod i dom gradjani, koji je prednjačio svim u kritičkih okolnostih te nije nikada suma metnuo, da je Hrvat i gradjanin. U liepoj krieposti doboljublja podučavaše on nas svoju sitnu dječicu, ali prerano nas ostavi.« Tako veli pokojna Dragojla.
Uza slast majčina mlieka, uz milost njezine pažnje umiljavala i svikavala joj se hrvatska besjeda duši i srcu, a težka ju žalost snadje, kad joj potla u učioni zabraniše hrvatski govoriti, kad ju pokoji put progovorivšu hrvatski i kazniše, kad joj nakon i njemački molitvenik turiše u ruke, neka se i svomu stvoritelju ne moli na majčinu jeziku. Boljelo to djevojku, ali ne bješe nitko u njoj uzbudio hrvatskoga ponosa, te pregarala očiti progon milogo glasa misleći, da to mora tako biti, da bez njemštine ne ima uljudbe, što mnogo i danas još misle. Kad je Dragojli bilo sedam godina, umrie joj brižni otac, a mati uz veliko gospodarstvo i šestero djece ne mogaše toliko paziti na uzgoj kćerî. Dragojla veli: »nije bilo djela u školi uz koje nebih bila ja kao diete još prionula i bilo ono toli mučno za riešiti, da mu nisam žilice napipala. Trinajstom godinom ostavih školu. Znala sam igrati u citaru.«
U ono doba gospodovaše u tvrdjavi vojničtvo, stolovaše dapače ondje i glavno zapovjedničtvo gornje krajine, te tako se stade u odličnijih družtvih gniezditi niemstvo, u istom karlovačkom samostanu i na karlov. gimnaziji njegovala se njemačka knjiga. Spominjemo samo O. Avrelija Hermana, učenoga Niemca iz Bavarske, koji je g. 1826. nagovorio onda još mladjahnoga Ljudevita Gaja, neka svoju povjestnu crticu o krapinskih gradinah po bilježkah O. Klenskoga izda na njemačkom jeziku. Onda je Dragojli Jarnevićevoj bilo 14 godina.
Nemojmo se dakle čuditi, što se je umna djevojka dala na čitanje njemačkih spisova. A povod tomu bijaše P..... Dan za posao, a noć za knjigu, veli pokojnica sama. Čitala knjige bez ikakva uzgojnoga sustava, bez izbora, čitala je uz neestetične Klaurenijade i Šilerove slobodoumne divote. Sva sreća bijaše, što je jake duše bila, te se odvraćala od ogavnosti a tiem i silnije prianjala uz ljepotu i dobrotu. To svjedoče najkrasnije pjesme njemačkih velikana, što ih je Dragojla bila prepisala a mnoge ih i na izust znala.
I podala se djevojka zanosu i idealom, a u sbilji svieta nalazila hrdjavštinu i kukavštinu, njezini zahtjevi, kakov da bude čovjek ovoga svieta, uzpeše se visoko nad oblake – »zamuti se« piše ona sama – »nekakav kaos u mom duhu i tjeraše me neprestance amo, tamo bezpokojnu nujnu, neveselu. Zadjevojčiv se, mjesto da se radujem bielu svietu i mladim godinam stisnuh se u svoj kuteljak i mučih muku pitajuć dušu i srce, zašto neće u slogu sa ostalim živućim svietom? Neko me čeznuće spopade, a ne znadjah, za čim čéznem i tako prodjoše godine.« Nadalje piše: »Do osamnajtste godine moga vieka puklo mi medju očima, a ja sam zamjetila, da Hrvati na nizkom stupnju naobraženja stoje. Ulovih se knjigâ, hotijah postati mudračicom; ta mudraci su ljudi studena srca, razborita uma, znanje njihovo hladi im krv, ubija poželjenje, pa će to tako i sa mnom biti. Kada uzeh čitati u večer i to po dovršenu poslu, ne ostavih knjige, dok ne zabieli zora. U toj duševnoj nelagodi, sjedeć i gvireć u knjige do kasno u noć, podražujuć osjetljivo srce uzornom srećom, a tudjeć se od svieta, pa možda najvećma s nedostatka kretnje na čistom božjem zraku obnemogne djevojka tielom i stade se liečiti. Liečnici joj napokon reku, neka ide u drugu koju zemlju, gdje je čistiji zrak.
Zaputi dakle dne 10. svibnja g. 1839. s nekom postolarkom do Varaždina, a odatle u Gradac i ondje uze malo ogledati se po liepoj prirodi. Došeta se tako jednom i na vrh gradskoga briega, tako zvanoga Šlosberga te dospije puteljkom pod onaj zvonik, s kojega svakoga jutra i večera ono zvono, rekao bih, svoj okolici domumljuje, da zakon bdije, a rod ljudski još žije, dočim dan iza dana dolazi i prolazi.
Opazi Dragojila po pristupnoj nutrašnjoj stieni zvonika mnoga upisana imena i pobilježene dane, kad se je koji njih pod zvonikom desio. Na toj stieni opazi dne 12. lipnja god. 1839. i uze čitati ove hrvatske riedke:
Zdrav mi svaki bratac bio,
Koj je godier roda moga,
Kom’ je jezik ovaj mio,
Koji me je razumio,
Sva mu sreća došla od boga!
Tu osobito čuvstvo zavlada u taj par s njom; oko joj se suzom napuni, a srce uzdrhće do onda nepoznatom slasti. Premda do onda nije pokušala napisati ni jednoga hrvatskoga stiha, ipak uze olovku tresućom rukom, da se odazove neznanomu pjesniku. Odziv taj, napisan pod gore navedene redke, glasio je ovako:
Ilirkinja ‘e ovdj jedna,
Koja jezik ovaj razmi,
Premda ona tebe ne zna,
Vendar joj je kruto drago,
Da je našla ove rieči
Kojim srdce svoje lieči.
Ilirkinja iz Karlovca.
»Oj, kakovim uzhićenjem – kucaše mi srce pišuć ovaj odgovor bratu Iliru, − od radostnih suza potamni mi vid. Da sam mogla, bila bi u onaj čas glasno ciknula, da bi se bilo čitavim Slavenstvom na široko i daleko orilo: Ja sam Slavjanka.... To bijaše svečani čas za mene, − bijaše bo čas preporodjenja čitavoga bića moga – čas nastajuće nove epoke u mom životu....« Čudnovato doista! Sitni oni redci u tudjini uzbudiše joj u srcu toliku ljubav za hrvatskom domovinom do tada neljubljenom i ukorene tu ljubav tako, da joj se poslje nikakova žrtva nevidje za nju prevelika. (Tada su se Hrvati radi zajedinstva narodnoga i državnoga volili zvati Iliri, Slavjani ili našinci, nego li Hrvati, što i mnogi još danas krivo čine na štetu hrvatskomu imenu i ponosu.)
Valja znati, da su onda boravili u Gradcu Ivan Trnski, njegov drug Edo pl. Grgurić, onda pokojni Ljudevit Šlajt i još nekolicina Hrvata na ondješnjem sveučilištu. Trnski glede toga veli: »dočim je grof Janko Drašković u Zagrebu uzeo pozivati hrvatsku vlastelu: Oršiće, Sermaže, Bakače, Festetiće, Pejačeviće, ostale Draškoviće, oba baruna Kulmera i Raucha, za tiem častna starca Haulika, velikoga župana Zdenčaja i uz Gaje sve tadašnje ilirske književnike na narodna posiela, i dočim su tadašnja komtesa Sidonija Erdödi i barunica Condé pače i Danilo Farkaš i Henrik Mikšić (dvopjevom Belizara) hrvatskomu jeziku pjesmom put krčili u visoka družtva, napisasmo mi mladići na našu skromnu zastavu »napredak knjige« te ja i Davorin Trstenjak obćeć sa vrlim Muršecem i revno dopisujuć si sa Stankom Vrazom, koji je onda boravio u Zagrebu, razigrasmo se na književnom polju i liepo drugovasmo, pače svakoga mladoga Hrvata i Slovenca na književni rad nagovarasmo. Moj prvi prievod Šilerove pjesme o zvonu, druge izvornice; Trstenjakove Ljeljinke i druge pjesmice izidjoše onda u »Danici«. I potljašnjega profesora Ivana Macuna, sad prof. u Gradcu prikupismo u naše kolo. Drugujući liepo – zajedno obilažasmo i liepe gradačke okolice, zajedno se nadjosmo i na gradskom briegu, gdjeno ja – nešto nagnan nešto drage volje – napisah onaj pozdrav svakomu »našincu« (Hrvatu) pohodniku onoga zvonika.
Ivan Trnski dalje veli: »Jedno jutro dotrča k meni Trstenjak ili Šplajt te mi reče, da ima na »Šlosbergu« odziv našemu pozdravu i to od ženske ruke. Mi poteci gore vidjeti i na koju zastavu zaprisegosmo, nije bilo nihakvo čudo, što smo gotovu hajku podigli, da nepoznanoj Karlovčanki u trag udjemo. Ne bilo dugo, a Šplajt dobi pismo iz Karlovca i u njem drugo, da ga dostavi Dragojili Jarnevićevoj, za koju nije znao, da je u Gradcu. Napita nekako, gdje joj je stan, i ne sluteći, da je to naša nepoznanka, natukne nešto ob onom pozdravu i odzivu, a ona se smijuckajuć odade. Čuh od Šplajta, da je umna ženska glava, da je dapače nekakve njemačke pjesme napisala, pomislim, nebi li mogla ta djevojka uz našu zastavu pristati te s toga zamolim Šplajta, neka ju pita, smiem li ju posietiti. Ona dozvoli i tako se sastadoh sa sjetnom bolestnicom, kojoj nije nikakov smjer pred očima lebdio, kojoj se bijaše zamjerio sviet i viek i koja mišljaše, da nije ničemu drugomu, već da sudi propalomu svietu. Uzmem ju izdaleka odvraćati od tieh nazora i nagovarati, neka se posveti domovini i nek prione uz materinski jezik.« Sjetnica se preporodi, i kako sama piše, »jasno joj postade čeznuće, štono ju uznemirivaše i tjeraše danom i noćju neprestance od mjesta do mjesta.« »Omili joj domovina i stade dušom i srcem ljubiti i cieniti zanemareni materinski jezik. Dadoh joj slovnicu i rječnik te narodne poslovice, upućivah ju, što će i kako će, te izpravljah joj prve pokuse. »Želja za domovinom« u »Danici« br. 31. g. 1839.:«
Oko tamo prama jugu gleda,
Odakle se odkinut neda...
bijaše prvi pojav njezina preporodjaja i doista liep priklik uz naš tadašnji pokret. Pjesma sliedjaše za pjesmom, a ja ju upućivah, neka prouči estetiku i neka se onda dade na pripoviedanje. Trže se iz svoga bezsmjernoga tumaranja, uze se marljivo učiti te uz posao i napor razvedravaše se duh njezin i domovini bude spašena plemenita duša.« »Još za malo« piše sama, »i usnula bi bila duševna snaga u vječnih borbah sa fizičnimi silami.«
Kad vidje, da joj pjesme ne idu baš za rukom, uze se liepo izpričivati, da slavulj samo proljećem pjeva, a da njezino proljeće davno već minulo.
Ivan Trnski postà joj i pobratim. Bijaše on revni apostol narodne ideje hrvatske i narod njegova imena neće i ne smije zaboraviti! Od ono doba prionu Dragojla Jarnevićeva uz hrvatsku knjigu tako marljivo, trudom i naporom, kao da od toga samo zavisi spas hrvatske domovine i duše njezine. Od to doba uze joj život drugi pravac; sada tekar poče razumjevati čeznuće srca i duha te ćutjeti, da je svoja. – Njemačke ideje i tlapnje i pretvore se u narodne predmete, i poče ih od onda dakako zaodjevati narodnim ruhom. Bijaše to golemi za nju posao; u sried Niemaca mogaše slabo napredovati i ne malo da neuzmalaksa, što bi jamačno do skora i bilo, da joj ne bude pobratima: ali on ju je nukao, nagovarao, pomagao i predstavljao joj dužnosti prama domovini i rodu; njegovu nastojanju oko Dragojle Jarnevićeve podje za rukom, da ju na slavu njezinu i ponos hrvatskoga naroda posve tudjinstvu otè. Što ju uz nagovaranje pobratimovo jošte mučnomu za nju poslu ponuka, bijaše prizor, što ga je zabilježila 3. kolovoza 1839. god.
»U kući gdje sam stanovala, bijahu na stanu kod gospodje Naimanice gospodična Amalija kći Essküla generala i Sofija kći Almou. Uz ove podučavaše Naimanica u viših naucih još druge dvie gospodične. Bijahu djevojke odrasle i četiri na broju. Sve me priljubiše i pozivahu često u svoju sobu, kad se zabavljahu pjesmom, glasbom ili plesom. Jednom me uhvati njeka, da š njom plešem, čemu se otimah, ćuteći bol u neizliečenih još posve prsijuh. Na to će jedna: »Ah prodjite se je, zar ne znate, da su Hrvatice neuke! Tko bi taj glup i sirov narod što naučio?«
I ovih rieči ujede me zmija – i poćutih prvi put narodni svoj ponos hrvatski duboko uvriedjen. Šuteći uzeh ponudjenu mi ruku, i uzprkos ljutoj prsobolji plesah, dok mi drugarica ne susta, pa joj tada rečem: »Vidite li, da Hrvatice ne zaostaju mnogo za vami?«
»Krasno! krasno!« povikaše u jedan glas; − a baronesa A.... reče: »Vi za stalno niste u Hrvatskoj odgojena i jeste možebiti jedina izobražena Hrvatica. Hrvati su divlji ljudožderi, pa od kuda njim izobraženje.« Tim bijaše nanielo odviše uvriede momu hrv. rodu; krv mi udari u glavu i žestoko rečem: »Da li vas je koja već za njihovim stolom s njimi jela?« One podviknu: »Oj ne idemo mi onamo, pojeli bi nas!« Još nekoliko izustiše djevojke u tom smislu glede Hrvatâ, uza što mi rekoše, da se nikomu već ne odaj Hrvaticom, ako neću da budem prezirana. A ja ću im na to konačno ovako: Drage moje, ne imate se doista zašto svojom izobraženosti uzdizati nad Hrvate; ja vas uvjeravam, da nebi Hrvat pasjoglavcu (Hottentotu) tako brez svakoga zla povoda rekao u brk, da je ljudožder: i mnogo više ima obzira prema strancu nego li ga imatee vi; ja se neću ikad stiditi, što sam Hrvatica....« opet graknuše na mene i mučno još ulovim, da rečem: »ajde u Hrvatsku, pa ćete se za stalno zastidìti riečî, koje ste sada toli bezobzirno u svojoj preuzetnosti izustile; vi ćete se osvjedočiti, da od vas prezirani narod umije uljudnije s inostranci postupati, nego li što vi toli izobražene i visokorodjene, − ja ću se od sele još i više ponositi, što sam diete toga naroda.
Duboko se zastidiše djevojke i kći generala de Esk.. pruži mi ruku moleći me, iskreno se kajuć, oproštenja; reče, da su se šalile«.... Od to doba ne htjede mnogo obćiti š njimi i počne joj u Gradcu mrzko bivati. Često joj obliše obrat suze, koje joj težka srčana bol iztiska, kad je slušala, kako joj narod s neznanja grde. Sve svoje sile pokupi neozirajuć se na slabo zdravlje ni malo, te se stade učiti danju i noćju, želeći osvjedočti grdeće oholaše, da ima i u Hrvatâ snage i uma; napreže dušu i tielo, kao da ima samo njezina ruka ukloniti svaku pogrdu milomu joj hrvatskomu narodu nanašanu... Odluči ostaviti Gradac; jerbo joj mnogo u njem ne prijaše, a po najviše joj dozlogrdi neću doredno življenje u obće...
Velika joj borba nastade u duši! Mlada pobratima, koj ju dovede narodnoj sviesti, koj joj usadi u srce dičan cvietak rodoljublja, njega da ostavi, da se s njim oprosti, da više ne sluša njegovih podučavanja, njegovih razgovora u hrvatskom jeziku. Ali višja ruka, zavlada s njom i bijaše joj se pokoriti. Dogovoriše se, da će si dopisivati te ona ode mjeseca kolovoza 1839. put Trsta, nebi li pod onim podnebjem postigla stalnije zdravlje.
Sretna kób htjede, da je u brzovozu sjedio do nje mladi gorički grof Cor. Co......, koj se je iz Olomuca vraćao kući. Razgovori razna sadržaja kratiše im put do Ljubljane, odkuda on krene dalje put Gorice. Ali prije no ode, donese joj preporučeno pismo, i reče joj: »Gospodično, iz vašega sam razgovora razumio, da se željite dulje vremena baviti u Trstu, nu jer ćete ondje strana biti i život one varoši ne poznajete, mislim, da će vam dobro doći ova preporuka na gospodju Še..., koja mi je nešto u rodu, zato uzmite i mislite kadšto na mene, koj žalim, da se nije naše uzajemno putovanje proteglo na dulje vremena. Zahvaliv mu srdačno uze pismo, koje joj vrlo dodje u prilog; jerbo u Trstu onako strana i neznana bila bi izpostavljena mnogovrstnim neprilikam. Ali tako joj otvori grofova preporuka mnoga vrata i pruži mnogo ruku na službu. U više kuća bijaše preporučena za odgojiteljicu djeci. Dragojlu nahodimo u Trstu 26. kolovoza 1839. g. Dne 9. rujna iste godine bila u Postojni, gdje je imala doći u jednu odličnu kuću. U Trst dobi iznenada pismo od jednoga još sada živućega velikoga uglednika i na glasu učenjaka. Jer ju je to pismo veoma obradovalo i na dalnji rad potaknulo, zato ga ovdje priobćujemo.48
Mjeseca rujna dodje iz Mletaka barunica Sordon u Trst. Tamo si doprati supruga, koj imaše odlaziti kao zapovjednik jedne fregate put Dalmacije. U Mletke!!! San od djetinske joj dobe pa sve do dobe zriele; taj san da joj se uistini! I Mletke da vidi, da sanjareći plovi u pokritih u onih uzkih gondulah na valovitom moru! Na čas zaboravi pobratima, domovinu, rod i eno je put Mletaka na pučini hrv. sinjega mora. Dne 3. lis. 1839. prispije sretno u Mletke.
Barunica bijaše rodom Bečkinja i prevari ju u mnogih od svojih obećanja, pa zato joj u kući i poče bivati neugodan položaj. Baruničina nedosliednost bijaše poznata u svih boljih kruzih, i do skora se proču, kako je povela sobom jednu Niemkinju iz Trsta za odgojiteljicu svoje kćeri i kako zlo s njom postupa. Na to joj dolažahu mnogi pismeni i ustmeni pozivi, da ide u različite kuće za odgojiteljicu. Želja joj bijaše još se na dulje baviti u Mletcih i po toj se divnoj varoši razgledati podpuno. Na vlastite troškove ne bijaše joj to moguće, jer dok se je bavila u Gradcu, iztrošila je mnogo. I baruničine kuće ne mogaše; ona bo je slutila, da nije zadovoljna, i nije ju pustila, da mnogo izlazi. Bijaše nakanila ići kući, da izbjegne nesnosnu položaju u barunice. Ali 11. veljače 1840. pohodi ju major Čop i reče joj, ako bi htjela ići grofici Srokînger, da joj odgaja dvie kćeri. Dragojla dodje u kuću pukovnika Šrökinger-a, koji imaše za suprugu rodjenu groficu della Marini mlećanku. Dragojilin prelaz u ovu kuću rezjari barunicu, koja joj načini mnogo jada sa svojim klevetanjem; na što joj reče grofica, da ne može kod svoje djece držati osobe, o kojoj Sordonka tako pogrdno govori i da si neka potraži drugo mjesto. Uvriedjeno poštenje naše zemljakinje Hrvatice vapijaše za zadovoljštinom i to tim više, što bijaše tudjinka i diete naroda, koga je barunica grdila. Zamoli dakle groficu, da ju bar dotle pridrži u kući, dok barunica svojih rieči ili ne opozove, ili ih ne posvjedoči. Čudom čudeća se grofica zapita ju: »Šta, vi biste se usudila tužiti barunicu – suprugu baruna i pukovnika?«... »Bi dakako!« upane grofici u rieč Dragojila. »Ona je bezsramna klevetnica, a ja sam tudjinka, koja ne ima ovdje ništa – do svoga poštenja i zaštite zakonâ, pod koje ću se uteći.«
Odmah sastavi tužbenicu i odveze se u gonduli do pomorskoga ureda, gdje ju izruči auditorom. Bijaše joj ona žena i za pet mjesecij plaću uztegnula, koju u svojoj tužbenici napomenu. Za poduljim razpravljanjem rekoše joj dotičnici, da tu ne mogu ništa učiniti, buduć je barun njihov predpostavljeni, i da se može samomu barunu pismeno obratiti. To učini i odpravi pismo na otok Vis, (Lissa) gdje se je bavio tada barun. Što i kakov nalog dobije barunica od supruga, to se ne zna, ali za kratko vrieme dobije Dragojla Jarnevićeva polovinu urečene plaće i to putem ureda. Nezadovoljna tim zamoli upute, kuda bi se mogla višjemu sudu obratiti. Auditori sljegoše s ledji, ali neki nižji urednik uputi ju potajno na glavno vojno zapovjedničtvo u Veroni.
Dragojila ni pet ni šest sjede i napiše obširno svaku svoju potežkoću prouzrokovanu joj barunicom i zamoli zadovoljšćinu po zakonu. Nu prije no to pismo odnese na poštu, najavi se u uredu, kazav što je nakana učiniti, ako joj dotični sudci ovdje neće da dadu zadovoljštinu. Zabunjeni gledahu se činovnici, a major-auditor zatraži u nje pismo, da mu ga pročita. Pročitav ga zamisli se, slegne ledji, složi pismo i povrati joj ga. Šuteći ogledahu se smeteni, te ona ode na poštu i preporuči pismo. Ali čim dodje kući, dojuri joj u sobu iz pomorskogu ureda jedan činovnik moleć ju u ime major-auditora, da se potrudi još jedan put u ured i ujedno ju zapita, da li je sbilja tužbu odpravila u Veronu? Mjesto odgovora pokaže mu predatnicu, a činovnik ju onda zamoli, da i nju ponese. Na uredu dne 18. ožujka 1840. g. uruči joj auditor pismo od barunice, u kojem opozvà svoje klevetanje, dodav da su mnoga dodata k njezinim riečim... i k tomu izbroji podpunu pripadajuću svotu, pa zapita, da li je sada zadovoljna? Kad je bilo to sve u redu i predatnica odpravljena na poštu po list, da se ne šalje u Veronu, uze ju auditor za ruku pitajuć: »Vriedna gospodično, kažite mi, molim vas, kojega ste naroda, jer zamietih, da Niemkinja niste.« »Pa jesu li sve vaše zemljakinje tako odvažne kao vi?« »Kad bi takova sila na nje navalila kao što navali na mene, mislim, da nebi bježale...« »Nisam jošt s ni jednom imao posla, ali dvojim...« »Ne dvojite ni malo gospodine«, presieče im ona rieč, »imala bi se stiditi naroda, u kojega se nebi nalazilo ženskadije s poštenjem u grudih.« Auditor bijaše Niemac i njih dvoje nastave razgovor u duhu narodnosti i narodne samosviesti... Na kraju razgovora napokon joj se pokloni i reče: »Ako se vi, gospodično ponosite svojim rodom, osviedočiste me ovim kratkim razgovorom, da se imade vaš narod jošte više ponositi s vami?«
To joj reče Niemac, koj je svoj narod ljubio!
Vrativ se, dočeka ju grofica sa suprugom, znalično, izgledajuć konačnu razpravu ove njim neobične parnice. A kad ih obaviesti o svojoj dobiti, uzradovaše se kao pošteni ljudi nad tom pobjedom i upravo nekim ponosom pridržaše ju u kući. Grofica joj kupi šest para rukavica i krasnu lepezicu. Sliedećih dana primaše čestitke od mnogih Talijana..., koji barunicu osobno poznavahu. Veliku pozornost probudi ovaj dogodjaj u višjih kruzih, i mnoge osobe pohodiše Šrökingerovu kuću, da lično upoznadu – Hrvaticu Dragojilu Jarnevićevu.
Recimo sada koju i njezinu književnom radu. Uza svu tugu i nevolju bavila se Dragojila ipak knjigom. Dne 22. stud. 1839. odpravi Trnskomu u Gradac pjesmicu »Kraj jeseni«, koju on posla u »Danicu ilirsku«, gdje je tiskana u 12. broju 1840. g. O toj pjesmi izrazi se pismeno Trnski ovako: »Dieses Gedicht durchwehet die schöne – möcht ich sagen – wirklich die schöne Trauer, wie im Ganzen aus allen deinen Produkten, wie aus jenen des deutschen Uhlands herausschimmert. Schreib so weiter, gute Seele, und unser theueres Vaterland wird einen schönen Schatz in deinen Werken besitzen.«
Dne 13. travnja 1840. oboli s nahlade, i reumatičko ju zlo pritisne u ruku i nogu, k čemu se pridruži žestoka upala učiju, s česa malo da nije zdvojila. Reumatizmu u Mlecih nitko ne uteče, veli Dragojila. Hodala pomoćju štapova, tako oboli i oslabi. Da si poremećeno zdravlje popravi, ode na vladanje blizu Trevisa, gdje ostade do 30. svibnja. Pripeljati dječicu njihovoj svrsi, (veli pokojnica), pa štogod napisati hrv. jezikom, nebi li time podbola još koju darovitu Hrvaticu, kojoj su vile blažije bile nego meni, to mi je težnja to mi je svrha. Uz to učim se i francezki sa grofičinom kćerju.«
Dragojila imala brata Josipa, svećenika. On joj pisaše, da se vrati kući. S druge opet strane nukao ju često u svojih listovih i pobratim. T. veleć: »Ali i u moći ili sile vlastite treba se pouzdat – to ti, tvoj Ivan predbaciti imade. Već sam ti prije o tom pisao. Žuri se, odtrgni se od tudjih. O liepe su, krasne su, ali jačje od gvoždja verige, koje te k domovini vežu, njezina si i pitam te, koja je ota vlast, da te od nje odtrći pravo imade? − − − Pridaj k tome tvoje duševne sile i u razmjerju s tvojimi sposobnostmi tvoju dužnost – pridaj još k svemu tome svete nagone duha, nerazmjerno prijateljstvo tvoga Ivana, i vjeruj iz cielog tog pridavanja iziti će – što biti moraš – što pred svietom već jesi i što si domovini svojoj hrvatskoj neokrenivo i dužna biti!«
Krasni joj Mletci omiliše više, nego li se i misliti može, te Dragojila poćuti, da će joj biti mučno raztrgati veze, koje ju stegnuše. Sva grofičina rodbina štovaše ju iskreno, a njezine gojenice ljubljahu ju kao da im je starija rodjena sestra. Grofica hotijaše s njom utanačiti ugovor na šest godina, da joj podpuno odgoji djecu. U isto vrieme htjede ju jedna englezka obitelj k sebi. U tih englezkih roditelja bile su dvie odrasle kćeri, koje ju osobito milovahu; i zato im ju roditelji htjedoše pod sjajnimi uvjeti uzeti za družbenicu sobom na svoje putovanje u Aleksandriju i poslje u Englezku. Staru lordu Okomoru, ocu djevojaka, bijaše veoma žao, što ne htjede uz njih pristati... Listovi oslabljele matere i oni od mile sestre pozivahu ju kuži, a pobratim pisaše o dužnosti naprama domovini i rodu.
Borila se je sama sobom, ali na kratko dovrši. Domovina joj se duševnomu oku predstavi potlačena upravo na plemenitoj duševnoj snazi pogrdjena i progonjena od neprijatelja. Tada si tiho reče; »Idem, idem u domovinu, ma i jedan samo kamenčak dopriniela sgradi, kojoj uzeše domoljubi sada postavljati temelj. Moja hrvatska domovina ima krasnih livada i rieka, ima cvieća i ptica pjevačica, pa ako me opet želja zadalekim svietom i njegovom krasotom sleti, lahko mogu otići.« Tako ubilježi 25. srpnja g. 1840. Akoprem bi bila mogla s Okonorom ići u Grčku, pak onda na otok Krf kao suputnica, akoprem ju Okonor stane učiti englezkomu jeziku, ipak ne htjede ostati kod njega. Narodna samosviest nadjača i odbije sve sjajne ponude; zahvali se grofici i izjavi, da se je odlučila povratiti u svoju hrvatsku domovinu.
Na tu izjavu plane žestoka Talijanka i poviče: »Šta? da li vàm je možebiti mozag uzavrio, što se kanite razstati s nami! U onu ubogu malenu, neznatnu zemlju, u prosti onaj surov narod da se vraćate! Odbijate sjajne ponude, gdje bi mogla u naobraženu i bogatu svietu gospodski živjeti itd«
Na ove pogrde uzdigne se ponosito rekav: »Grofice, ne imate načina, da me pridržite kod sebe. Tko grdi moj narod i domovinu, grdi i mene, a od vas pogrdjena osoba ne može, da bude odgojiteljicom vaše djece. U ostalom grdila vi, koliko vam drago moju domovinu, ipak se ponosim, što sam Hrvatica.« »S tim bijaše naš račun gotov i ja odoh u svoju sobu. Tuj mi ljute suze obrazom potekoše i uzdahnem: »Domovino mila i narode moj! čim vas više oholi tudjinci grde, tim mi postajete miliji i draži, i tim si više, krasna domovino, želim šetati se tvojimi livadami i gajevi.«
U pukovnika poslie zamoli svjedočbu za svu dobu svoga bavljenja u njegovoj kući; on joj ju uruči velikim sažaljenjem rad njezina odlazka. Ovaj starina bijaše Niemac i od onoga malenoga broja ljudî plemenitije vrsti, koja se je naučila u tudjini štovati.... Posve spremna, da ode, pohadjaše posljednjih dana obalu Slavena, nebi li u dobri čas našla brodić, koj bi ju poveo put Rieke ili Senja, da ne ide opet na Trst, već da pregleda i druge prediele svoje domovine.«
Tako jednom šetajuć duž obale udare joj glasovi na uho, od kojih joj se srce u dnu strese i sve se žilice ganu. Dva muža šetajuće se preda njom razgovarahu se hrvatski. Već prodje godina dana što joj ne doprè razgovor u materinjem jeziku do uha i to tim većim razkošjem stade prisluškivati sladkim tim zvukom. »Oj reče, kakova me želja tada povuče još više na obale domaće i kakovom pohlepom stanem razgovarati strane ljude. Bijahu to Dalmatinci, trgovci, i uljudno nastave sa mnom razgovor. Dne 14. kolovoza 1844. oprostim se sa Mletci, sjednem si u brodić k Dalmatincemm odplovim do Senja i od onuda stignem 24. kolovoza u grad Karlovac. Ovo šest mjeseci udaljena od kuće, doživih više, nego preživih do te dobe.«
Sve, što ju u tudjini susretaše, prodje u duhu, kada plovijaše na talasih morskih, a kada si sve intrigue razmisli, kojimi ju hotijahu zaplesti tudjinci, da ju pridrže kod sebe, reče spokojno: »Kad no oni nalažahu u mene sposobnosti, kojimi se željahu koristiti, zašto da ih sama ne skupim i koliko je moguće momu narodu ne posvetim. Ta imam pobratima, koj će mi i dalje pomagati... a naći ću i inih domoljuba, koji će mi svojim savjetom priteći, pa ću neumorno radeći i mnoge domoljubke svojim primjerom potaknuti, da pokušaju svoje sile i narodu si osvietlaju lice. Pa na takov način će morati jad tudjinaca ušutiti, i oni će se naučit štovati narod, u koga ima podosta ćudorednih sila, da se iz duševnoga mrtvila uzbudi.« Uznesena takovimi idejami stupi opet na obalu hrvatske domovine, i puna nade stigne u rodjeno mjesto. Tu već nadje pisma iz Mletaka od grofice i supruga joj, da se vraća natrag i da preuzmi opet odgojivanje njihove djece... Bijaše se odrekla inostranstva, i u tom duhu odgovori im na njihovu knjigu.
Uživajuć posriedno zdravlje, ali oduševljena za narodni napredak prionù uz knjigu. Napred! napred! povika si često, kad sjedješe usamljena u sobi, nepazeći na krasne dane, da se njihovom milinom božjega svježega zraka naužije, niti ne hlepteć za zabavami, kojim se kod nas sve ostalo prepušćaše do razkoši.
»Dne 15. list. 1840. kušah i pisati i pjevati, ali sve idjaše na opako.« Mjeseca siečnja 1841. zabilježi, da se prevarila u svojih prijateljih. Počela sam svoje povjesti, igrokaze pisati, ne ide mi za rukom, nisam čvrsta u jeziku i mnogo pogrešaka napravim. Akoprem me nade prevariše u mnogom, ipak sam si preduzela, da ću pisati, i zato ću se trsiti, da napredujem. Balovi, muzike i maškare počimaju, sve se sprema na plesove, meni to niti na um ne padne. Ja volim moje ilirske knjige uzeti, pak iz njih se štogod koristnog učiti. Mučim se s njimi, to je istina, ali ja ipak napredujem. Ja pišem pak čitam i onda brišem; onda opet pišem i brišem; i tako to ide pet šest put, dok štogod napišem, što mislim, da je dobro. Kroz dan šijem sa sekom, a kada ona i majka legnu spavat, ja uzmem moju hartiju, divit i pero i sjednem te pišem. Cielu noć onda ništ ne spavam. Oko pol noći mi se zadriemlje, onda se naslonim i spim samo pol ure, zatim se probudim i dalje pišem. Više put ćutim, da mi oči oslabe, ali ja moram pisati. Kada pišem, manje ćutim u srcu bol.«
Dne 31. ožujka 1840. pohodio ju Stanko Vraz i Srezněvski sveuč. prof. i književnik-filolog iz Rusije. Dne 2. veljače pohodiše ju barun Kušlan i Barac. Dne 20. prosinca g. 1842. četvrti kat je prepisala narodne poviesti, samo da budu imale narodnoga duha i da budu od niemčarenja proste. Da Dragojili nije bilo baš najbolje ni kod kuće, svjedoče ove rieči: »O moj oče, da ti znadeš, kako tvoja Karolina težko uzdiše, ti bi se u grobu okrenuo i proplakao vrhu nesreće njezine. Da si mi ti ostao, ti bi bio snažni hrast, oko kojega bi se bio slabi bršljan vio i podporu u tebi imao, ali ovako si odveć rano za tvoju djecu izginuo, i ona su ostala bez svakog štapa i razumnog vodje.« Dalje nastavlja: »Od djetinstva je moja vjera bila tvrda u Boga i u majku Isusovu, da će se ovo moje žalostno stanje izgubiti. Ja sam vjerovala, ja sam se ufala, vjera me nije u bezufanost pustila propasti, a ufanje će me do groba pratiti.«
Dne 26. travnja 1843. pohodio ju grof Albert Nugent. Isti grof reče, da se na mali broj domorodaca oslanjati možemo. Školam se najveći dio vlastelina protivi, i medju ovimi jesu i oni, koji se čine da s dušom i tielom, dišu za domovinu, i ovi se protive navodeć, da seljaku nije od potrebe, da zna čitati. Dne 27. travnja bijaše Dragojila jako vesela, jer je dobila na izpravljanje prvi arak svojih domorodnih poviesti. Zato od radosti uzklikne: »Pero mi je i divit sa artijom hrana i utjeha duši i cieli užitak srca. Ništa drugo me na ovaj sviet ne veže, nego spisateljstvo i ovoga radi sve tegobe lasnije podnašam.
Dne 3. svibnja 1843., tiskana je njezina pjesma: »Moj sanak« u karlov. »Pilgeru« Dne 30. iste godine nahodimo ju u Adamovcu, gdje je boravio i Vraz. Mjeseca kolovoza ode na Bistricu. U odsutnosti posieti ju grof Nugent, (čitaj Nüžàn) da dodje k njemu na Bosiljevo. Znamenit je u njezinu životu mjesec rujan, jer je svojom krvlju ove rieči ubilježila: »Dragojila Jarnevićeva pisa ove rieči sa krvju svoje lieve ruke iz žile od srca peljajuće: domorodka ostanem do stražne kaplje krvi. Dana 15. rujna godine 1843.«
Ove rieči krvlju napisane našao je pisac ove knjige na cedulji u jednoj njezinoj knjizi. Da je sbilja bila vatrena Hrvatica i da je budila u mladeži narodan duh, dokazom nam to, jer su ju u Karlovcu počastili serenadom dne 16. rujna pomenute godine. Dne 15. list. u 13. broju »Danice« poslala je svoj proizvod: »Moj ljubovnik.« Dne 5. stud. g. 1845. umre joj mati. Tom sgodom ubilježi Dragojila: »I ovaj gorki kalež morao me je stignuti, kojega namjere sa nebrojenimi suzami iz mojih očiju lagano sada pijem. Svu dobu njezine bolesti vjerno sam ju dvorila i ni jedne joj želje uzkratila; moju dužnost kao diete u ni jednom obziru ne prekrših, znadem, da se je vazda sa mnom zadovoljila.«
Dne 17. stud. 1845. kupi si česku gramatiku, da se i u ovom jeziku po nešto uvježba, jer su se tada Hrvati najviše česki učili od slavenskih jezika. God. 1844. boravila neko vrieme pri grofu Nugentu u Bosiljevu, gdje se s mnogimi odličnimi gospojami upoznala. God. 1845. zabilježi ove znamenite rieči: »Prvi dan evo nasta nove godine i s njime nova ufanja, nove želje i nova poduzeća. Sada ću opet početi u spisateljstvu raditi i jedina moja zabava neka bude u duhu ploditi i ono objelodaniti, što u mojoj duši žive.« Mjeseca ožujka g. 1845. bila u Cvetlinu i u Klinovniku, a u travnju na Višnici, Trakošćanu na objedu, zatim ode na Bistricu, gdje se upozna sa Rusi i to: Fedorom Vasilijevičem Čizovim i Nikom Aleksievičem Rigelmanom. Često spominje pismo od god. 1840., koje joj pisa jedan prijatelj, te veli, da je to pismo dalo smrtni udarac njezinu srcu. (Mi smo navlaš prezime izpustili.) Dragojilu nalazimo g. 1846. (mjeseca stud.) kao odgojiteljicu u Ladislavovcih na imanju u Zagorju pri Vinkoviću. Dne 16. veljače 1847. odkaže službu i ode kući te stane prekapati knjige, razmišljajuć način, kako da dramu napiše. »Premda znam, da neću razpisane nagrade steći, to ću ipak stati u red i pokušati dramatizirati. Moj cio život je dramatički i turoban, zato se nadam, da baš medju ostalimi spisatelji neću ostati.«
»Dive mi se, kako znam krojiti i šivati bielo i šaro, pripraviti svake vrsti tiesta, pisati, a ne znaju, čime sam to stigla? Ne znaju, da me stotine noći stoji, koje bez sna sprovedoh, da me stoji svu mladost i veselje mladosti, da je naposlie moje zdravlje žrtva moje znanosti.« Dne 8. travnja 1848. reče ovu: »Ja ću pisati i čitati, dok mi sape i očiju nestane i onda ću se mirno leći i dušu u drugi sviet odaslati.« Tako je i radila, jer je nekoliko dana prije svoje smrti poslala u »Smilje« liepih stvari za mladež hrvatsku. »Dne 6. srpnja 1848. prije podne pozovu me u varošku kuću, da donesem dobrovoljni prinesak za uzdržavanje vojske proti Magjarom: »Novaca imam slabo i ne mogoh za sada više od 2 fr. dati nu dočim bi rečeno, da takodjer i druge stvari primate, evo vam donesoh sablju: buduć ja kadra nisam, da njome proti neprijatelju izadjem, dajte ju onomu, koji je vrstniji za nju.« Svi odbornici začude se i pohvale vatrenu domorodku. Dne 8. kolovoza prohadjali su vojnici Otočani put Magjarske. Dragojila reče: »Koliko mogoh, pomogoh i dadoh na put vojnikom, koji su kod mene stanovali. Ja ćutim ugodno ćućenje u mojih grudih dobro djelujući, nu žali bože, što me ne obdari dobri stvoritelj tolikim blagom i imanjem, da bi svakomu stradajućemu mogla pomoći: moji dari na žrtvenik blagodeljstva su maljahni i suznim okom ih dajem u pomisli nemoći više davati. Opet Serežani obilaze oko gradjana, da im dadu štogod na put. Koliko mogoh, dadoh. Neko izvanredno blago ćućenje napuni mi grudi, kada mogu kome što dati, i hvalim bogu, da mi je ipak toliko podielio, da i drugim dati možem, nu kada pako moram uboga neobdarena odpraviti, onda mi ogorči srce i ja bi se inatila sa udesom koji me ubogu ostavlja.« Iz ovih se njezinih rieči vidi, da je bila u pravom smislu rieči: rodoljubka i Hrvatica podpora i utjeha mnogoj siroti, a da je sbilja mislila na sirotčad dokazom je opet to, što je svoj dnevnik ostavila učiteljskoj »zadruzi«.
Znamenite su i ove njezine rieči od g. 1849.: »Zašto ja nisam muž? Kao muž sliedila bi put slave, hrabrosti, odvažnosti, a k tomu da bi imala fizične snage, no kao žena manka mi snage i putevi su mi zatvoreni k onim mjestom, koja mužu na ponudu stoje.« Dne 28. veljače 1849. uze pero i izpjeva jednu pjesmi u slavu Jelačiću banu. »I brisah i pisah, i brisah i pisah…. opez ću pisati te vidjeti, kako da slavna muža, oca svoga spjevati ću moći.« Gosp. Veber, akademik i kanonik zagrebački, bio u to doba na Dubovcu kapelanom. On je često pohadjao Dragojilu, a bio je i kod nje više put na ručku, te ju poučavao.
Dne 5. srpnja 1850. dodje u Karlovac ban Jelačić. Tom sgodom dielila se medju gradjanstvo tiskana pjesma, koju je Dragojila Jelačiću u slavu izpjevala. Pjesma puna prekrasnih misli, a nebi bilo gorega, kad bi se kadkad i krasnoslovila, da se vidi, kakovim je duhom disala pokojnica. Dne 19. srpnja 1852. posjeti Dragojila Topusko. Tu se upozna s Gjurom Augustinovićem.
Mnogo se je Dragojila Jarnevićeva i neprestano brinula za uzgoj mladeži ne samo u Karlovcu, nego i u Pribiću, gdje je obučvala siromašnu dječicu. Bila je tomu pokojnica veoma vješta, jer je u Mletcih već kao odgojiteljica u toj struci imala priliku djelovati, i to s kakvim uspjehom, da su se za nju trgali, te ju ća u Englezku htjeli odmamiti. O svojoj školi u Karlovcu veli: »Koncem ožujka g. 1850. minu pet mjeseci, što obučavam Karlovačke kćerke.« Dne 31. svibnja 1853. presta u Karlovcu podučavat žensku mladež, ali zato nastavi svoje prekrasno poduzeće u Pribiću, kamo bi često dolazila i odanle kadkad pohadjala razna mjesta naše hrvatske domovine. Tako od g. 1853.–1855. sad ju nalazimo u Topuskom, sad u Glini, a sad opet u Pribiću, gdje od 1856.–1865. najviše boravljaše. Tuj podučavaše djecu u kršćanskom nauku, upućivaše djecu obojega spola, kako treba vrt obradjivati, kako se goje svilene bube; odraslijoj čitala gospodarstvene knjige; pripravljaše mladiće u vjeronauku za vjenčanje: često krat bijaše prisiljena sried zime otvarati prozore radi njihova izparivanja. Sama veli, da je trinaest godina u Pribiću sprovela. Doista riedki primjer požtrvovanje za obće dobro. Dne 28. listopada preseli se u grad Karlovac, gdje do svoje smrti življaše.
Dragojila Jarnevićeva se po svom pisanju i doticaju spoznala sa svimi tada važnijimi literati. St. Vraz, Babukić, Brlić, Utješenović, Bogović, Veber, Vukotinović, Perkovac, pa do Lukšića, Krešića i Deželića osim gore napomenutoga I. Trnskoga svi su ti i mnogi drugi s njom dopisivali i razgovarali, zajednički se tješili, podučavali, hrabrili i podupirali. Važno je i to napomenuti, kako je već g. 1842. vojevala za ie i je mjesto ĕ, te s prijatelji (Mlinarićem, Staudarom i mnogimi drugimi ustmeno i pismeno) zato prepirala. Kad je Njeg. Veličanstvo pod Bachon Karlovac posjetilo, te žandari svuda trobojnice hrvatske odstranili, pa i od nje zahtjevali, da to isto učini, ona se ne pokori, nego je hrvatski barjak ostao na njezinu prozoru. Kad je silni cenzor magjarski Mačik svaku knjigu, dá i svako slovce križao, ako je malo po ilirismu mirišalo, morade i ona okusiti gorkosti cenzure. Jednom kad 1842. posla pjesan ilir. »Danici«, u kojoj je bio »čar«, konfescira Mačik pjesmu, jer bi čar tobože mogao buniti i sjećati na »cara« (ruskoga).
Nisu ju baš ni mnogi naši pisci susretali, kako bi bili morali i mogli.
Spomenimo sad sva njezina djela dosad izašla pregleda radi: Pjesme: 1. »Moje cvieće« u ilir. Danici g. 1840. – 2. »Moj sanak« u »Pilgeru«, karlov. njem. listu od g. 1842. – 3. »Želja za domovinom«. – 4. »Nova žetva« u karlov. Pilgeru od g. 1843. – 5. »Moj ljubovnik« u Danici od g. 1845. – 6. »Kraj jeseni«. – 7. »Banu Jelačiću« prigodom njegova dolazka u Karlovac 1850. – 8. »Cviet za njegovu (sanku) sliku« u Kolu 1842. – 9. »Vještica« u Kolu godine 1843.
Drame: »Veronika Desinićeva« (stihovi; u 5 čina). – »Marija, kraljica ugarska« (stihovi; u 5 čina).
Pripoviedke su ove: 1. »Domorodne poviesti« g. 1842. – 2. »Prevareni zaručnici« u Nevenu 1853. – 3. »Sudbina« u Nevenu 1854. – 4. »Prijateljica« u Nevenu 1857. – 5. »Prsten« u Nevenu god. 1858. – 6. »Plemić i seljan« u Leptiru 1860. – 7. »Marija-Margareta« u Glasonoši 1862. – 8. »Tudje spletke« u »Naše gore listu« g. 1864. – 9. »Ljepota djevojka« u Nevenu 1858 – 10. »Pepelarî«. – 11. »Ljubav i prijateljtstvo« u Dragoljubu hrv. kolendaru od g. 1864. »Hrvatski sokol« zabavan i poučan tjednik ima od Dragojile Jarnevićeve: »Tamburaš« izvorna pripoviedka po istinitu dogodjaju. Br. 14–24. god. 1870.
Pedagogijsko-didaktički članci: 1. »O domoljublju i odgojenju ženske mladeži«. Predavala dne 28. travnja u dvorani karlovačke čitaonice Dragojila Jarnevićeva. To je predavanje naštampano u »Slavjanskom Pedagogu« u Pragu g. 1872. sv. 4. str. 197–209. 2. »Uzgojivanje žene« (natječajna radnja. Uzgojimo ženu za njezino zvanje. U »Napredku« br. 28. i 29. od g. 1873. Osim toga ostavila je u rukopisu članak: »Moje učiteljevanje«. Crtica iz života. (Ima sedam pisanih araka.) Dne 26 veljače 1874. počela je pisati knjigu ob uzgoju ženske mladeži. Zabilježi ovo: »Čim pišem dva sata, već mi se razbole živci u glavi, pa niti mogu od suza, kojimi oči zaplove, gledati niti mogu od boli glave misliti, tužna li života za me.«
Napisala jedan roman: »Dva pira«, koj je priobćen u političkom dnevniku »Domobranu« u Feuilletonu. Roman je izvoran, jerbo je pokojnica mrzila prevadjanja, koja su i onako kod inih odviše preuzela mah na toliko, da nećemo baš mnogo izvorna moći u svojoj hrvatskoj književnosti navadjati.
Meni se čini, da ove pjesme nisu nigdje naštampane, koje je ostavila u rukopisu, barem ih ja nisam dosad čitao niti je spominju Trnski niti Deželić, a to su: »ruže ljubavi« (1842); »moje mudrovanje«; »dolini«; »srcu«; »vjera u milostivu majku bistričku« (1842); »stražni zvuci«; »sila njegovih očiju«; »mladoženja« (1847); »snivanje« (1847); »Ulriku na Bistrici« (1845); »Tihi vaji« (1845); »Antonu« (1845); »uspomene prve ljubavi«: »moj ljubovnik«; »napitnica«; »poslanica« (1846); »moja mladost« (1845); »zdravstvuj!«; »jedna iskra na mračnom nebu« na Bistrici (1845); »odlazak iz Bistrice«; »prijatelju« (1849); »jutrnica« (1849) »moja želja«; »prirodi«; »gdje je sladje stanovati?«; »pobratimu« (1849); »sliepac i nora«; »moja mladost«; »sudbina« (1843); »nevjernoj ljubi«; »srcu utieha«; »modrilo nebesko«, »mojoj mladosti«; »jedina želja«; »pečal grudi« (g. 1850); serežan i vila krasna« (1850); »san djetinji«; »Turopoljski F. na uspomenu druge potjere«, na ariju oj talasi. Zatim pjesmotvori od god. 1839–1840–1842. i to; »putnik na moru«; »prijatelju Ivanu«, »stražnji zdravstvuj«; »mjesecu«; »ostavljena dieva«; »moja mladost«; »uzdanje«; »proljeće«; »uspomena na domovinu«; »utjeha«; »tuga moja« (1841); »boginja osvete« (1841); »ohrabrenje« (1841); »šumici« (1841); »uspomena na dom« (1840); »moj san« (to nije ona: moj sanak); »što je to?«; »povjerenje«; »brašno na put«; »oproštaj« (1841); »izgubljena nada«; »osveta ljubavi«; »zadnji zdravstvuj Talijanskoj na jadranskom moru«; »povrata« (1840); »misli na njega« (1842); »nazivanje smrti«; »utjeha« (1842); »večernji pozdrav«; »proljetnoj prirodi«; »mjesecu« (1842); »naricanje« (1842); »željenje u Adamovcu« (1842); »Reci srce« u Adamovcu (1842); »siećaš li se« (1845).
U prozi je ostavila: »Bojazljivi Francek« igra od 2 čina od F. Stegnura.
Zamislila se je Dragojila i u hrvatsku mladež obojega posla narodnih škola. Akoprem ju je tako ruka u ramenu bolila, da je njom jedva mogla micati, ipak je napisala ovo: »poštena djeca« u »Smilju« br. 1. i 2. od g. 1875; zatim; »sirote«, priča u »Smilju« br. 4. i 5. od g. 1875; »mudre izreke« u br. 6. 1875.
Tako je radila do zadnje svoje ure te mi još u krevetu govoraše: da me bog poživi bar još koju godinu, da uzmognem štogod napisati za: Smilje, Napredak, a i da što naučim malu Slavicu, svoju nećakinju. Dne 12. ožujka 1875. preminu kod vriedne si rodjakinje i rodjaka Mirka Cesarca, gradjanina. Ovi su ju liepo dvorili i pazili do zadnje ure, dali joj sprovod, da im na čast i slavu služi. U nedjelju dne 14. ožujka u 4 sata po podne ponesoše ju iz Cesarčeve kuće iz oružane put groblja na Dubovac. Sprovelo ju sve na dubovačko-karlovačko groblje, što osjeća narodno i cieni onu, koja je do groba neumorno radila i vierna ostala narodu hrvatskomu. Osim rodbine išle su uz lies u crno obučene družice i profesori velike realke rakovačke s ostalimi učitelji kao drugovi, mladež velike realke, gimnazije, višja djevojačka škola, učenici glavne škole karlovačke i rakovačke, gradsko poglavarstvo, saborski zastupnici, vriedne karlovačke kćeri, učitelji, sva inteligencija i gradjanstvo – sve se to skupilo oko ostanaka vriedne hrvatske starice, u kojoj je srce mlado ostalo sve do zadnjega trena života. Sva ta vojska izkazala je čast hrvatskoj kćeri, koja je perom, srcem i sborom radila za svoj hrvatski narod. Može se reći, da ju je izpratio na posljednji počinak sav grad. Nadgrobno slovo rekao je pisac ove knjige u kratko i opisao život i zasluge riedke rodoljubke i upozorio Karlovčanke, da se pobrinu za nadgrobni spomenik, jer tim načinom će se po smrti odužiti onoj, koja se brinula i sav svoj život žrtvovala za obći boljak hrvatskoga naroda. zadušnicam prisustvovaše mladež višje djevojačke i glavnih učiona s učitelji.
»Vienac« u 12. br. o. g. na čelu lista donio ovu tužnu viest: »Dne 12. ožujka 1875. prestavi se u vječni pokoj u Karlovcu u 63. godini vieka Dragojila Jarnevićeva, rodom iz Karlovca. Vierna kći hrvatska radila je od mladosti do kasnih dana svojih o prosvjeti, slobodi, napredku roda svoga jednakim žarom. Uzhićena s narodnjega osvitka u prvoj poli ovoga vieka prista i ona u kolo buditelja narodnjih, i pokloni nam mngu liepu pjesmicu, mnogu zanimljivu pripoviedku, te je u novoj dobi naše književnosti jedina Hrvatica, koja je samoniklih plodova liepe knjige sastavljala. Dao bog, povelo se mnogo hrvatskih kćeri za tom plemenitom dušom. Vječna joj pamet u narodu hrvatskom!«
I.T. u svok vjekopisu završi ovako:
Domoljubja svetim negda te čuvstvom
Razplamah i nagnah težati polje,
Gdje uspjeha klasje riedko nam zori
I malo kad slave cviet nam procvate,
A gusta se širi zamjere drača,
Na putu nam niče zavisti trnje.
Pred istine vrati, kuda nam ode,
Na grobu ti hladnom sjetna me, sbiljna
Domoljubju tvomu evo svjedokom,
Svjedokom i duše uznosu svetu,
I priegora snazi, napora volji:
Oddužila dug si narodu svomu!
I zlatom na groba ploči ti pišem:
Hrvatice tvojim disale duhom!
Ana Vidovićka Hrvatica Šibeničanka. Jerbo smo već o njoj prije govorili, zato ćemo ovdje samo spomenuti njezina djela, a to su u hrvatskom jeziku ova: 1. Anko i Stanko. Pjesma u dva pjevanja. – 2. Alva i Alko. Pjesma u tri pjevanja. 3. Harač prijateljstva. Pjesma u jednom pjevanju. – 4. Prevara osvećena i dobrodjetelje (kriepost) obdarena. Pjesma u tri pjevanja. – 5. Ljubav i nemilost. Pjesma u jednom pjevanju. – 6. Razmišljanje o ljubavi. – 7. Senjanin Ive, ili velikosrčanost. – 8. Grabljenje. – 9. Dieva vitezica ili nesretna hrabrenita ljubav. – 10. Vjernost u ljubavi i vitežtvo pomorca bokeljskoga. – 11. Razabrenje nevjernosti zaručenja. – 12. Vjenčanje Dalmatinca s Horvatskinjom. Njeni proizvodi puni su čuvstva, pravi izljev pjesničkoga srca. Ona je pisala i na talijanskom jeziku i izdala g. 1847.: Mestizie e distrazione (zabave i veselje); zatim Romolo ossia la fondazione di Roma. Pjesma ta u 18. pjevanja sadržaje 2108 stihovnih kitica. Dosada još ne tiskane imade dvie drama za glasbu: Didone i Viro; pak jednu dramu u razriešenom slogu naslovom: Alfredo il Grande e Beatrice d' Arturo. Tko bi htio, da čita, što joj se pisaše u pohvalu, evo mu u hrpi pobilježenih nekoliko datâ, da se njimi laglje posluži: 1. Gazetta di Zara br. 34. g. 1841. – 2. Danica ilirska br. 25. g. 1841. – 3. Gazetta di Venezia br. 200. god. 1841. – 4. Danica ilirska br. 10. g. 1842. – 5. Zora Dalmatinska br. br. 44. g.1842, – 6. Književne njemačke novine u Lipsiji br. 207. god. 1845. 7. Zora Dalmatinska br. 24. g. 1845. – 8. Gazetta di Zara br. 24. g. 1847. – 9. Slovenska bčela od 1. list. 1851. – 10. Osservatore Dalmato br. 104. g. 1856. – 11. Glasnik Dalmatinski br. 164. g. 1851. – 12. Svetovid u Beču izlazeći. – 13. Oservatore Dalmato br. 99. g. 1856. – 14. Glasnik Dalmatinski br. 55. g. 1856. – 15. Glasnik Dalmatinski br. 88. – 16. Frankfurtski muzeum, u njemačkom jeziku br. 52. g. 1856. i br. 34. g. 1857. – 17. Crupuscolo di Milano br. 42. g. 1857. – 18. Il mondo lettarario, giornale di Turino nel suo Nr. 5. g. 1858. – I mnogo ih više časopisa. Vriedno je ipak, da spomeno slavnoga nekoć za Hrvate toli zauzeta, Tomaseja pak glasovitoga profesora Paravi-a, koji svojimi što ustmenimi što pismenimi hvalami nastojali oko nje, da postaje na književnom poslu i da napreduje. A za cielo ćemo mnogim ugoditi iznev na vidjelo list, kojim ju obveseli obće obljubljeni žali bože prerano nam umrvši pjesnik »Djulabija«, šaljuć joj u zamjenu svoje Djulabije i povjestice. Evo ga ciela; neka bude svjedok slavnomu pjesniku i poslje smrti, da je oživljujućim duhom znao bodriti na radinost.
Prevedra gospojo!
Evo vam pošiljam dvie od mojih knjiga kao biljeg prama Vašem uznešenom duhu štovanja. Već mjeseca srpnja dospjela mi je vaša pjesma »Anka i Stanko« u ruku, pjesma, koja se je iz nježne rodjene duše – duboko u moju utisnula dušu. Za ovaj moj ćut najpriličnije dokazat – najdostojnijim scienim načinom, da vam poklonim dva dielca, koja mi proiznikoše iz najdublje strane duše moje. Molim vas, neuzkratite ih tako isto i vi blagosklono i dobrohotno primiti.
Čitao sam ovih dana u našoj Danici, da ste nešto krasnoga metnuli pod tisak u Dubrovniku. Koliko sam se uzradovao nad tom viešću, opet poćutih njekakvu žalost, što vi svoje stvari pošiljate u Zadar i Dubrovnik, da se tištu zamršenim starina pisanju načinom, te ostanu tim vaši umotvori dobro poznati njekolicim štiocâ kao i vaša slava ograničena na njekoliko varošî i gradova dalmatinskih. Tek gdjekoj exemplar kao od vjetra donešen metulj zabludi i do nas. S vašim će djelom i vaša slava prostrieti se, ne samo po svih pokrajinah ilirskih nego i po svih ostalih državah slovinskih.
Izvolite me obvjestiti, jeste li primili ovaj moj mladoljetni poklon? Vaš će mi biti list veoma drag. Uvjeravam vas, da ću smatrati blagosklonost vašu kao najveću nagradu, koju žudi vaš pokorni Stanko Vraz.
U Zagrebu prvi dan godine 1842.
Pri kraju možemo još spomenuti Lauru Slaburovu, Julijanu Gajevu, koja se više puti ozvala u »Danici«, Jagodu Brlićevu, koja je više pjesama izpjevala i začeticu zavedenja za izdavanje pučkih knjiga vruću domoljubkinju gospoju Jelisavetu Prašničkovu.
Kod braće naše srbske nalazimo: Milicu Stojadinovićevu izdala g. 1852.–1854. svoje pjesme pod naslovom U »Fruškoj gori«; zatim Sofiju Štefanovićevu Somborkinju, koja je svoje pjesme, priobćene u »Danici« izdala tiskom pod imenom: »Raviojla«; i napokon Danicu Raškovićevu, izdalu dosad dva svezka svoje epske pjesme: »Slavopoj petdesetgodišnjoj svetkovini«. (»Vienac« br. 8. g. 1873.)
(Ova bijografija popunjuje i razjašnjuje gori priobćenu avtobijografiju.)
Josipa Turnogradska Vrbančićeva (Vrbančićeva žena dr. L. Tomana). Slovenci kao i Slaveni u obće imaju više darovitih i izvanrednih žena, tako da se mogu Slavenke mjeriti sa svimi ženami ostalih naroda, samo da je više volje, ljubavi prema domovini, pravog uzgoja i potrebitih sredstava, kao što toga svega ima dovoljno u ostalih naroda. Josipa Turnogradska ugleda sviet dne 9. srpnja g. 1833. na Turnu u Kranjskoj. Već je na sviet doniela krasnih i duševnih i tjelesnih svojstva. K tomu nadodje jošte roditeljska kuća prave korenike slovenske, prekrasna okolica, a kašnje izvanredna družtva, a tako i riedki uzgoj uz vanredno rano čitanje i učenje slovenskih i stranih izvrstnih knjiga. K tomu si pomislite i u duhu predstavite živo kako je od desete godine t. j. 1843 od kad je slovenski Gaj imenom Janez Bleiweis započeo izdavati poput »Danice ilirske« (Gajeve) »slovenske Novice.« Svaka duša slovenska, u koje bijaše zdravo srce i zdrav razum, prianjaše uz narodni pokret, uz narodno probudjenje i nov život Slovenaca. Najživahniji i najuzvišeniji bijaše taj pokret i novi život slovenski kao i hrvatski onih deset godina 1843−1853., kada je sve vrvilo u narodno kolo sa željom i nakanom, da onako kako Poljaci na gomilu nadgrobnice spomenike Kosciuskove doprinese svaki po koju grudicu zemlje duševne, da probudi, uzveliči i pridigne narod na sve četiri strane svieta slovinskoga. Sva ta narodna i rodoljubiva pregnuća na slovinskom jugu imaju svoju kulminaciju u god. 1848. Sto i stostrukim uticajem narodnoga života i pokreta ne mogaše tada nitko odoljeti, a najmanje plemenita mladež osobito pako ženska. Svaki je čovjek u premnogom smislu čedom i gojenčetom svoga vieka i njegova duha. Tako i Josipa Turnogradska bijaše čedom i gojenčetom svoga vremena, a ostaje narodnom dikom i slavom nam Slovincem. Svatko želi, da ju pozna. Struka bijaše visoka kao mlada jela, vitkotanka kao gorska vila, duhovita obraza, žarkieh modrieh očiju, bielosvjetle kose, duše nježno ćutljive, uzorne, − duh i srce, um i razum jednakieh, nenavadnieh silnieh sila. Ona si prisvoji za rana nvjerojatnu množinu znanosti i vještina u poviesti, zemljopisu, zemljomjerstvu, u naravoslovju i računstvu. Njoj bijahu dobro poznate literature i slavenske i njemačke kao i klasične: grčke i latinske, koje takodjer dobro poznavaše. Na glasoviru, veli dr. Razlag: »sviraše kako malo tko. Tko se ne sieća njezinih spisa i pjesmica pod imenom Turnogradska u »slovenskoj pčeli?« Bez laskanja i pretjeranosti možem kazati, da je ova domorodkinja čudo golemo medju djevami slavjanskimi.« »Polag tolikih znanosti inostranih ipak se nije odtudjila, iznevjerila, biednomu rodu svome, kako to vidimo u sijaset nevriednih Slave kćerî. Zašto ne? Jer joj um i srce živi. Njezino je ponašanje miloljudno i ozbiljno, ona je Slavjanka uzhitjena te joj se već na vedrom čelu, u bistrom oku vidjeti može unutarnji život duševni, koji neprestano razpliće duboke misli, koji se uviek bavi uzori nebeskimi. Kolievka se njezina ljuljala pod visokim Storžičem, gdje čisti zrak propuhuju blagi reć bi ozbiljni vjetrići blizu staroga Triglava, koj već više tisuća godina motri i pogledava na nevolju i biedu roda slavjanskoga te si vabi djecu k novomu živobiću. Uzrastla je ova rodjena sestrica djevicam mudricam u družbi i pod njegom blage majke svoje, koja je sačuvala krasni biserak ovaj od stranputica, u koje družtvinsko hleptenje sadašnjega vieka zagazi toliko puti. Slava, slava tebi djevo mila!«
Ova mlada i rodoljubiva Slovenka udala se za pokojnoga rodoljuba i pjesnika dr. Lovru Tomana; no žali bože preminula je prerano g. 1854. u dvadeset i prvoj godini dobe svoje. Na groblju u štajerskom Gradcu, gdje neumrlica ova počiva, postaviše joj dr. L. Toman i Ivan Urbačić (Vrbančić) s ovim napisom: »Tu leži Josipa Turnogradska, pisateljica slovenska rojena Urbančićeva 9. julija 1833., umrla omožena Tomanova 1. junija 1854. Kdor dušno živi, ne umrje!«
Ova veoma darovita žena pisala je u razne slovenske časopise liepe pripoviedke, medju ostalimi: »Boris, kralj bugarski [843−885 († 907 u samostanu]; »Tvrdislav«; »Rožmanova Lenčica« i više drugih. Mnogo je toga ostavila u rukopisu, koji je čuvao pokojni već sad njezin suprug dr. Lovro Toman; ali se sad ne zna, gdje se to blago nalazi. Ta bi riedka Slovenka kao i u Hrvatâ Dragojila Jarnevićeva zaslužila veću pozornost i nagradu od naroda. Evo još lista, štono ga je pisala Antunu Janežiću, uredniku »slovenske pčele«:
Častiti gospod!
»Slave dan je veselo zablisnuo. Njezini sinovi hite, da joj svaki svoj darak prinese, svaki hoće, da pokaže po svojoj sili, da je vriedan sin njezin. A zašto nebi baš i njezine kćerke imale te iste želje? Ta misao je uzrok, da sam i ja pokušala u milom svojem jeziku pisati, − te sam se predrznula jednu pripovjedčicu iz svoje sbirke objelodaniti pa vas zamoliti, da bi ju primili u svoju pridnu »Bčelu«. Drago bi mi bilo, da bi još naštampana bila u februarskom svezku, i to ako je samo moguće bez popravljanja oblika. Josipina Turnogradska neka bude moje ime, jer je Turnski grad moj dom. − − Ako se svikne taj prvi pokušaj mladoga neuvježbanoga pera, hoću još nekoje od njezinih sestrica, da pošljem vašoj marljivoj »Bčeli.« Sprmijte priporočenje iskrene slovenke Josipine Urbančić. Na Turnu 11. januarja 1851.«
Eto vam, zaključuje riedki i vele naobraženi rodoljub slovenski dr. Razlag, gospodične mlade, ogledala, u koje se ugledati možete, ako vas je obćenitom i sobstvenom srećom ozbiljna volja! Poslovanje vaše, vse trude i muke će povjestnica zlatnim zabilježiti perom u knjigu viečite uspomene.« (Zora, jugoslavenski zabavnik za g. 1852. od dr. Radoslava J. Razlaga i Ivana Vinkovića, str. 163−164. Zora, časopis zabavi i poduku tečaj III. štev. 18. v Mariboru 15. septem. 1874. str. 313−314. »Jugoslavjanske pisateljice«).
Sofia Węgierska. (Studia književna Leona Kaplinskoga. Preveo Fran Kurelac.)49 Od vsih gospoj poljskih, koje pišu, jedva da su ikoju toliko čitali, a da je svět manje za njezino ime doznavao. Pisala je kroz toliko godin u dnevnike, što se izdavaju u Varšavi, u Krakovu, u Vilnu, ali nje podpisa tuj ne biaše. Nu ipak to ime, koje se baš ni malo světu ne nameće, ne trěba zato da mu se slědovi zataru; er ona, čto ga je nosila, čeljade toli estetično, pripada k najodabranijim, čto ih ima u pismenosti dnevnoj, i nje fizionomia književna ima svoj pečat baš osobiti, a milinje nje duhovnih darov prem je dostojno zahvalnâ spomena.
Ona je kći někoga obrstara, Ljudevita Kamiénskoga i Barbare Walchnowske. Rodila se koju godinu ranije, nego je buknula Poljska revolucia, u selu Górka u Mazovii, a u mrla je u Parizu 1869. na 8i dan listopada. Nje otac kao tumač u knjizi Poljskoj veliko ime stekao, er je preveo slavno dělo Inglezkoga pěsnika Pope »o čověku«, Tassa »osvobodjeni Jerusolim«, i Danteovu »božanstvenu komediu«, što je ostala u rukupisu. Obrstara, otca joj Kamiénskoga, koji pod Napoleonom služio, a uz bunu 1831. bio vice-gubernator Varšavski, a kašnje chef štaba uz generala Rabinskoga, iza bune poslalo ga na několiko godin u Viatku! Nu prvo nego ga tamo odpremilo, tamnovao koje vrěme u Kaliszu, kdě ga polazilo mladjahno děvojče, kojemu istom několiko godinic; nu poslě dopustiše, da može děte po cěl dan pri otcu si ostat. Ti časovi, čto ih děte u tamnici provodilo, duboko joj se u pamet ukopali i mnogo k tomu dopomogli, da joj se um i duša čto raznije razviju. Tamo pod okancem, rešetkom prěpletenim (kazivala pokojna Sofia), tamo je dětence prvi nauk okusilo, čto mu ga otac podavao, te da ju ne zebe, svojim ju vojničkim plaštem prigrtao. Tuj ona slušala prve basne, čto joj ih otac pripovědao, ili iz francuzkoga prěvodio; tuj se ona učila geografiu, ter se uzato mape risovale po tlih, po stěni, ili joj otac čitao iz historie te pripovědao domaće dogodjaje. Lagko se domislit, kako je otcu mučno i skrušno bilo razstati se sa svojom milom družicom tamničarskom.... Iza několiko godin, što ih Kamienski boravio u Vistki, vrati se u domovinu te se nastani na selu. Okolo dvorca tuj bio vrt, velik i lěp, u kojem Sofia rado spominjala, a bio u njem i staklen cvětnjak, kojega su mnogo prigledali, a bio pun cvětja i bilja iz najdaljih stran světa. Tad onaj nauk, čto se u tamnici započeo, ovdě ga produljio srěd cvětja i zelenja. Mlado děvojče, čim ju otac upućivao prionulo živo uz botaniku. Ně bilo cvěta ni biljke na gredi, na njivi, na luci, da mu mlada doraslica za ime ne doznà na jeziku Poljskom i Latinskom. To milovanje cvětja i bilja ostalo Sofii vsega joj života, te se može i razpoznat, kako je poslěto učeno poznavanje imen Flore Poljske probijalo izpod pera mlade pisarice, te se prikazivalo u nje opisivanju, imenivanju ter u istom slogu, koji se, kao gredice na vrtu, žario cvětjem najmilijim, najplemenitijim.
Jedva čto se děte pod otčevim nadziranjem izobrazilo, a to se već i udalo za g. Edmunda Milęckoga, u Prusiji.
Drugi muž Soflin bio je Felix Węgierski, čověk osobitih darov, čto bio na glasu u onaj tren rodoljubivâ nastojanja, te kojega puno su i cěnili i ljubili oni vatreni i plemeniti mladenci, čte ih poslě progutali čto Sibir, čto tvrdjave kojekudne. U čto se ona tom prilikom uputila, čto je ona u taj par žuděla i očekivala, vsemu se tomu ona, dok je god bila živa, iznevěrila ně, pače ni onomu, čto ju zamamilo i obsěnilo,
Kroz ovo několiko godina, čto je s mužem u prognanstvu živila, navalilo na nju vsakojako, čto ga samo biti može, i zlo i muka i trpež; te da ne spominjemo kako se stvari tamo doma ovršile, ni smrti premiloga joj dětenca, snašla ju uz domaće ognjište još i nevolja. Za koji časak samo, godine 1848e, sinulo něko ufanje, kao da bude bolje, te se Sofia s mužem u Krakov prěselila, koji tamo uz redakciju pomagao, nu doskorâ nje Felixa zaboliše prsa, te pritisnut jadî života skitnâ i nemilâ, preminù u Krakovu 1850e godine.
Počto muža izgubila, odpravì ju Austrija te je pošla u Pariz, tamo se nastanila te tuj zapodědala svoj književni život. Bez dovoljnâ imetka, s perom u ruci, uztrajući i djelajući, održà se někako i ostà svoja i ohranì junački svoju žensku dostojnost, do koje puno je držala. Imajući u domovini svojoj puno znanac i roda i priateljstva, mogla je ona zaiskati pomoć, te živěti ako ne obilato, a to barem bez nevolje te rěšiti se rabote i tegotne i mučne. Nu ta žena žilave ćudi, kako ih je malo u nas, ne htědè na drugih se naklonit, nu se osloni na se, ter se izruči sebì. Čto ga je bilo neprilike, skrbi i jada, dok se ubogi stvor ženski razgledao po književnom světu, upoznat se i dogovorit s dnevnikì kojekakvî i njihovi uredničtvî, samo da steče dobitak skroman i maljušan. Feuilletonist Francuzki, čto jedva da je i na kakvom glasu, začudio bi se, da mu tko reče, za koju tanašnu nagradu; književnica Poljska svoje tegove u novine posila, za koje ipak ne jedanput uredničtva se grabila. Ni nesgode ni protivštin nit ikoje neprilike vsakdanjeg’ života smrviti ni ugnjesti ne mogli te otvrde i podnosite duše, niti uzmutit vedrine nje mira ni uzkolebat nje postupanja s ljudî pravodušnâ i pametnâ.
Da je nje u drugom družtvu, bilo nego li je naše, i uz druge sgode i prilike, to bez sumnje čeljade tako umovito, kako je ona bila, oko svojega ogna skupila bi družtvo, imala svoj salon i svoju družbu, kako je toga i u mnoge tudjinke, koja joj ne može takmenicom biti; nu Sofia Węgierska živila je samice, i jedva několiko pobližjih priatelj znalo je za taj maljuckani, umilni salončić (ulica Laval), u kojem samo li uzmeš kako je sve bilo skladno, milo i lěpušno, lasno se domisliš, da je to odgovaralo i da se tuj odbijala miloćud domaćice koja vsakoga svôga prihodnika prem srdačno primala. U njem, tako pod večer, jedino vrěmence, kad rabota počivala, usrěd umětničkih likov, mědorezov, medalionov, stasov i doprsnikov, opletenih bršljanom, na vse strane po stěnah razpuzlim. Tuj bi se ozivala u poživljem razgovoru i hitrom odgovoru lěpša polovica onoga sěnovitoga duha, te rědkovite duše, koju čtioci s jedne istom strane poznavahu.
Imaš se čemu čuditi, kad uzmeš čto je za vrěme ovih osamnaest godin iz njezinoga pera proteklo. Sama »Biblioteka Warszawska« ima u nědrima 192 nje dopisa, kojimi, da ih u jedno sbiješ, ter napose u svět turiš, lasno ga podpunì několiko te okrupnih knjižurin. Dva put toliko, ako ne veće, dalo bi se skupit iz onoga, čto je težatljiva dopisnica poskitila inim uredničtvom, er njezinih pisam i kronik ima i u »Czasu« i njegovom »Dotatku«, u někadanjem »Kuryeru Wileńskom«, u »Gazeti Poljskoj« i u »Bluszczah«. Pod poprimljenim imenom Bronislawe Kamieńske iznesla Węgierska několiko književnih tegov, a to: »Legendy historyczne« (Dva put 1852. i 1863. t. j. priče iz pověsti) – »Marynka Czarownica« (Warszawa 1852. t. j. Mare čaratarica) »Staš Jadwisia«, powiatski dla dzieci (Wroclav 1853. t. j. Stanko Jedvižica, pripovédku za détcu) – »Nove wiazanie Helenky« Wroclaw 1853. t. j. novi Jeličin darak) – »Obrazy dziecinnego wieku« (Wroclaw 1860. t. j. prilike iz dětinstva) – »Nowa podróž czyli obraz Ameryki, Afryki i Australii (Berlin 1860. t. j. novo putovanje i prilike iz itd) – »Podróz malowniczu podlug Humboldta« (Wroclaw 1863. t. j. putovanje slikovito po itd.)
Ote knjižice za mladinu mogu imat ter imaju svoju cěnu, ali pravim i najsjajnijim měrilom pisarske joj zasluge ostane »Kronika Parizka« u spomenutoj Biblioteki. Warszawskoj, měsečna korespondencia k Dodatku Czasa i nje Tědnik (ili Neděljnik) u Czasu istom. Može tko god i ne priznavat podpunu potrěbu kronik iz Pariza ni neděljnikov odonud pisanih; na volju mu nazivat otu vrst pismenosti zalihom te poželeti brane gojatlivije; nu toga ne može utajit i to mu je priznat, da na tom polju, čto je duhovnoga dara, nitko Sofie Węgierske prěstigao ně: tu je ona kraljica i vrstnica prvoga reda i prava majstorica pisarije pod listom. Zamamljivo i zamilivajuće pero, ona oměrenost i pravi medjaši, ona milo ti lagodeća domišljatost, a uza to ona čto ju svět prozvao atička sol, koja joj pisariju začinja, koja vsakud uzanju pristaje ter se je nikad ne odmeće: to je uvěk rědkobud u kojega naroda a nekmo li u nas Poljakov bilo. Tko je rad vse ovo, kako vrědi, oznat i ocienit, taj neka pisma toli zanimljiva, a bez pretensie naše Węgierske uzporedi i prispodobi k onim, čto ih pišu danas toliki politički i nepolitički dopisnici i tobožnji kronisti, koji ne zatežu pero poprimit, nu puno zatežu upoznati se sa slovnicom ì skladnjom našom; koji nisu radi čtioce zabavit i zanimati, nego nam se nameću za učitelje te nam progovaraju kano proricala, a pokazuju se u odělu neprikladnû, te uvode u novinstvo něi slog čeljadi landave, ni umivene ni obučene. Nu skromna pisarica kronike Parizke, vele pomna, kojih ruhom da se zaoděne, nikad ne progovara kao s tronoga, er poznaje i način i medjaše městancu pod listom, nikada se ne popinje na učiteljstvo, niti je na koju stranu naperila, a ‘z počitanja domovnoga jezika nikada mu ni slovnice ni sklada ne prignjavi.
A čto je njezinih věstij vsakoga tědna i vsakoga měseca tuj se Węgierska doticala to ovoga to onoga kao duh lagašno prolitajući, vsačega se kosnuv i doděnuv, da te misli gledati ju, nu kao da je smišljala na ono čto Francuzi vele: glissez n’appuyez pas (promakni a ne upri). Ako je govorila o nauku, u tom je bilo měre i razbora; ako je spominjala umětnost, bilo je miloćudno i oslastno: uz priču o stvarih onižjeg’ života nikad ne zamakle u vsakdanje; ako li se ticalo osbiljskih, ně te splašila tegotom ni dosadom. Kad bi prohodila šetališta Parizka, nikad nogom u blato; te uz prijavu sablasti grěšnâ života nikad nikoga ne oblaznila, van do kojega prěko i prěko stidljivâ puristu. Ako li joj pako ně bio u volju neki moral těsnovit i selski; ako se žacnula koja duša neprěborom onoga o čem piše, ili smělosti nje suda i mněnja: a to nje podlistak ně směrao na objavu »istin visokih i spasivih«, niti si je pisarica prisvajala kakvâ »posalstva duhovničkoga« kako je to danas zaprimljeno u někih pisarčić te nazvanih duhovnikov slova i pomišljenih mučenikov duha. A ipak ote muke duha, i to prave pravcate muke nisu bile nepoznate pokojnoj Sofii; progovarala je o njih bogu samo, er niti je priateljem niti čtiocem ikada ičega o sebi napominjala. Medju vsimi, čto pero vode, te koji često narodu progovaraju, ne biaše pisca koji manje o sebi da misli ter osobom svojom manje dosadjuju. Odistâ: u ovo vrěme rědka je to stvar i spomena dostojna.
Pisarica listov Parizkih, u stisci med onim, čega se hoće redakciam, i med onim, čto misli propustit cenzura, ně mogla vsaki put onako pisat, kako se od nje, da su stvari drugčije stale, očekivati moglo. U těsnom ohviru svoje kronike a zazirući od cenzorskih nožic druge joj svobode ne ostà do one sloga i oblika; te slogom i oblikom ona sebi pribavila městance častno, kako nitko drugi u pismenosti dnevnoj sadanjega časa. Materinski jezik, kojim je vladala da je za čudo, pod njezinim perom na vsaku se službu sklonio, nje ruka jezikom se samo igrala; vio se i snovao kako se snuju oblaci na nebu, topio se kako gvozd čto ga u oganj mećeš; a prozirao si ga kako se prozire golot ili kristal gorski. Da tako Poljskim jezikom uzvladaš, da iz njegovih grudij takav biser i takve kućice (Muschel) izneseš i takvo světljikasto kamenje povadiš, ter iz toga da složiš mozaik tako milotan i majstorski: k tomu se hoće da ti je i sudjeno i dano pisati. Toga dara nitko Węgierskoj ne odrečè, još ni oni ne, čto ju prěkorili kompilacijom i suslědom Francuzkih podlistnikov. Lasno da se odveć zanesla za piscî, kakvi su Viktor Hugo, Musser, Georges Sand, i da je s njih něčto i na nju prěteklo; ter istina i to, da je vsa ta, čto ju zovu, romantična škola njoj se jako umilila i k srdcu joj prirasla; ali treba pisarici Poljskoj bar tu pravednost izkazat, da ako ju i jesu za sobom povukli Parizki umětnici i silnici slova, to da je ipak ohranila gospodstvo svojega duha; ako ne vsaki put u onom što je pisala, ali lě vsakad u obliku, u slogu, ter u kretu i obratu jezika svôga. Vsudaj oćutiš, da pisarici listov Parizkih u duši brenči pěsnička proza dobe Sigmundove, da joj zvone po ušima pěvucajuće dumke Bogdanove (Zaleskoga) i briliantne vrste Slowackoga. Dogodjaji dnevni u Parizu kdékojemu piscu samo su krčevina, kdě niču pletke, bude – šale i běsnote, da se ih nakopa te po světu prospe; nu Węgierska, ni malo se onomu ne uklanjajući, čto vsaki dan biva, ipak je kděkad utvorila »sliku pomišljenu« i »potresla cvětjem vsake novote« a može se još pridat da je pod listom »oko obrazov zlatarila.« Ti obrazi pripominju něke sgrade, čto smo ih vikli pomišljat kao zrcalo arhitekture Mauritanke, kdě urehe, zakreti, zavoji i nagnjecane arabske zkrivaju stěne golotu i jednolikost gradnje nu oko začarane bogatstvom svakojake šarote tih tolikih ureh i kojekakvih pojedinčic ne dospě poiskivat u čem se pogriešilo, ni na um pribirat arhitektoničke cělote.
Prigodilo se kděkad pisarici prekroćit svoje ograde, umaknut novinam i sgodbam Parizkim, njegovoj knjizi i glumnici, te bi razpustila pamet, da snuje obraze i bez Pariza, da te čim god primili i zamami, da izpripově kako se koja nje srdca doprimila. Ima čitavih episodav takvih u listovih, čto ih pisala za dodatak Czasu ili bud i priateljem svojim. Tá nje bahorija slova, potok i milotnost sloga u tih da rečemo od skocih još bolje na vidiku se javlja, čim je tuj pisarica posve u svoju se pamet zanesla. Odistâ, kad motriš stopu i korak, kojim ta bajalica pera uhodi u kotare samcite pameti svoje, mogao biš kliknut sa curčetom u Slowackoga (Skierka): »Gle! kako vila pljuska, izpod vode na sunčani trak iznorila; kako listom na zraku, tako njom větar niše; kako labud, kad razastre sněgovito jedro svoje, tako se ona ziba i plove; kud zakrene po zrcaliki vodi, žive se iskre za njom kreše...« No kako toj vili (Goplava) tako i našoj umětnici, čto se perom samo igrala, lasno je bilo šarovitu dugu na nebo navesti, u jedan mah palate ogradit, slakom strehe pokrivat, a cvětovače kuće, podupirat ih stupci od sleza i pisanâ zvonca.
Čto je dakle toga pisanja dnevnog’ u listovih koječim okićenih, to mi ne znamo proze umilnije nad prozom Sofie Węgierske. Nismo voljni pripisivati ni priznavat otoj vrsti pismenosti veću cěnu, nego ju ide, ali mislimo tvrdo, kad bi tko skupio najznamenitije kuse iz onih několiko stotin štampanih polutin kronike Parizke, čto ih od pisarice ostalo, i vse to spravio u jedan svezak, nu da ne bude prě krupan, da bi ta knjiga pripadala med najodabranije divote jezike Poljskoga.
U čto se drugi, kao u kakav rukotvor istom malo upućuju, to je za Węgiersku vsakad bilo dělom umětljivim. A to dělo okrom toga bilo bremenom težkim, mučnim, koje se čověku odmoriti ne da. U jedan hip čekalo kděkad po několiko redakcij na njezine hartije, kojih trebalo napuniti, pak bio dan ili noć. Nitko ne oćutio, kad mu dopalo rukû to tanahno tkanje, u Parizu snovano i otkano, a Poljskomu čtiocu priposlano, niti je oćutio niti se domišljao truda i znoju toga hrstavoga tega (Arbeit), čto napokon kroz toliko godin izmuzao silu izmučene žene.
* * *
Pěsnik Inglezki, što je sad na glasu, Jenyson, u jednoj prělěpih mu pěsnij (Lady of Schalot) priča priču iz srědnjega věka o mladoj ženi, koju bahori zabajali i silno ukleli, te se tih urokov vsega života osvobodit ne može. Něki čudesni zlobni duhovi prěnose te zatravljenu ter ukletu ženu u něku tudju, bogatu i sretnu zemlju; tamo ju nasade srěd rěke na samotnû otoku – tik izpod velebitne i gusto naseljene stolice kraljevske. Glasovi ljudski i žamor gradski istom iz dalekâ kosnu se ušiu samotinke, odsudjene duhovî na samotu i rabotu žuljevitu čudnovite vrste. Obdan i obnoć, bez oduška i odmora, urečenoj gospi trgati je pověsmo, da može utkati sag neprispodobine lěpote, ter u to ime »suče dugu na svoje vreteno.« A ně ni čudo, da je samotna prelja, čim uzela tkati, nahodila mrtuk vse lěpši i lěpši vsakojakâ cvětja i kojekakvih podobic, da svoje tkanje ukrasi, čim jedan duhov milostivijih občastio preda nju vračarsko ugledalo, koje odbijalo najpoblazivije obraze ovoga světa, nu ko kojemu radilica, da bi leh za časak, pristupiti ne može.
Pohiljena i sgurena nad rabotom svojom, upirući oči u zrcalo, poslěduje pomno likovom i šarotom vsaki čas se měnjajućim, světlu i osěnu – a oči ju bole od věkovitâ naprega, i ruka hoće da utrne. Ne jedan put je htěla baciti iglu zlatnu i pirlit – motovilo, zažuděla za časak odložiti posao, zaći medju žive ljude i nogom se doděti světa i života; htělo joj se da ne pilji u to čarovito ugledalo, neg’ u oči pogledat čeljadi srodnoj i miloj, te s njimi da děli vse i vsaku, čemu se nadaju i ne nadaju. Njihove suze i radosti. Nu joj ně sudjeno tim se utišat i malko oddahnut; er zna, da čim glavu od rabote odvrne, vuhovito ugledalce pukne, i da čim se ono razbilo, života joj ne bude.
Ter iza dugih i dugih godin jedan put samo nesretna se prelja obazrla i odmah se nad njom vršila grozna ukletva Smrt u oni čas taj život utrnù, te su valovi otoka samotnika pokojnu na drugu stran prenesli. Kad se ljudstvo skupilo, prvi put ogledà i zapoznà na pokojnoj priuzetu vilenicu, od davnâ jur glasovitu za svojega uročljivâ prediva.
Kad čitaš tu Inglezku priču, nehotice na um ti pada Sofia Węgierska; bo i nju zli duhovi vrgli u zemlju tudju i odsudili na težku rabotu: i predanju kako i pred onu Inglezku gospu (Schalott) tainstvena čaratarka oběsila vuhovno ugledalo, koje odbijalo ne onaj mili svět, čto je blizu tebe, onaj istiniti svět; nego obraze tudjega života, tudje knjige i umiće, obrate ne jedan put obsěnljive, kděkad mutne a kděkad i grostne, nu joj iz njih vsaki dan bilo nasukati predje. I dotrajnu ju sukala i snovala Sofia Węgierska, osula tu rabotu dan po dan laskatnî kamikî, u čudne ju prilike oděvala… cvětja pune pregrsti prosipavala. Jedni se divili bajatnomu tkanju, drugi su zaglédali u laskot njezinâ pričanja, te prehvalit ne mogli žarkost nevenućih krasov (Farbe) i šarov, nu nitko ně znao, da ta vilovita tkalja samo čto se ně srušila od truda i napora, da se ne ima kad ni odmorît, da rabote iz rukû pustiti ne smě, da joj ně voljno koji časak oddahnut, ni trudne misli prohladit ni okrěpit.
Napisati, hoćeš ili nećeš, od roka na rok, takvu kroniku, ter u isti mah za několiko redakcij: to je ono pravcato koturanje Ixionovâ kola, i běda si ga onomu, komu ga je turati. Ko je na drugom gumnu zaigrao, drugo si polje obrao, koliko je toliko svobodan; nisu ga stisnuli rok ni vrěme, nit mu se broje slova ni vrste. Drugim li se poljem viješ ter na njem uzpišeš, ako se i nisi do bog zna koje visine pošenuo, ipak te zato priznavaju, izidješ donekle i na glas, ter nahodiš čto ti srdcu godi: ime ti se po novinah čuje, narod te uzme hvalit i bodrit. Nu druga je sudbina podlistnikova ili feulletonista, koji kronici svojoj, čto ju na rokove posila, ni imena svojeg’ ne pridaje, te kojeg’ pisarija, dočim se željno koji čas čtije, poslě je nitko ne spominje. Kakva nam je kritika, koja kděkad razbire puste pripovědke ter osrědnje knjižice kojekakve: je li koja književna věst bud i samo ime Sofie Węgierske za nje život spomenula? Ko je u domovini (osim njih kolicine, čto su blizu redakcije, te su upućeni u njezine tajne) i za samo ime te samotnice doznao? koja u dalekom Parizu, u sobici bršljanom obrasloj, od tolikih godin svoju predju sukala.
Oh čto ga je putij tužna Sofia, kako i ono ukleto čeljade u onoj priči, poželěla i pohlepila, da se može koji časak odmoriti! Uzalud! Bila je prisiljena skrbit, da joj pisma stignu na dan i u tren; ně se směla zapozdnit, ně mogla očiu odklonit od onoga zabajanoga zrcala, u kojem dan po dan odsnivali se i odbijali obrazi i ocrti, iz kojih da se složi kronika Parizka! Te iza tolikih godin jednom samo klonula ramena onemogloj tkalji, te u onaj tren tkanica se izmačè iz rukû, oči se trudne sklopiše, ugledalo pučè a osvobodjena uze duša prvi se put smirì i upokoji.
Sad na groblju u Montmorency, tom mrtvačkom gradu Poljskoga prognanstva, a uz grobove najglasovitijih u narodu ljudij, eto i groba skrovne, postojane, a malo poznate rabotnice, koja podnoseći dostojno i mužtveno sudbinu svoju, takodjer u prognanstvu umrla. Njezino je ime daleko od onoga blěska, kojim su obasjani kipovi dostojnikov i mužev javnoga života. Ona světo samo na njivi pismenikov, i to ne kao zvězda niti kao vatreni pojav, nego kako no krèsak Talianskih noćij, čto se javljaju usrěd mirisnih vrtov, da prisvěte časak milovitim blěstilom svojim podrtinam i grobnicam: er se ženski nje darovi uma samo tim obasjanim i maljuckanim světlicam prispodobiti mogu; er su i oni med nami světlucali srěd grobov i podorov.
Dok smo risovali ovu sitnu študiju književnu, nismo směrili dokazivat, da je pisarici listov Parizkih město u najprvom redu, ili da je nje pismo drugim na uzor; nego smo htěli ono pokazat, čim se nje pero ponositi može; i to napomenut, da je ono čeljade, kojemu to pero u ruci biaše, po sebi se ter po svojem nastojanju izobrazilo; da nikada nikakve podpore pobirala nije, nego da je trudom, uzstrajanjem a preko vsega milovanjem domaće pismenosti doprla do onoga neobičnoga i vrdlo rědkoga gospodstva nad jezikom Poljskim, kojega tudjin progoni, a često još i svoji zapuštaju. S te ruke i strane Sofira Węgierska može biti ugledalom, u koje se ugledat; i prikladom, kojim se povesti trebalo bi još komu, a ne samo gospojam našim.
Anna Louise Germaine barunica Staël-Holstein 1766. † 1817., a George Sand rodi se 1804. Anna Louisa Germaine barunica Staël-Holstein bijaše kći glasovitoga francezkoga financijalnoga ministra Neckera za Ljudevita XVI. Rodila se je u Parizu 22. travnja 1766. Bijaše odgojena po strogih načelih kalvinskoga vjeroizpovjedanja, kojemu je otac pripadao. Još kao mlada djevojka imala je priliku obćiti s najslavnijimi muževi, koji tada u Parizu boraviše, te se u kući njezina oca na političke i ozbiljne dogovore sakupljahu. Muževi kao Grimm, Marmontel, Thomas, Raynal, Gibbon polažahu Neckerovu kuću, te pitanji i primjetbami poticaše živahni duh darovite djevojke. Kao 20godišnja djevojka uda se g. 1786. za švedskoga poslanika na versailskom dvoru baruna Staël-Holsteina, poslušav u tom više naputak svoje brižne majke nego li glas svoga srca. Tom udatbom postigne Anna Louisa sve prednosti sjajnoga, neodvisnoga života, koje su prvi traci literarne slave.
U Francezkoj bijaše koljevka socialnomu romanu, te baš na tom polju nalazimo dvie gospodje, koje su predmetom našemu članku. Gospodja Staëlova bijaše predtečnica socialnoga romana, kojemu se kašnje sve bolje sile (Sue, Balzac) posvetiše, dok u ženijalnih djelih gospodje George Sand-Dudevantove ne postiže vrhunac svoga razvitka. Ako u obće svrnemo okom na djelovanje žene u knjizi i književnosti, moći ćemo na prvi pogled primjetiti, da je roman jedino polje, koje je obdjelovala i u kom se je odlikovala. Niti epos, niti drama sa težkim svojim umjetnim sastavom i tehnikom nije bila prikladna ženskomu djelovanju. Ono malo pokusa u tih strukah ne može se u obzir uzeti. Žena ograničena na kućni i uzki družtveni život, oddieljena od bučnoga javnoga života, koji muževi kao osobitu povlasticu sebi pridržaše, privikne se motriti sviet u malom, motriti sve i najsitnije pojave uzanoga kruga, u kom se kreće. S toga ono izvanredno oštroumlje za detail, koje muževom obično manjka, ono uvaživanje sitnica u životu, kojih muž ne opazi.
Roman ima biti idealiziranom slikom pravoga, realnoga života, a uzme mu li se gradivo iz obiteljskoga i družtvenoga malogradskoga kruga, koji je ženi u najmanjem detailu tako točno poznat, to se nećemo u čudu naći, da je upravo taj ogranak romana, koji su gospodje najradje oradjivale. Gospodje Staël i Dudevant su od toga pravile iznimke; njihov orijaški, ženijalni duh bijaše provalio veze, koje ga uzanoj sferi kućevnoga života sapeta držaše, te se je uzpelo do vrletnih visina, kamo se tek najplemenitije i najuzvišenije misli uzpeti mogu. Kao neustrašive zatočnice slobode i napredka propoviedaju sestram svojim novu eru, u kojoj će se i žena podići iz stoljetnih tmina, u koje ju barbarski vjekovi prognaše, da sa mužem ravnopravna sudi o sudbini svojoj i svoje djece.
Upliv Rousseau-ovih spisa bijaše počeo suzbijati sarkastični cynizam Voltairov. Bijaše doba sentimentalnosti, sladjana sanjarenja, opajanja sa divotami naravi; bijaše doba zanesenosti za ljubavlju i prijateljstvom, za ženijem i nesrećom. »Nova Heloisa« bijaše sva nježnija čuvstva u mladjahnih srcih pobudila. Na Staëlinih prvih djelih i to dramah: Jana Gray, Geneviève, Sappho i komediji »Sophie« (1786), zatim u novelah: Mirza Adelaide et Pauline poznaje se jasno upliv Jean Rousseau-ovih maxima. U pismih o. J. J. R. 1787. bijahu sva ta razdragana, nježna čuvstva sakupljena u strastvenu i zahvalnu slavu toga muža, komu je mlada spisateljica prvo svoje oduševljenje hvaliti imala.
U svom braku ne bijaše sretna. Mlada kalvinka ne bijaše stvorena, da u nasladah »parižkoga braka à la mode« sreću i zadovoljstvo nadje. Bolna neka čežnja za pravom bračnom srećom odiše strastvenimi i nježnimi riečmi iz svih njezinih spisa. To čudnovato, sjetno čuvstvo nije moći bolje karakterizovati, nego li vlastnimi njezinimi riečmi: »Svoju kćer ću prisiliti, da se po svom srcu uda.«
Revolucija zateče mladu spisateljicu u središtu sjajnih krugova parižkoga otmjenoga svieta. Štujuć od srca svoga oca bijaše gospodja Staëlova izprva prionula uz njegova umjerena slobodoumna načela, ali doskora prigrli svim srcem nove revolucionarne ideje, koje cielim svietom podrmaše. I poslie biega svoga oca osta gospodja Staëlova sa svojom obitelju u Parizu. Skrajnjim požrtvovanjem i vlastitom pogibelju života nastojaše, da bjednikom nesretnih tih vremena utjehu i pomoć pruži. I zbilja pošlo joj je za rukom, da je više odsudjenika smrti oslobodila, pruživ im potrebita sredstva, da ubjegnu. Pače sa ministrom Montmorinom dade se u dogovaranje, kako bi kraljevska burbonska obitelj iz Francezke uteći mogla. Nu njezina osnova nebi primljena. Težkom mukom utekne i sama bjesnilu razdraženoga puka dne 2. rujna 1792. g., te ubjegne sretno na imanje svoga oca Coppet na ženovskom jezeru u Švajcarskoj. Nakon kratkoga boravljenja u kući svoga oca zaputi se u Englezku, gdje je svoje djelo u obranu kraljice Marije Antoniette nacrtala, koje je kašnje u Parizu pod naslovom: »Misli o kraljičinoj parnici« (Reflexion sur le proces dela reine. Paris 1793.) izdala.
Kada je švedska g. 1793. pripoznala francezku republiku, povrati se gospodja Staëlova sa svojim suprugom u Pariz. Barras direktor francezke republike bijaše njezinim zaštitnikom proti spletkarenju drugih direktora, koji ju zatvoriti i odsuditi hotješe. Malo po malo dokopa se do tolika ugleda i upliva, da je biskup Talleyrand 1754 † 1838, koji se je g. 1796. iz svoga prognanstva iz Amerike povratio, na njezinu preporuku postao ministrom izvanjskih posala. U to vrieme nastadoše i njezini spisi: »Razmatranje o miru«, upravljena na g. Pitta i na Franceze (Reflexion sur la paix adresses à M. Pitt et aux Francais. Paris 1794.) – Razmatranja o nutarnjem miru. (Reflex. sur la paix interieure. Paris 1795.) Njezino djelo: »O uplivu strasti na sreću pojedinca i cielih naroda. (De l’influence des passions sur le bonheur des individus et des nations. Laussane et Paris 1796.) bogato je dubokimi i brilantnimi misli; ali nije predmet temeljito i svestrano izcrpljen. U tom djelu govori gospodja Staëlova o revolucionarnom fanatizmu kao o kakvoj naravnoj sili, kojom se providnost poslužuje, da preporodi trule forme družtvenoga stanja.
U svakoj strudi predpostavlja republikanske reforme umjetnomu ustavu Englezke.
Premda se već g. 1796. bijaše razstala od muža, koga je duševnimi sposobnosti i naobraženjem tako daleko nadkriljivala, sprovede ga ipak g. 1798. u Švicarsku, kamo se je bio radi slaba zdravlja na preporuku liečnika uputio. Izvanrednim požrtvovanjem njegovala je toga muža u težkoj njegovoj bolesti, dok nije 9. svibnja g. 1802. umro. Tek onda povrati se opet u Pariz, te se upoznade sa slavljenim generalom Bonapartom. Njegovom pomoćju poluči, da je ime njezina oca iz listine prognanika izbrisano bilo. Nu kada je exministar Necker u svom spisu: »Derniers vues de politique des finances 1802« Bonapratove osnove, da novu monarkiju u Francezkoj osnuje, svietu odkrio, progna taj silnik Neckerovu kćer, gospodju Staëlovu, na četrdeset ura iz okoline Parižke. Ona se vrati u Coppet, provede više godina na putu kroz Evropu, te ne samo za nekoliko dana i to tajnim načinom svrati i u Pariz, iz koga prognata bijaše. Neprijateljstvo Bonapratovo, koji je medjutim kao Napoleon I. carem postao, raslo je od dana do dana. Muž, koji je cieli sviet podjarmio, ne mogaše podjarmiti ženijalnoga duha te gospodje. Ništetna, zlobna pakost, kojom je njezinu osobu i njezine spise progonio, dokazuje nam dostatno podlu mržnju, kojom despoti u obće svaki izvanredno nadareni duh, svaki samostalni značaj, svako slobodoumno djelovanje, a u obće svakoga čovjeka motre i progone, koji se usudjuje i koji znade, neustrašenom silom istinu svietu kazati.
Medjutim se bijaše literarna njezina slava sve dalje i dalje razširila. U svih krugovih steče si priznanje važnim svojim djelom: O literaturi, u koliko utiče u socijalne ustanove. (De la literature considerèe dans ses rapports avec les institutions sociales. Paris 1800. II.) U isto vrieme izda i glasoviti svoj roman »Delphine«. Paris 1803. VI., u kojem je vlastitu svoju mladost opisala. Tek poslije smrti svoga oca u travnju g. 1804. vrati se u Coppet, gdje u spomen ljubljenoga si oca napisa izvrstni članak o privatnom njegovu životu i značaju: (De caractère M. Necker et de sa vie privèe). U tom članku ostavila nam je neumrli spomenik nježne djetinje svoje ljubavi.
God. 1806. proputova cielu Italiju. Od to doba bijaše njemački spisatelj Wilch. Schlegel, s kojim se je u Berlinu spoznala bila, viećnim njezinim pratiocem. Obćenje sa tim umnim mužem uplivalo je znatno na smjer njezinih nazora, osobito koliko su se literature i umjetnosti ticali. Plod toga putovanja po Italiji i bijaše glavno njezino djelo: Corrine ou l’Italie. Paris. 1807. II. U njem je zanimivim načinom roman sa divnim opisom Italije i njezinih krasota stopiti znala. »Delphine«, roman u pismih, koji prije pomenusmo, i Corrina moraju se zajedno smatrati, jer je u obijuh tendencija posve ista. S njimi bijaše umna spisateljica stupila na neobdjelano dosad polje socijalnoga romana, te tim načinom prokrčila put kašnjemu djelovanju George Sand-Dudantove. Glavne osobe u tih romanih, Delphina i Korina, nisu doduše još »emancipirane žene«, kako mi tu rieč danas smatramo. U Delphini opisuje nam boli duhovite čuvstvene žene, koja nesretna u braku, bez ljubavi i veselja, u viečnoj borbi sama sobom bjedni, neveseli život svoj sprovodi. U Corrini predočuje nam se ista tako nesretna žena, koja radi, da se dovije slave, nebi li opojena slavljenjem svieta, zaboravila svoju nesreću. Ali uzaludan joj boj. Niti priznanje svieta, niti najvišji stepeni slave, niti sveti čisti užitak umjetnosti ne može joj nadoknaditi sreće, koju je na vieke izgubila. Narav i ćutljivo srce neprestano traži svoje pravo »et en cherchant la gloire Corrine a toujours esperé, qu’elle la feraìt aimer.« To je jezgra cieloga romana oko koje se je obavio divni nacrt Italije, kako ju je oko pjesničko zagledalo, a srce čuvstvene žene osjećalo i uživalo.
Kašnje nalazimo gospodju Staëlovu opet u blizini Parizu. Bila je sretna, ako je njezinoj lukavosti za rukom pošlo, da udaljenost od četrdeset milja, na koju je samovoljni nalog silnoga cara prognao, za koju milju umanji. God. 1806. usudila se pače tajno stupiti u grad. Nepoznana prošetala se je dva tri put uzduž ulice du Bae, gdje je negda stanovala. Konačno povuče se opet u Coppet na dražestne obale lemanskoga jezera švajcarskoga. Sjajna kita pjesnika i učenjaka bijaše se sakupila na njezinu dvoru, gdje je kao kraljica, štovana i ljubljena od svih, koji su ju poznavali, nekoliko godina probavila. Zaharis Fridrik Ljud. Werner njemač. pjesnik 1768 † 1823., Bonstetten njemački pisac 1745 † 1832, Benjamin Constant de Rebecque slavni publicista francuski 1767 † 1830., Simonde de Sismondi historik i pisac franc. 1773 † 1842. i mnogi drugi bijahu svakdanji gosti u njezinoj kući. Ali sve to ne mogaše ju izliečiti od težke čeznje za Parizom (mal de capitale, zvala bi ju duhovita gospodja), koja je neprestano tamo vukla.
God. 1810. uputi se u Beč, da kupi gradivo za djelo, koje bijaše već na prvom svom putovanju kroz Njemačku zasnovala. Pomoćju Wilch. Schlegela dovrši svoju knjigu o Njemačkoj »De l’Allemagne«, u kojoj je pokušala da nacrta cieli duševni život u običajih, literaturi i filozofiji Niemaca. Upliv toga djela bijaše neizmjeran, te je francezku vladu potaknuo na novo proganjanje slavne spisateljice. Policajni ministar Savary dade uništiti cielo izdanje, a proti spisateljici izda novi dekret, kojim je posve iz Francezke prognata bila. Gospodja Staëlova življaše opet neko vrieme u Coppetu, gdje se je sa mladim nekim častnikom iz južne Francezke imenom de Rocca tajno vjenčala. Progonstvo francezke vlade ne dade joj ni tu mira. Zato se proljećem g. 1812. uputi u Moskvu i Petrograd, a odtud u Stockholm, gdje joj najmladji sin Albert u dvoboju pade. Tim povodom izdade svoj spis o samoubojstvu (Reflexion sur le suicide. Stockholm 1812.), koji je kraljeviću Švedskomu posvećen bio. Početkom sliedeće godine preseli se u Englezku, gdje je boravila sve do pada Napoleona I., t. j. do godine 1815. Nakon desetgodišnjega progonstva, koje je u svom djelu (Dix années d’exile, Lipsko 1822. opisala, vrati se opet u Pariz, za kojim je tako čeznula. Inostrani vladari, koji su tada u Parizu boravili, primiše ju s najvećim odlikovanjem, te se njezinu velikomu uplivu pripisati ima, da su posadne tudje čete tako brzo Francezku ostavile. Kada se je Napoleon vratio s Elbe, umakne gospodja Staëlova u Coppet. Za sto dana Napoleonove vlade boravila je u Švicarskoj, odbiv carski poziv, da kod preradjivanja ustava sudjeluje. Za druge restauracije dobila je odštetu za stari dug od 2 milijuna franaka, koja je njezin otac pri svom odstupu u državnoj blagajni ostavio.
Od tada živila je sretno i mirno u krugu svoje djece, političkih i literarnih svojih prijatelja, baveć se izradjivanjem izvrstnoga svoga djela o važnih sgodah francezke revolucije (considerations sur les principaux evenements de la revolution française, Paris 1819.) Bolujuć duže vremena umre dne 14. srpnja 1817. u Parizu. Ostavila je za sobom dvoje djece, sina Augusta Louisa, koji je život svoje majke opisao, i kćer Albertinu, koja se je god. 1816. udala za vojvodu de Broglie. (Dr. František Lad. Rieger: Slovnik Naučný: díl osmý, strana 956−57.)
Aurora Amandina Dudevant, poznatija pod pseudonymom George Sand, kći je odvjetnika Dupin-a, naravnoga sina maršala Mavre Saskoga, i neke žene nizka, kako se pripovieda, ciganjskoga roda. Dne 5. srpnja 1804. ugleda u Parizu svietlo svieta. Neprijatni obiteljski odnošaji, neprestance razmirice medju njezinom majkom i aristokratičkom punicom joj bijahu uzorkom, da je djevojčica svoje djetinje godine u samostanu »englezkih gospodična« u Parizu probavila. Izišav iz samostana, življaše uz svoju babu, te je i poslie njezine smrti g. 1822. imala ostati udaljena od svoje majke. Nu gospodji Dupinovoj podje za rukom pomoćju sudbene odluke dobiti nedoraslu još djevojku u svoje ruke. Aurora nije nikad ljubila svoje majke, s toga joj se sada osvećivaše svakovrstnom šikanom.
U takovih okolnostih upozna se osamnaestogodišnja djevojka sa g. Kazimirom Dudevantom, sinom nekoga francezkoga pukovnika. Nepromišljajuć dugo uda se za njega, samo da se ukloni maljušnomu proganjanju svoje majke. Povuče se zatim na svoje imanje Nohant, koje bijaše po babi baštinila. Supruzi življahu neko vrieme mirno, nu doskora bijaše punica joj, majka g. Dudevanta, uzrokom obiteljskoga razdora i nesloge. Aurora Dudevant, nešto excentrične ćudi i izvrstnih duševnih sposobnosti, kojimi se je nad svimi odlikovala, ne mogaše podnositi zlobe, kojom ju je punica progonila. K tomu nadodje još oskudno pekuniarno stanje njezina supruga, koji je jedva potriebite za kuću svote nabavljati mogao. To bijaše uzrokom da joj je brak od godine do godine sve to težjim jarmom postajao. God. 1831. utanači sa svojim suprugom ugovor, uslied kojega joj bijaše dopušteno, da pol godine u Parizu provede i uz to se književnoj radnji posveti. Da u tu svrhu prouči točnije sviet i život, obuče se u mužke odječe, te zametne mnogo literarnih poznanstva; drugu pako polovicu godine proživila bi u Nohantu.
Prvi njezin roman, kojim je pred obćinstvo stupila, bijaše »Rose et Blanche«. Njezin literarni prijatelj, spisatelj Jules Sandeau, bijaše joj ga preradio, te s toga izidje pod njegovim imenom. Tek kašnje zamieni njegovo krstno ime Jules sa pseudonymom George. I sliedeći njezini romani »Indiana« 1832. i »Valentine« (1832), koje je u Nohantu izradila, pobuniše sve parižke krugove smielošću i novošću misli, koje je u njih mlada spisateljica nacrtala. Pozvana od uredničtva i danas najznamenitijega časopisa franc »Revue des deux mondes« napisa George Sand sliedeće svoje romane za taj časopis. Putujuć u Mletke upozna se sa Beyle-om, a u samih Mletcih sa francezkim lirikom Alfredom Musset-om. U Mletcih napisa svoje romane: »Andrè (1835.) Jaques 1834. I »Mathea«, koji se još življim slogom nego li prvašnji odlikuje. Tu sastavi i svoj putopis, koji kašnje pod naslovom »Lettres d’un voyageur« (Listovi jednoga putnika) u Parizu 1837. ízadje. Vrativ se u Pariz, obćila je mnogo sa poznatim republikancem Michelom Bourges, koji je mnogo razvitku njezinih nazora doprineo. On osobito bijaše, koji ju je upoznao sa socialističnimi tendencijami, oko kojih se tada u Parizu tako mnogo radilo. Od dana do dana sve se većma odtudjivaše svomu suprugu. Sudbenom odlukom bi u veljači g. 1836. od njega razpitana. Odgojenje njihove kćeri osta majci povjereno, dočim je sin uz oca ostao. Izmjenice življaše u Nohantu i u Parizu, gdje je mnogo sa Franjom Listom, gospodjom Agoult-ovom i Abbé-om Lamennais-om obćila. Osobito joj mio bijaše književnik Chopin, koji ju je i na putovanju prstio, kada se je radi slaba zdravlja svoga sina na otok Majorku zaputila. Uza to su neprekidno izlazili romanî: Leone Leoni 1834., Simon 1836, Maupart. Les maitres mosaistes, La derniere Aldini, l’Uscoque, L’orco, contes vénetiens, i pomanje novele: La marquise, Melella, Lavinia, Le secretaire intime.
Pošto su medju njom i uredničtvom »Revue des deux mondes«, za koje je sve te romane napisala, nastale razmirice, utemelji Georges Sand sa P. Leroux-om i Viardot-om posebni i novi časopis pod naslovom: La revue indèpendente. Svoje filozofične i theologične misli razvila je osobito u samostanskoj noveli »Spiridion« 1839. i u fantaziji: »Les sept cordes de la lyre«. 1840. (Hrvatski znači: Sedam lira na žici.) Svojimi radikalno-republikanskimi nazori stupi pred obćinstvo ponajprije sa svojim: »Compagnon du tour de France 1840., i u »Pauline« 1840. Istim smjerom udariše i kašnji njezini romani »Horace« Consuelo, La combesse de Rudolstadt (1842 do 43). Jeanne Le meunier d’Angilbaut. – La mare du diable. Isidora. Teverino. Lucrezia Floriani, La piehe de M. Antoine. La petite cadette. Poslie revolucije u veljači g. 1848. pisala je Georges Sand neko vrieme za svakdanju politiku, sastavljajuć uvodne članke za časopis »Bulletine de la republique« Iz njezina pera potekoše takodjer poznata strastvena pisma na narod (Lettres au peuple). Već g. 1840. bijaše se gospodja Dudantova pokušala i na kazalištu, nu u dramatici ne bijaše tako sretna kao u romanu. Komadi »Cosima«, ou la haine dans l’amour, Le roi attend (1848), − Claudia, Francois le Champi (1849), La mariage de Victorine, Les vacances de Poudolphe, Le pressoir, Maitre Favilla, le demon du foyer, uzdržaše se istina bog na pozorištu, ali ne umnožaše slave, koju si je ženijalna spisateljica prvimi svojimi umotvori stekla.
Malo koji talent pokušao se je tolikim uspjehom u tako mnogostručnih pjesničkih umotvorih. Do dana današnjega nije umna ta gospodja prestala proizvadjati djela, koja cielo čitajuće obćinstvo uzhićuju i skroz pohvalu kritike zaslužuju. Evropejska publika, koju si je sama stvorila, divi joj se, te u njezinoj osobi štuje punim pravom najveći pjesnički ženij, koga je Francezka proizvela. Da si pravu sliku o njoj stvoriti uzmognemo, ne smijemo nikada zaboraviti, da su Georges Sand emancipirana gospodja, republikanska i socijalistična zatočnica, i Georges Sand pjesnica dva posve različita bića. Otev se nepodnosljivu jarmu braka bez ljubavi, upoznav se dubokom, neizlječivom ranom, koja se pod krinkom našega družtvenoga naobraženja skrila, račilo joj se je, da brak, obitelj, vjeru i državu u svojih djelih napada, da su baš te družtvene ustanove prvim uzrokom stoljetnih boli, s kojih sviet boluje. Brak i robstvo žene nacrtala nam je užasnimi bojami u prvih svojih romanih (Indiana, Valentine i Jaques).
Georges Sand je skroz i skroz pjesnica, i to pjesnica prvoga reda. Pjesnik ne stvara družtva, u koje ga je sudbina zaniela, niti ga on promieniti može. Ali nam odrazuje sliku toga čovječanskoga družtva, koje se u trenutcih slaboće i boli vije i previja pod kletvom stoljetnih predsuda, a kada ženij razprši svoja krila, uznese se visoko nad svim jadom i čemerom, nad svom nevoljom i kalom ovoga svieta ća do vječnih izvora ljepote i umjetnosti. Georges Sand je pjesnik; u dnu srca ćuti i osjeća se naravlju i čovječanstvom, a kada svoja čuvstva izriče, šapće nam ih tako čarobnim, zamamnim, tronutim glasom, da nam svaka rieč se srca hvata. Udalje od svake affektacije najveći učin proizvesti znade sa nekoliko zgoda ili sa nekoliko osoba, o kojih nam pripovieda. Jednostavnosti i neizcrpivoj originalnosti njezina sloga ne može se dosta načuditi. Sada nam svetim gnjevom uzrujana strastvenim slovom pripovieda, što je nepravde i nevolje na svietu, a sada nam čarobni šapat i romon svete neokaljane naravi ori iz njezine rieči. Georg Sandovo pjesničko djelovanje jest krik cieloga čovječanskoga družtva, koje na okrajku bezdna lebdi. Na nenaravi, nepravdi i nutarnjoj truleži družtvenih ustanova utemeljila je gospodja Dudevantova svoju poeziju. U velikoj, kobnoj parnici, što ju u naših dnevih razum sa postojećim družtvenim uredjenjem zametnuo, naša je pjesnica neumoljivi, svetim gnjevom razpaljeni odvjetnik svoga potlačenoga spola – potlačena spola, koji za obrambu ništa ne ima do li svoga srca i svoje ljubavi.
Ljubav t. j. kriepost ženska (L’amour c’est la vertu de la femme), kliče smjela zatočnica. – a onda opet tronutim glasom uzdiše: O nevoljnih ženah, o jadna čovječanstva, gdje srce ne može prave istinite radosti naći, već u zaboravu svoje dužnosti i svoga uma! Njezina borba za družtvenu ravnopravnost žene ne sastoji u suhoparnom razvijanju teoretičnih načela, niti u pukom razglabanju. Ona je pjesnik, a kao takov dokazuje valjanost i istinu svojih misli, predočujuć nam odnošaje i značaje, kakovih je svagdje u izobilju naći, samo što ih nitko tako plastičnom oštrinom nacrtati nije znao kao ona. Umovanjem o poboljšanju družtvenih odnošaja ženskoga posla, razvilo se je malo po malo u duši naše spisateljice uvidjenje, da je svestrana socialna reforma potrebita. Tim načinom postade George Sand pjesnicom socialnih nevolja, koje nam svojimi nacrti odkri u svoj njihovoj golotinji i užastnosti. To nije više dostatno bilo, da u udobnom nemaru preskakuje pjesničkim skokom bezdna i ponore, koji su se oku pokazali. Tu je valjalo saći u te ponore, da se grozničavo uzrujan, u težkoj borbi lomeću se duhu vremena bilo opipa, i uho na burno kucajuće srce prisloni.
Ako ćeš učin i posljedice socijalnih mana temeljito prosuditi, i drugim ih na prosudu dati, moraš njihove uzroke ća do korena potražiti. George Sand, slabašna žena orijaškoga duha, nije se pred tom zadaćom sgrozila, kao drugi Dante provela nas je smjelim korakom kroz sve okoliše groznoga »inferna«, pakla što ga svietom zovemo. Na toj kobnoj stazi, na kojoj pjesnica svuda boga i nebesa traži, a samo dvojbu i paklenu zdvojnost nalazi, valjda da joj uteče gnjevni uzklik, kojim je cielo čovječanstvo s podlosti pretvorila.
»Što se tuži, veli George Sand – taj gnjusni zlobni skot? – Što hoće, na koga se gnjevi, što se valja po zemlji, što ruje po kalu života? Što neprestano išće, poput živine, živinski užitak? Što ruči tako biesno, što cvili tako bezumno, kada ne može prostim svojim požudam zadovoljiti? Zašto si je stvorio tako skroz i skroz materijalan život, u kojem si duševni dio sam po sebi trne? Ah odtud je sve zlo došlo, što ih mori.« »Rybeli, blagotvornoj majci usahnula njedra pod požudnimi ustmi onih, koje je rodila. Njezina vrtoglava, pobjesnila djeca stala si zvierskom grabežljivošću otimati majčinu hranu. Jedni se prozvaše prvorodjenici obitelji, knezovi zemlje, − pa iz krila majčina poniknuše novi rodovi, povlašćena plemena, koji se ogradiše svojim tobožnim nebesnim porieklom i božjim pravom, a u srcu taje Boga, − onoga Boga, koji ih je iz kala prostote i iz gnjusa nevolje podignuo.« Pa razdieliše zemlju, kao seljačku oranicu. Ona, majka zemlja, koja je prije kao božica štovana bila, postala je prodajnom robom; njezini neprijatelji osvojiše i razkomadaše ju. Njezina prava djeca, prostodušni nepokvareni ljudi, koji umjereno i naravno živjeti znadu, suženi su sve užje i užje, progonjeni su i napadani, dok nije sirotinja sramotom i zločinom postala, dok nije nužda iz potlaćenih neprijatelja onih ovlašćenih učinila, dok se nije pravedna obrana života kradjom i grabežom prozvala, dok se nije miroljubivost slaboćom, nevinost neznanjem, a uzurpacija slavom, moćju i bogatstvom okrstila. – Tada je laž uljezla u srce čovječje; razum mu se je potamnio; zaboravio je, da su dvie naravi u njem. Prolaznoj naravi čovječanskoj pričinilo se, da su uvjeti njezina obstanka u družtvu tako težki; napojila se do sitosti iz svih izvora, gdje je varka i bludja izvirala, stvorila si je toliko potriebština, koje su protivne njezinoj pravoj svrhi, promjenila se je i pretvorila tako, da u čovječjem životu ne ima više vremena za duševni život. – Sve težnje, potriebštine, čežnja čovjeka, sve je na to ograničeno, da zadovolji užitku tiela, t. j. da postane bogatim. Do tud već dodjosmo. Ljudi, koji su manje osjetljivi za naslade dobro uredjena stola, za sjaj bogatih odjeća, i sav užitak moderne naše civilizacije, tako su riedki, da ih pobrojiti možeš. Sav sviet ih prezire kao bezumnjake, goni ih iz čovječanskoga družtva i zove ih pjesnici. Tim načinom govori George Sand o svietu. Zasliepljujuć varkom i samoprevarom suvremenici sgroziše se pred užasnim ponorom, što im ga je pjesnička moć te žene pokazala. Sav svoj užas, svu svoju zlovolju, što im je krinka skinuta, odplatiše proganjanjem, kojim modernu sibillu napadoše. U djelih gospodje Sandove iz te dobe opaža se upliv toga proganjanja. Spisateljica tuži se s neprijateljstva, kojim bezumnjaci i licemjerci nanj navališe. Ta djela su obilježjem stanovite epohe, koja u životu svakoga važnijega pjesnika, pače svaka napredna čovjeka jednoč nastupiti mora. I najsilniji duh kadšto za časak malakše, podvoji o svojoj vlastitoj snazi u pravednoj borbi, začudi se sam nad smielošću, kako se je usudio poći drugom stazom, nego li je utvorena staza svakdašnjosti. Treba mu malo odmora, malo počinka, dok se opet sabere i odabranom stazom dalje pohiti. Tu epoku pjesničkoga rada karakterizira u Geroge Sandovih romanih »Les maitres mosaistes«, »La dernière Aldini« i obće one novele, koje se u talijanskoj sceneriji kreću. U tih djelih prevagnuo je umjetnik, pjesnik; − misaoni um zašutio je za neko vrieme. Sabirao je svoju snagu za kašnje djelovanje.
Obćenje sa abbé-om Felicité Robert de la Meunais (1782 do 1854) djelovalo je silnim uplivom na razvoj njezinih nazora o vjeri i vjerozakonu. Taj izvanredni muž bijaše prošao sve faze od sliepe hierotične vjere pa ća do eskeptičnoga nihilizma. Kao rimski svećenik bijaše počeo, a dokončao je kao republikanac i demokrata. Robstvom uzpeo se je do slobode, a slobodom se dovio do ljubavi i plemenite humanitarnosti.
Njegov religiozni demokratizam zrcali se u djelih George Sandove; svoju zgradu slobodne budućnosti temelji na ideji kršćanske ljubavi. Tako se u njezinoj znamenitoj knjizi Spiridion divnim načinom pokazuje, kako uzvišen duh i plemenito srce, izkušano svom bolju i gorkošću dvojbe i nevjere, zdvojnosti i apatije, konačno dolazi do uvjerenja, da se socialna reforma na temelju kršćansko-moralnih nazora podići može.
Ljudi, koji su vikli obično romane čitati, neće biti zadovoljni sa djeli umne te spisateljice. Ako ih uživati hoćemo, to je neobhodno potrebito, da učestvujemo živim zanimanjem u svih pitanjih, koja sada svietom drmaju; dielimo silnu tu borbu, težke te boli, i nade, da će nekad bolje biti. Tim već izrekosmo jasno, da gospodja Sandova nije pisala niti za nezrelu mladež, niti za starost; koja je svoj viek proživila. Razum čitaoca mora biti zreo, a srce mu još živo kucati mora, ako hoće da njegov duh oćuti munjevite udarce genijalnoga bljeska, što ga je ruka izvanredne žene bacila u maglovitu tminu sadašnjosti, da nam u divnih slikah bolju i ljepšu budućnost slobode i sreće pokaže.
Romani gospodje Sandove nisu bezazlene bajke pri kafi i čaju, kao što djela njezinih sestara u Apollu, gospodjâ Schwarz, Flygarre Carlén, Friderike Bremer, Louise Mühlbach i englezkih korifeja lady Blessington, mis Braddon, mistres Gore, mis Kavangh, mistres Oliphant, mis Trollope, mistres Wood i mis Younge i mnogih drugih.
Njezini su romani objave silnoga za istinu borećega se duha, − plemenita slobodom ginećega srca, koje je cieli sviet svojom ljubavlju ogrlilo; koje je prošlo kroz školu beli i strasti, koje je uviek ljubavi tražilo, a nikada je ne našlo; koje je mnogo puta zdvojilo, a svaki put se opet okriepilo. George Sand je jednom riečju medju pjesnicami i spisateljicami ono, što i sada živući slavni francezki pjesnik i pisac Viktor Hugo medju pjesnici i pisci. Sand je ženski Viktor Hugo.
Njezina su djela zavjetne knjige plemenita ženskoga srca, koje je ljubav do filozofije usavršilo, kojemu je vjerozakonom bilo za boljak i napredak satrta i pogažena čovječanstva svaki svoj uzkucaj, svaku svoju misao posvetiti. (Franjo Ciraki (ulomak) iz Vienca br. 48. i 49. od g. 1871. Prispodobi: Dr. Fr. Lad. Rieger a Slovnik Naučný: díl osmý, str. 90.−92.)
Bilješke
32 Materialien für den Unterricht im mündlichen und schriftlichen Gedankenausdrucke von Dr. L. Kellner Schulrath. 5. Aufl. 1866. Altenburg.
33 Einleitung in die Geschichte des neunzehnten Jahrhunderts von G. G. Gervinus, Leipzig 1859. str. 181. kao uvod u veliko djelo od 8 svez. i naposeb štampano.
34 Miklosich: Chronica Nestoris. Vindobonae 1860. str. 182.
35 Prispodobi i upotriebi uz ine: Falkmanna, Vujića i V. K.
36 Académie française utemelji kardinal Richelieu (1585 † 1642.) g. 1635., a Académíe des inscriptíons et belles lettres osobito za historiju ministar Colbert g. 1663.
37 Prispodobi: Maldae imaginaire od Molièra, gdje Argau, glavna ličnost ote komedije govori o medic. fakultetu, a sbor opetuje: bene, bene respondere. Dignus est intrare in nostro docto corpore.
38 La noblesse, Dangeau, n’est pas une chimère, tako počima 5. satira Boileau-a franc. pjesnika 1636 umro 1711. od g. 1665. oponašajuć rim. Juvenala.
39 To te opominje komedije Molièrove: »učene žene« (les femmes savantes od g. 1672.
40 Le pancrace svesilnik grčki = παϒχράτιον od πάν sve i χράτοςι sila, jakost; doktor Pankrace znači zloglasno ime u talijan. komediji, čovjeka pripravna se za svašta inatiti i tući.
41 Couriera muža tako riedka dara i tako učena i izvrstnih sposobnosti, ali stranačkim fanatizmom progonjena i potisnuta u samoću, usmrti jedan od njegovih lovaca (un de ses garde-chasse) na imanju mu Tourainskom g. 1825.
42 Fridr. Wilken historik ode g. 1817. u Brlinu za sveuč. profesora i prus. historijografa. Pisao toga mnogo i o krstaš. vojnah i o perzij. jeziku; no za nas Hrvate najvažnije je djelo njegovo: Commentatio rerum byzant. imperat. gestar. 1817.
43 »In Paris hatte sich sein Gesichtskreis im umgang mit verschiedenartigsten Menschen erweitert und die Ansprüche an ihn erhöhten sich, er gestand es selbst (1823), dass er jetzt eine andere Arbeit als die über das Mittelalter für Bedürfniss halte. Das Bedürfniss der Zeit zu ergründen. Noch fand er auch jezt in sich selbst kein Vergnügen an der Schriftstellerei über die Tagesinteressen, aber er hielt es jetzt für Pflicht jedes Unbefangenen, seine Stimme neben dem Gebelle der einen und dem Geheul der andern Partei zu erheben.«
44 O Šlosseru se može reći, da je bio podpunoma onakov historik, kakov mora biti i kako to punim pravom od svakoga povjestnika lišće prosluli franc. historik Pierre Lanfrey (rodom iz Savoje u Chambéry-u g. 1828.) kad ovako piše: L’histoire a une autre mission que celle de plaire, il n’est plus possible aujourd’hui à l’historien d’être national dans le sens étroit du mot. Son patriotisme à lui c’est l’amour de la vérité. Il n’est pas l’homme d’une race ou d’un pays, il est l’homme de tous les pays, il parle au nom de la civilisation générale; il appartient aux intérêts communs de toutes les nations, aux intérêts de l’humanité, et son peuple est le peuple qui les sert le mieux. Et c’est là ce qui fait la grandeur incomparable de Tacite. (Historija ima inu misiju, no da se dopada; danas više nije moguće historiku biti narodnu u strogu (užem) smislu rieči: Patriotismom mu je ljubav istine. Nije bo on više čovjekom sviuh zemalja, on govori na ime obće civilizacije; on pripada zajedničkim interesom sviuh naroda, interesom ljudstva (humanité), te je njegovim narodom onaj narod, koji im služi najbolje. To je ono, što čini veličinu Tacitovu neprispodobivom, (Lanfreey: Histoire de Napoléon 1. er Volume III. chapitre I. Le devoir de l’historien (dužnost historika). Izdanje od g. 1868.)
45 Prispodobi niže njezinu biografiju.
46 Dinastija Komenovaca carevaše u Carigradu i iztočno-rims carstvu 1081−1185.
47 Buduć da je ova knjiga i ženskoj mladeži namienjena, a Hrvatice su slavne u nas još slabo poznate, zatom im je ovdje ustupljeno mjesto.
48 Illirierin! Theuere Schwester!
Zürnen sich nicht über einen Unbekannten, der sich das Vergnügen nicht versagen kann, Ihrem schätzenswerthen Talente seine Verehrung zu bezeugen. Gegenwärtig ein Bewohner Ihrer Vaterstadt, höre ich, wie Ihre »želja za domovinom« zu allen Herzen spricht, in denen illirische Pulse schlagen, und ich bin durh die zarte Einkleidung des Stoffes, dann das sonderbare Spiel der Naturkräfte, die sich diesmal Ihrer Muse dienstbar zeigten, von jenem Gedicht auf das freundlichste überrascht. Nach einer längeren, heissen und trockenen Temperatur fingen unsere Fluren schon zu welken an. Zu derselben Zeit wie dieses Gedicht in der »Danica« erschien, sahen wir von der Nordseite sich Wolken thürmen, und wie wir es in Carlstadt lasen, war Illirien von einem wolthätigen Regen erquickt, Alles grünte in neuer Segenfülle und ich dachte mir: »die Wolken haben unsere liebe Sängerin verstanden«.
I dojdoše prěko ladne Drave,
Prebrodivši talase od Save
Kupu vodu mirnu obastriše:
Grad ti do nje rodjen pozdraviše,
Grad od Tvoje domovine.«
Pod Iliriji pruž’še se tanani,
Te braniše da Ti jar sunčani
Nepopali krasni plod zeleni...
Kišicom ju lasnom porosiše
Tvoju sladku domovinu.
Dieses gelungene Produkt Ihres schönen Talentes trägt wohl das Gespräge reger Vaterlandsliebe, welches aus jeder Zeile mit Flammenschrift eines geläuterten Gefühls zu Ihren illirischen Schwestern zu sprechen scheint: »Möge eine Jede, deren Busen von gleichen Empfindungenglühet, der jungen Saat auf heimatlicher Erde mit gleichem Hochsinn pflegen.« Und es lässt sich zuversichlich folgern, dass unter der milden Pflegehand der schönen Töchter Iliriens die zarte Blüthe viel schneller zu goldner Frucht heranreifen und dass unser Okić, Klek und Velebit ein zweiter Helikon Pindus und Parnassus werden würde.
Denn wenn einmal die schönen Illirierinnen ihre heimatliche Muse allgemeiner zu schätzen wissen werden, so wird wohl jeder illirische Jüngling schon dadurch zu höherer Thätigkeit angeeifert werden, wenn er es wissen wird, dass er durch irgend eine vortreffliche Leistung dieser Art bei den schönen Bewohnerinnen seines schönen Landes selsbst Wohlgefallen findet. Das Bestreben, von der Hand der heimatlichen Grazien einen Lorbeerkranz zu empfangen, wird jeden Keim zur Blüte treiben und dann wird nicht mehr nach dem Fremden gerungen werden, durch das man nur sich bisher geltend machen konnte.
Dieses wäre gleichsam die Poesie, die sich um die ernste Wahrheit bei Bekämpfung der Menge Hindernisse unserer illirischen Nationalkultur lieblich winden würde, und bei vereinter Kraftentwicklung wird Illirien neugeboren werden. Und dann:
U zlatnome plodu naćeš milu
Kako staru svoju kaže silu
Oh! ilirsku domovinu.
Unsere Wünsche mit jenen des wackern Trnski verenigend, nähren wir die Hoffnung, dass Sie theuere Unbekannte! Ihrer sanftklingenden Lyra fernerhin Töne entloken werden, die darum so sicher in dem Herzen des Illiriers wiederhallen werden, weil es die Akkorde sind, welche die Natur in unser Herz verwebt hat und welche durch den magischen Geisterbund mit dem schönen Geschlechte gewiss am sichersten geweckt werden können.
Genehmigen Sie theure Schwester! die Äusserung des ehrerbietigsten achtungsvollen Respektes und der wärmsten Verehrung Ihres Landmannes
Ignae Utješenović,
Illirier von Ostrožac-Burg
Karlstadt am 14. August 1839.
49 Ovaj je članak preštampan iz »Vienca« br. 30. g. 1870. Preštampan je onako, kako je potekao iz pera pokojnoga Frana Kurelca, da se upoznaš njegovim načinom pisanja. Čto čitaj što; dći = kći; kdě = gdje; ě = ie, je itd.