Biblioteka

Petar Guberina: Zvuk i pokret u jeziku

O ritmu nekih djela E. Vittorinija, A. Gidea, A. G. Matoša i M. Krleže

U petom poglavlju pokušavam primijeniti izložene principe na dulje tekstove. Napuštam namjerno ograničena sintaktička, leksikološka, morfološka i izražajna područja, koja su mi, nadam se, u poglavljima II.–IV. pomogla da metodski i postepeno primjenjujem svoje principe o vrednotama govornog jezika.

Prema tome u ovom poglavlju najšire primjenjujem svoj osnovni princip: da se ritam stalno gradi na vrednotama govornog jezika i da on predstavlja osnovni izraz umjetničke, misaono-osjećajne kreacije, u koncepciji i u izrazu.

Lako će se opaziti, da sam u ovakvoj analizi tekstova namjerno najviše izbjegavao da tumačim umjetnički ritam nekim fiksnim normama; to sam izbjegavao i u onim slučajevima, u kojima je bilo dosta jednostavno pokazati, da su neke »norme« vidljive. Nadam se, da je ono što je rečeno dovoljno, a to je moj glavni cilj u ovom poglavlju.

Birajući pisce i djela za analizu, nastojao sam da izvršim takav izbor, koji bi ilustrirao što više originalnih i različitih ritmičkih linija. Mislim, da su E. Vittorini, A. Gide, A. G. Matoš i M. Krleža pisci, koji originalnošću svoje misli i izraza pružaju obilje građe za studiranje umjetničkog ritma. Zato sam i izabrao njihova djela.

1. E. Vittorini: Uomini e no

Elio Vittorini komponirao je svoju knjigu Uomini e no na bazi triju ritmova. Jedan je ritam: mirni opisni ritam vanjske situacije. Mogli bismo ga usporediti s ritmom, naoko neizražajnim, u kojem dramski pisci opisuju scenu i različite pokretne situacije svojih junaka. Takvim ritmom Vittorini počinje svoje djelo:

L'inverno del '44 è stato a Milano il più mite che si sia avuto da un quarto di secolo; nebbia quasi mai, neve mai, pioggia non più da novembre, e non una nuvola per mesi; tutto il giorno il sole. Spuntava il giorno e spuntava il sole; cadeva il giorno e se ne andava il sole. (p. 5.)

Ili ovaj odlomak:

Egli la sorpassò, e fu solo; vide nella città il deserto.

Ossa di case erano nel deserto, e spettri di case; coi portoni chiusi, le finestre chiuse, i negozi chiusi.

Il sole del deserto splendeva sulla città invernale. L'inverno era come non era più stato dal 1908, e il deserto era come non era mai stato in nessun luogo del mondo. (p. 29–30.)

Isto tako:

Nella casa del corso che da Porte Romana va verso i campi, tra opifici e scali di ferrovia, c'era Enne 2 con Scipione e con Foppa.

Anche Scipione e Foppa erano uomini semplici, pacifici. Scipione aveva moglie e figli, Foppa aveva forse una ragazza, un tempo andava tutte le sere al cinematografo, e avevano entrambi la faccia buona.

L'avevano ferma, tranquilla, e nella fermezza buona. La tenevano sollevata guardando Enne 2 che mangiava (p. 62.)

Drugi tip ritma jest upitno-usklični oblik, u kojem se odvija najveći dio radnje i problema. Vittorini uspijeva ovim ritmom (koji zapravo sačinjava stil djela Uomini e no) da izrazi zanos i sumnje ilegalnih političkih radnika u Italiji za vrijeme Drugog svjetskog rata; uspijeva da izrazi želju za progresom zajednice i borbu između pojedinaca i zajednice. Istim ritmom izražava i mnoge individualne dileme svojih osoba. Evo nekoliko primjera:

"Un uomo è felice quando ha una compagna. Non possiamo desiderare che un uomo sia felice? Io desidero che tu sia felice".

"Grazie," disse Enne 2. "Grazie Selva. Ma…"

"Ma, un corno," la vecchia Selva disse. "Non possiamo desiderare che un uomo sia felice? Noi lavoriamo perché gli uomini siano felici. Che senso avrebbe il nostro lavoro se non servisse a rendere gli uomini felici? È per questo che noi lavoriamo. Non è per questo che lavoriamo?"

"È per questo," disse Enne 2.

"Non è per questo?" Selva disse.

E sempre guardava uomo e donna.

"Perdio!" disse. "Bisogna che gli uomini siano felici. Che senso avrebbe il nostro lavoro se gli uomini non potessero essere felici? Parla tu, ragazza. Avrebbe un senso il nostro lavoro?"

"Non so," rispose Berta. (pp. 15–16.)

Nadalje:

"Ma che cosa era? Hai detto che volevi farla finita. Con che cosa volevi farla finita?"

"Ho detto che volevo farla finita?!"

"Così hai detto. Facciamola finita."

"Facciamola finita?"

"Facciamola finita!"

"Mah!" disse Berta. "Io non so. Non sapevo quello che dicevo." (pp. 21– 22.)

Treći tip ritma imamo u slučajevima, gdje svaka osoba nastoji da zadrži u diskusiji svoj vlastiti stav. Ritam tada prelazi u razne forme uskličnih raspona i upitnih nijansa, koje ne izražavaju prostu eksklamaciju, pitanje ili sumnju, već predstavljaju formu tupe ili surove odlučnosti, rezignacije i sl. Na pr.:

"Io non ti amo, Lorena," disse.

"Che cosa importa?" Lorena disse. "Oh, uomo!" disse. "Oh, uomo!"

"Si, Lorena," egli disse.

"Uomo!" disse Lorena.

"Ma io non ti amo! Io non ti amo!"

"E che cosa importa?"

"Amo un'altra donna, Lorena."

"Che cosa importa?"

"Non importa, Lorena?"

"Non importa." (p. 43.)

Ili ovaj odlomak:

Diceva Ibarruri:

"Non ci sono nel mondo novecento milioni di persone? Ci sono. Quattrocento milioni sono i cinesi."

"I cinesi non contano," diceva Clemm. "Che cosa contano i cinesi?"

"Trecento milioni sono gli indiani," diceva El Paso-Ibarruri.

"E contano gli indiani?" diceva Clemm. "Gli indiani non contano."

Così cont nuavano e infine El Paso diceva: "Ehm!"

"Ehm? Come ehm?" Clemm diceva.

Figlio-di-Dio sorrideva." (p. 81.)

Imamo u svim tim ritmovima E. Vittorinia obilnu razradu motiva upitno-uskličnog ritma, i njegova proza u djelu Uomini e no pokazuje tolike varijacije osnovnih motiva, da se mogu stalno prepoznavati rezignacije i elani junaka, koji u svim svojim radnjama nose, baš preko ovih ritmova, oduševljenje i sumnju. To je prava muzička kompozicija, u kojoj se osnovna tema i varijacije stalno isprepleću.19

2. A. Gide: Si le grain ne meurt

André Gide nesumnjivo je jedan od umjetnika, koji su najbolje ostvarili kompoziciju riječi na osnovi glasova, od kojih su sastavljene, i na osnovi dužine riječi, pauza, intenziteta i intonacije. Charles du Bos naziva ga na jednom mjestu vokalnim artistom:

»A côté des artistes que l'on pourrait appeler instrumentaux, il y a ceux qu'il faudrait dénommer vocaux, et Gide est éminemment vocal40 (Dial. A. Gide, 72.)

Na drugom ga mjestu uspoređuje s Mozartom:

»… D'une lettre que j'écrivis à Gide le 12 février 1927, je détache ce passage: "Vous ne vous doutez pas, cher ami, que j'ai le plaisir deux fois par semaine de commenter à une de mes jeunes élevés de Zürich votre œuvre, et surtout de lui en lire de nombreux passages. Or, ce matin même, lui lisant dans Si le Grain ne meurt les pages sur les promenades matinales avec Emmanuèle et celles sur la double et harmonieuse découverte des Grecs et de l'Evangile, j'en éprouvai mieux que jamais l'incomparable et tout intime perfection musicale. Il se trouvait que peu de jours auparavant j'étais allé réentendre le Quatuor en ré mineur de Mozart – une des œuvres de Mozart non seulement devant lesquelles mon injustice désarme, mais que d'un bout à l'autre j'épouse avec une indicible tendresse; – et en m'entendant involontairement relire vos pages, il me semblait que serpentait à nouveau la ligne mélodique si pure et cependant si pleine du quatuor. Pour moi, elles sont le chef-d'œuvre de votre prose – et l'un de ces points très rares où la prose française rejoint la musique sans pour cela faire intervenir la moindre orchestration" – Sur le seul plan formel bien entendu, je sens chaque jour davantage une affinité entre Mozart et Gide.«41 (Dial. A. Gide, 65.)

Osnovna karakteristika Gideove kombinacije vrednota govornog jezika jest usklađivanje intenziteta i dužine, to jest usklađivanje broja slogova i riječi, koje prave pojedinu ritmičku cjelinu. Tonske su varijacije permanentne, ali ne iskaču iz određenog registra, sačinjavajući tako harmoničnu cjelinu s intenzitetom i dužinom (rečeničnim tempom). Odatle čitalac lako stiče utisak, da je Gideova proza, ritam građen na izvorima Biblije (poznato je, da je Gide godinama dnevno čitao Bibliju). S druge su strane sadržaji Gideovih djela uvijek usko povezani s moraliziranjem. (Jasno, moraliziranje o moralu, kako ga Gide shvaća). Odatle Gideovo lako prelaženje iz proznog u poetski ritam, što stvara često izvanredne estetske efekte. Dat ću ovdje nekoliko primjera iz Gideove proze, različita sadržaja, da se uoči, kako on u načelu kombinira vrednote govornog jezika i kako varira svoju osnovnu liniju pri različitim sadržajima.20

Iako Gide mijenja ritam, ili još točnije, komponira izraz misli na osnovi različitih realizacija ritma, mi možemo stalno opažati neke osnovne karakteristike njegova ritma.

1. Ono što često nazivamo ritmom scene, ritmom ouverture, kod Gidea dobiva Bossuetovu izjednačenost ritmičkih cjelina:

»JE naquis le 22 novembre 1869. Mes parents occupaient alors, rue de Médicis, un appartement au quatrième ou cinquième étage, qu'ils quittèrent quelques années plus tard, et dont je n'ai pas gardé souvenir.« (Œuvres, Si le Grain ne meurt, 31.)

U svakoj rečenici možemo pratiti postepeno dizanje tona; najviša nota traje vrlo kratko i ide brzo svojem spuštanju. Umetnute rečenice dostižu uvijek istu visinu i istu snagu intenziteta. U pravom smislu dekor, opis scene, na kojoj će odmah da počne igra života. Slijedeći je primjer još ilustrativniji:

»C'est dans la chambre de ma mère qu'elle et moi nous nous tenions le plus souvent. C'est là que nous prenions notre thé du matin. Je parle déjà de cette seconde année où, Monsieur Richard ayant réintègre le centre de Paris, je n'étais plus que son »demi-pensionnaire«, c'est-à-dire que je rentrais diner et coucher à la maison chaque jour. J'en repartais au matin, à l'heure où Marie commençait de coiffer ma mère, aussi ne m'était-il donne d'assister, que les jours de congé, à cette opération, qui durait une demi-heure. Maman, recouverte d'un peignoir blanc, s'asseyait, bien au jour, devant la fenêtre« (o. c. 196.)

Kad opisna scena nije opis dekora ili slično, nego kad se sa scenom povezuje živa akcija, onda Gide – ako mu to traži sadržaj – pretvara opis u čistu liriku. Ritam je tada građen naročito na dužinama ritmičkih cjelina:

»Cependant le printemps touchait l'oasis. Une indistincte joie commença de palpiter sous les palmes. J'allais mieux. Certain matin, je risquai une promenade beaucoup plus longue; ce pays monotone était pour moi d'inépuisable attrait: ainsi que lui, je me sentais revivre; et même il me semblait que pour la première fois je vivais, sorti de la vallée de l'ombre de la mort, que je naissais à la vraie vie. Oui, j'entrais dans une existence nouvelle, toute d'accueil et d'abandon. Une légère brume azurée distançait les plans les plus proches, dépondérait, immatérialisait chaque objet. Moi-même, échappé de tout poids, j'avançais à pas lents, comme Renaud dans le jardin d'Armide, frissonnant tout entier d'un étonnement, d'un éblouissement indicibles. J'entendais, je voyais, je respirais, comme je n'avais jamais fait jusqu'alors; et tandis que sons, parfums, couleurs, profusément en moi s'épousaient, je sentais mon cœur désœuvré, sanglotant de reconnaissance, fondre en adoration pour un Apollon inconnu« (o. c. 378.)

Svaka ritmička cjelina ispunjava uvjete poetske kompozicije. Dužine na pr. pojedinih dijelova: j'endendais / je voyais / je respirais / … et tandis que sons / parfums / couleurs / profusément / en moi s'épousaient / … i t. d., prave, u harmoničnom prijelazu jednoga dijela u drugi, lirsko-muzičku poemu sličnu Baudelairovoj:

»Les parfums, les couleurs et les sons se répondent«

(Correspondances)

Tu se proza pomiješala sa stihom, a stih s muzikom.21

2. Gide ne iskače iz svoje osnovne linije ni onda, kad vanjska situacija prijeti ili već izaziva različita uzbuđenja kod njegovih osoba. Evo kako Gide iznosi svoj strah i usplahirenost, kad se jedne večeri, kao dijete, digao iz kreveta i došuljao blizu salona, u kojem se plesalo:

»Rien n'a l'air coutumier; il me semble que je vais être initié tout à coup à une autre vie, mystérieuse, différemment réelle, plus brillante et plus pathétique, et qui commence seulement lorsque les petits enfants sont couchés. Les couloirs du second tout emplis de nuit sont déserts; la fête est au-dessous. Avancerai-je encore? On va me voir. On va me punir de ne pas dormir, d'avoir vu. Je passe ma tête à travers les fers de la rampe. Précisément des invités arrivent, un militaire en uniforme, une dame toute en rubans, toute en soie; elle tient un éventail à la main; le domestique, mon ami Victor, que je ne reconnais pas d'abord à cause de ses culottes et de ses bas blancs, se tient devant la porte ouverte du premier salon et introduit. Tout à coup quelqu'un bondit vers moi; c'est Marie, ma bonne, qui comme moi tâchait de voir…« (o. c. 51.)

Čitav jezični izraz opet je smješten u jednake ritmičke cjeline, a strah i usplahirenost diskretno su ostvareni: a) s pomoću jedne upitne rečenice (Avancerai-je encore?); b) serijom »odgovora« na tu upitnu rečenicu, u kojima je tempo vrlo blago ubrzan (On va me voir. On va me punir de ne pas dormir, d'avoir vu.); c) stilističkim aoristom ili prezentom i izrazom tout à coup (Tout à coup quelqu'un bondit vers moi), koji ipak nisu uvučeni u usplahireni tempo, jer je intenzitet rastavljen na dva dijela (Tout à coup quelqu'un bondit vers moi; c'est Marie, ma bonne, qui comme moi tâchait de voir…)

3. Zanimljiv je Gideov ritam, kad se radi o diskusiji, o suprotnostima:

»Alors je commençais de pleurer.

– Voyons, mon poulot, reprenait-elle, sois raisonnable: songe à cette pauvre grand-mère qui n'a pas d'autre petit-fils.

– Mais qu'est-ce que tu veux que je lui dise? hurlais-je à travers mes sanglots.

– N'importe quoi. Parle-lui de tes cousines; de tes petits amis Jardinier.

– Mais puisqu'elle ne les connaît pas.

– Raconte-lui ce que tu fais.

– Mais tu sais bien que ça ne l'amusera pas.

– Enfin, mon petit, c'est bien simple: tu ne sortiras pas d'ici (c'était la salle d'étude de la rue de Crosne) avant d'avoir écrit cette lettre.

– Mais…

– Non, mon enfant; je ne veux plus discuter.« (o. c. 75.)

Opažamo da se Mais ponavlja četiri puta; svaki je put za jednu notu viši, a intenzitet također raste po nekoj pravilnoj muzičkoj skali. Gideova majka upotrebljava stil-ritam starije osobe, koja znade za svoje pravo, i struktura njezina jezičnog izraza takva je, kao da se radi o argumentaciji neke pravne norme.

»– Té! Le petit en mangera bien, lui!

– Mère, je vous assure qu'il a assez mangé comme cela.

– Pourtant! vous n'allez pas le laisser mourir de faim?...« (o. c. 78–79.)

Gide ovdje upotrebljava govorni jezik, familijarni stil, jer opisuje dijalog između svoje bake i majke. Njegova je baka uvijek mislila, da djeca premalo jedu, što nije bilo točno, kako kaže sam Gide. Odatle stilistički, emocionalni izraz u govoru bake. Ali uza sve to Gide drži ravnotežu u svom ritmu. Prije svega njegova majka upotrebljava izraze i ritam, koji se poklapaju u rečeničnom tempu, a intenzitet i visina ne idu linijom zig-zag: mère / je vous assure / qu'il a assez mangé comme cela /.

Nadalje, sam ritam bake, ma da izražava uzrujanost, ograničen je u trajanju, a majčin ritam, brzo ga prekida svojim mirnim kadencama. Cjelina na taj način opet je ušla u tipičan Gideov ritam, koji gradi svoj lik na osnovi postepenih varijacija na području vrednota govornog jezika.

3. A. G. Matoš: Ljubav i dubljina

Matoš je, po mojem mišljenju, uspio u Ljubavi i dubljini da preko različitih varijacija vrednota govornog jezika ostvari tri osnovna momenta te pripovijetke: 1. Bezbrižnost »komešove« kćeri; 2. unutrašnju borbu korepetitora u momentu, kad osjeća, da mu je ljubav prema »komešovoj« kćeri jača od njegovih ideja; 3. iznenadni elan »komešove« kćeri.

(1.) »Lijepa kćerka komešova, čitajući njemačku omašnu zoologiju, prijeđe na Turgenjevljev roman. Ljulja se u mornarskoj počivaljci. Muhe joj dosađuju. U starom malom parku sa smrekama, lipama, jablanima, jasenima, povrtnjakom i cvijećnjakom čuje žeteoce i perad s dvorišta, marvu i pastire dolje na paši, žune na granama, guste rojeve škvoraca na putu sa strništa do strništa, i Turgenjev joj pade u travu iz zamišljene ruke.« (121)

Ritam je ovog odlomka opisni ritam svake uvodne scene.

(2.) Unutrašnja se borba korepetitora odvija u sve jačem i jačem porastu i intenzitetu osjećaja, u fortissimu kontrasta:

»A ljubim, jer nesrećno ljubim. Ljubim, jer i u tom slučaju volim neizvedljivost, bajnu Himeru sa neodoljivošću Utopije. Ljubim, jer se u toj ljubavi mogu onako slavenski naprezirati sama sebe. Ljubim, jer u Njoj ljubim moje slabe nagone, moje hrvatske kobne slabosti. Ljubim, jer me Ona prezire. Ljubim, jer sam kmet, a Ona gorda kći komešova. Ljubim, jer rob cjeliva španovu palicu i svoju krv na toj plemićkoj batini. Ljubim, jer sam seoski pas s očima uplašenim u tuđem gospodskom dvorištu, a Ona – puna rase i pasmine kao najfiniji, najuspjeliji plodovi aristokratske selekcije.« (125)

Ponavljanjem riječi ljubim postiže se produženi rečenični tempo, a intonacija i intenzitet razvijaju u toj istoj glasovnoj cjelini svoje različite forme, koje izražavaju pojačavanje emocionalnosti. Ta je emocionalnost u kulmenu kad korepetitor kaže:

»Htjedoh ubiti ljubav, a ona eto ubi mene. Dok ti to pišem, gledam u ogledalu bijednika, blijedog i sentimentalnog, što se smije sam sebi, svojoj megalomaniji, svojim trulim i pokvarenim zubima, svojoj bobuljičavoj koži neslavne rase, sitnim i kao grašak zamusanim svojim očima, svome debelom i kvaki sličnom nosu, mršavoj kosi, izbočenim vilicama vječnog đačkog pučkokuhinjaša, menzaša i gladnog pješaka na cestama u Italiji, Njemačkoj, Češkoj, Rusiji i Engleskoj, svojoj mršavoj bradici vječnog suplenta – –!« (129)

Rečenični je tempo ubrzan, a ritam u cjelini izražava klimakse u porastu i sudjelovanje svih »instrumenata«. U ritmu ovog odlomka osjeća se, da su šum, zvuk i pokret u glavi korepetitora jači od njegove misli.

(3.) Kad »komešova« kćerka doznaje, da je korepetitor ljubi, ali malo cijeni, njezina simpatija prema korepetitoru, pomiješana sa srdžbom – uvredom osobe iz više klase, izbija ovim ritmom:

»– A vi, naučniče i demagože, vi nemate srca, jer – –

– Jer sam tako plebejski ružan –

– Ne! Jer ste sebičnjak kao svaki naš "mužek" i jer ste nesposobni vjerovati drugomu, jer ste uskogrudni kao kakav kukavni strančar. Kako mogaste ono pisati vašem pajdašu Lepoiću? Kako mogaste klevetati dušu moju, čovječe božji? Ta ja vas jamačno više volim no taj vaš zagorski puran Lepoić, i ja sam najbolji vaš kolega. Jesam li ja kriva, što mi otac nije "muž na gruntu" u gaćama i što ga često nepravedno bojkotuju nahuškani seljački nadničari, te naša stara kuća polagano propada? Kakav ste vi to junak i propovjednik energije, pa niste imali srca reći meni iskreno i u oči da –« (133)

Ritam je pun sinkopa, neravnog rečeničnog tempa, naglih skokova intenziteta i intonacije, i na taj način ova ritmička forma ostvaruje izraz ljubavi jedne osobe, koja ne može da uvredu i srdžbu podčini simpatiji ili ljubavi.

4. M. Krleža: Kristofor Kolumbo

Legenda M. Krleže »Kristofor Kolumbo« najbolje se, po mojem mišljenju, čita kroz tipične ritmove, koje svaka osoba ili skupina uzima da se izrazi. I sama struktura ove dramske kompozicije intimno je utkana u ritam dramske akcije. Zato t. zv. opisni dijelovi scene ne nose deskriptivno-indiferentne akcente (v. niže), već je emocionalni karakter akcije potpuno zahvatio vanjske stvari i zbivanja, pa čitav rječnički materijal zvuči zvučno-pokretnim elementima ritma, u koji su zaodjevene direktne akcije.

Ritam kao i radnja u »Kristoforu Kolumbu« prelama se uglavnom tri puta. Prvi dio zahvaća početak i ide do scene, u kojoj masa vidi, da je Kolumbo pobijedio oluju. Veselje i optimizam mase i pojedinaca, koje nastaje, kad se more stišava, sačinjavaju drugi dio. Treći prelom nastaje, kad Kolumbo u liku »Nepoznatog« počinje sumnjati u sve, zgražavajući se nad masom, koja obožava samo novac i uživanje.

U prvom dijelu oluja na moru, opasnost od smrti tjera »Većinu« (»Gomilu«) u očaj i srdžbu. I robovi su se pobunili. Samo je manji dio ostao vjeran Kolumbu. To je »Manjina«, koja nastoji umiriti razjarenu »Većinu«. U toj pobuni Kolumbo optimistički gleda naprijed. Pet aktera vode, dakle, radnju u prvom dijelu »Kristofora Kolumba«: Oluja, Većina, robovi, Manjina i Kristofor Kolumbo.

Scena, koja otvara akciju, jest scena aktera oluje. U njoj pisac, kao u ouverturi, daje sve elemente prvog dijela drame. I scena nije jednostavna deskripcija, već indirektno prebacivanje akcije u riječi. Sama scena je akcija. Najprije, akcija-ouvertura Većine:

»Crna tmina, rasparana zelenim odsjevom munja, pa se na hipove vidi gomila razbješnjenih ljudi u krvavom grču posljednje borbe. Mornari admiralske galije podivljali su od straha, od glada, od tmine, gromova i beznađa; sav onaj zanos, što ih je ponio na debelu pučinu, rasplinuo se, te u tih discipliniranih ljudi, koji su u slijepom oduševljenju bacili na kocku život svoj i galiju, da otkriju Novo, nije sada, kad prijeti Crno da ih proguta, preostalo ni mrve dostojanstva. Ta gomila suludog mesa svađa se, urla, kune i luduje bezglavo, ždere se do krvi i kostiju, te će proždrijeti samu sebe još prije brodoloma. To su divlje životinje, praživotni elemenat, to je zbivanje silno i bezumno, kao što su one munje, i to more ustalasano i tmina i te goruće utrobe gladnih zvjerova, što se proždiru na palubi brodolomne lađe.« (str. 99)

Onda akcija-ouvertura Manjine:

»Ali svijesna Manjina prkosi, te se sva ta svađa, psovanje i tučnjava, sve to kovitlanje ljudskih glasova, vjetra i gromova uzdiže do napona groznog i bezimenog. Sve do pokliča admiralovog bjesni u jednom mahu kor nevidljivih ljudskih glasova u svim varijantama bola i patnje. Silni udari i fijuk valova. Gromovi.« (str. 99)

U toj situaciji, evo, kako govori Većina:

»Admirale! Natrag! Admirale! Ne ćemo dalje! Hoćemo natrag u Španiju!... Admirale! Natrag! Natrag! U Španiju!... Admirale! Natrag! Admirale!« (str. 101)… »Imali smo kruha! Što ste nas zaveli? Natrag! Natrag! Na našem mesu i na našoj muci lako je otkrivati nove svjetove!« (str. 103)… »Nema ga! Nema Nove Zemlje! Brodolom! Tmina! Natrag!

I svi viču potresno: Natrag! Natrag! Natrag!« (str. 104)

»GLASOVI GOMILE, koja je razorila admiralsku kajitu: On je đavo! On je nečastivi! Eto! Čujete li kako viču sa "Pinte"? A tko je kriv za one bolove i za onaj strah? On, i samo on! Gdje je admiral? Nađite admirala! Da mu pregrizem grkljan prije nego što potonem! Ispit ću mu krv! Razapeti ga treba! Popljuvati! Objesiti! Razderati! Utopiti! Osuditi na smrt!« (str. 105–106)

»Fuj! Hulja! Dolje! Lopovi! Zar još nijesi skočio u more?

Eto! To je tvoja Nova Zemlja! Gdje ti je kontinent? Ti mrtvi! Tmina! Brodolom!

Kruha nam daj!

Lopove gadni! Obmanuo si nas demagoškim lažima!

Prodao sam ti dušu za kesu cekina, đavole, ali ću se zamastiti tvojom krvlju!« (str. 107)

GOMILA: Nikoga on ne vodi! Krivo vodi! Laže!

Čitav on je jedna laž! To je pustolov pakleni!

Sve je laž! I njegova Nova Zemlja je obična demagoška smicalica! To je spekulant na burzi. On je sve nas stavio na kocku svoje karijere!

Nema Nove Zemlje! To je utopija luđačka!

Pljujem ti na Novu Zemlju! Glavu nam dajte njegovu! Dobro nam je bilo u Španiji!

Admirale! Hljeba! Gladni smo! Hoćemo kruha!

Natrag! Natrag! Vratimo se pod naše stare krovove!

Dom nam vrati! Lijepu našu domovinu hoćemo! Naše matere! Naše žene! Našu djecu!

Kralja našega da vidimo opet! Crkve naše! Boga i kardinale! Našu dragu Inkviziciju!

Ljudi! Oteo nas je domovini i nama je oteo domovinu! To je Židov!

Bacimo ga u more! Stat će vjetar ako ga utopimo!

Razderimo ga! Linč! Linč!

Natrag! Natrag! U lijepu našu Španiju!« (str. 107–108)

»Udri! Sijeci! Admirala! Admiralsku glavu! Hulje! Lašci! Živine! Lopovi! Naprijed! Natrag! A joj, mati! Admirala živoga! Spasimo se! Tonemo! Pomozi, Bože! Udri!...« (str. 110)

Većina dakle govori ritmom oluje, pa je njihov govor satkan od tonova, naglasaka, koji se stalno podižu, pojačavaju i isprepleću. Pauze su nagle, eksklamacije oštre. Iza upita dolazi odmah usklik.

Robovi, koji su se pobunili, pridružili su se svojim stavovima i svojim ritmom Većini: najprije govor i ritam pod direktnim utjecajem elementarnih nepogoda:

»GLASOVI ROBLJA, ispod palube, što sve očajnije zveči lancima, verigama i okovima: Pomozite, braćo! Prodire voda! A joj! Pomoć! Pomoć! Lađa tone!

Sve sablasniji, očajniji lomot i zveket lancima. Onda očajni trzaji i muklo razbijanje negva i gvožđa.« (str. 100)

Nakon što su se izvukli iz najkritičnijeg položaja, njihov je položaj isti kao i položaj Većine, te se njihov govor miješa s govorom Većine:

»ROBOVI: Šta će nam naprijed? Mi hoćemo gore! Na slobodu! Na zrak! Na zrak! Mi ne ćemo da veslamo za druge!

… Sve je to laž! Vi ste gadovi! Poubijati bi vas trebalo! I admirala bi trebalo ubiti. On nas je prevario! Gdje je admiral? Admirale! Neka se javi admiral!

U koru, elementarno: Admirale! Natrag!

… Hoćemo da umremo kao ljudi! Ne damo se! Idite, pak veslajte za sebe sami! Biju se. Zveče okovi.« (str. 102)

Manjina, koja je relativno mirnija – jer je svjesnija – upotrebljava također oštre akcente, da bi se mogla suprotstaviti pobunjenoj većini i robovima (usp. ouverturu u početku:

»Ali svijesna Manjina prkosi, te se sva ta svađa, psovanje i tučnjava, sve to kovitlanje ljudskih glasova, vjetra i gromova uzdiže do napona groznog i bezimenog. Sve do pokliča admiralovog bjesni u jednom mahu kor nevidljivih ljudskih glasova u svim varijantama bola i patnje. Silni udari i fijuk valova. Gromovi.« [str. 99])

»GLASOVI MANJINE: Pijani ste! Mi se vraćamo. Sutra ćemo ugledati kopno! Zemlja je okrugla! Mi se već davno vraćamo. Smirite se! Mi putujemo najkraćim putem kući.« (str. 102)

»Ljudi! Čujte! Smirite se! Svi smo htjeli da nađemo Novu Zemlju! Ljudi! Mi imamo svoj osjećaj odgovornosti, svoj osjećaj dužnosti! Nas je stvorio bog na svoju sliku i priliku! Budite ljudi! Osvijestite se! Eto kopna pred nama! Tamo ima dragulja, kao kod nas kamenja! Zlata! Mirodija! Kruha! Vjerujte! Ljudi! Vratit ćemo se kao bogataši!« (str. 105)

»Ljudi! Zar ste poludjeli? Zar smo svi poživinčili? Spasiti nas može jedino razum! Pamet nam je jedini kompas!

Robovi! Čujte! Ako ustrajete uz nas, dajemo vam slobodu! Dajemo vam zraka! Ne trebate se više vratiti pod palubu! Proglasit ćemo vas patricijima!« (str. 106)

U govoru Manjine kojiput mijenjanje intenziteta i tona – ipak je nešto polaganije, a pauze su manje odsječene. To je zato, što Manjina ipak želi da rezonira:

»GLASOVI MANJINE nadvikuju gomilu, koja prijeti, da će ljudožderski nasrnuti: Ljudi! Treba nam organizirane snage! Popravimo kormilo zajedničkom snagom! Napnimo nova jedra! Savladajmo tminu! I more! Mi hoćemo Novo! Naprijed, admiral! Na kormilo! Na vesla! Naprijed! Samo optimizam nas može spasiti!« (str. 109)

Kolumbo, na kojega oluja ne djeluje razorno, i koji ima pred sobom samo »naprijed« i otkrića, odgovara u svom prvom nastupu na prijetnje gomile smireno i odvažno:

»ADMIRAL glasom nadmoćnim: Narode! Eto ti svjetlosti!« (str. 111)… »Narode! Natrag nema!« (ibid.)… »Eto sviće blagdan i jutro, narode! I mi plovimo u Novo!« (ibid.)

Ritam, u koji je ušla misao i riječ Kolumba, jest ritam emocionalnijih mesijskih parabola, u kojima jedan lakši uspon intenziteta i tona pokazuje, da se misao-izraz račva u dva dijela. Zato se i pauze navraćaju gotovo u jednakim vremenskim razmacima:

»Narode! Sviće blagdan! Eto: dolazi sunce! Mi plovimo sigurno! Pred nama je Kopno!« (str. 112)… »Narode! Sunce! – –« (ibid.)… »Narode! Sutra –« (str. 113)… »Narode! Ja hoću da uhvatiš veslo! Ja hoću, da se pobijemo s gromovima i s morem! Ja hoću, narode!« (ibid.)… »Ja sam Admiral!« (ibid.)

Ritam polagano prelazi u jednako vraćanje akcenata i intenziteta; približava se mnogo ritmu stiha. I zaista Kolumbo se u svom idućem nastupu počinje služiti glasovima koji su direktni elementi pjesničke kompozicije:

»Haj-hoj! Vjetre! Haj-hoj! Tmino! Haj-hoj! Gromovi! Narode! Haj-hoj! Ja hoću naprijed! Haj-hoj! Ja hoću Novu Pjesmu Novoga Kopna!« (str. 114)

Riječi su već ovdje izgubile svoje pojedinačno praktično značenje. Postale su zvuk, muzika: »Haj-hoj!... Haj-hoj!...« I evo kako Kolumbo odmah zatim prelazi u formu stiha:

»Robovi, zemlja je zvijezda i mi se loptamo njom,
a snaga naša pobijedit će taj svečani brodolom!
Pjesma će glasna nadvikati olujno more i grom
na ostrvu čeka nas sjutra blagdan sa plavim snom!

S ovom trulom lađom i s kormilom naših Prava
mi letimo noćas ko karteča zvjezdana
i jutros još, u prvom osvitu dana,
ko naranča će zlatna objavit se Zemlja Nova.

I sjutra na kopnu, uz blagost bogova
objavit će se nalog mog admiralskog slova:
i skinut će se negve sa svih robova
i slaviti blagdan!« (str. 115)

Kolumbo, pjesnik u svojim težnjama, uzeo je dakle i pjesničko ruho, da izrazi te težnje.

Time završava prvi dio. Na moru je nastala tišina i Gomila misli, da je Kolumbo svojom riječju-pjesmom rastjerao oluju. Drugi dio započinje bučnim veseljem mase. Pred njom više nema opasnosti od smrti, ona se nada bogatstvu. Njezin se govor postepeno mijenja. Ritam nije više šum uragana, već je to sada zvuk i pokret nazdravice!

»Admirale, Slava! Vodi nas, Admirale! Slava ti, o Silni! Slava!« (str. 115)

Masa hoće da prisvoji optimizam Kolumba i ponavlja njegove riječi i njegov ritam (koji će doći do pjesničkog ritma i izraza u stihu, pa čak i do doslovnog ponavljanja Kolumbovih strofa, v. niže):

»Narode! Evo ti svjetla! Viču ljudi ponavljajući riječi admiralove kao papige… (str. 115)… I ganuo se narod, koji se teško miče, pa dobroćudno mumlja: Pa hajde de! Da isplovimo nekud! Pa hajde! Da se trgnemo! Hajde de! U radu je spas! Slogom rastu male stvari, a nesloga sve pokvari!« (str. 116)

Ritam je mase već prešao u mirni ritam narodnih izreka, koje nose u sebi iskustvo vjekova.

Više nema manjine i većine, svi su se pretvorili u zadovoljnu većinu. U svojoj sreći prelaze u poetsko oduševljenje, pa će im i izraz biti pjesnički:

»… glasovi se slijevaju u jednu pjesmu, što je kor ovih čas prije pobješnjelih živina pjeva skladno oduševljeno i zanosno:

Eto, vjetar dobri nosi nas danas,
vijore se stjegovi naši, siječe nam more lađa.
Na admiralskom brodu Nova se Svjetlost rađa.
O, zdravo, vječno more, o, zdravo, modri talas!

Pjevamo ti pjesmu, o, preporodni Rad!
Mi bijemo i Crno i gromove i Glad.
I naš je let, let bijelih sunčanih orlova.
O, zdravo, vječno more! O, zdravo, Zemljo Nova!

Robovi, zemlja je zvijezda i mi se loptamo njom,
a snaga naša pobijedit će taj svečani brodolom!
Pjesma će glasna nadvikati olujno more i grom
na ostrvu čeka nas sjutra blagdan sa plavim snom!

S ovom trulom lađom i sa kormilarom naših Prava
mi letimo noćas ko karteča zvjezdana
i jutros još u prvom osvitu dana,
ko naranča će zlatna objavit se Zemlja Nova

I sjutra na kopnu uz blagost bogova
objavit će se nalog mog admiralskog slova:
i skinut će se negve sa svih robova
i slaviti blagdan!« (str. 118–119)

Jedino robovi još nisu zadovoljni. More se stišalo, sve je veselo, ali oni moraju i dalje da naporno veslaju. Masa viče na robove:

»Na veslo, robe! Ha-ha! Na veslo, robe! Pod palubu, marš!« (str. 117)

Sasvim u ritmu svečanog marša. Ali robovi se bune, i zato je njihov ritam u početku drugog dijela drame isti kao i u prvom dijelu:

»(robovi govore) Nema toga više! Zašto baš mi? A zašto baš uvijek mi? Zar nismo dugo skapavali dolje? Mi ne idemo! Idite vi! A što je s našom ravnopravnošću? « (str. 117)… »Ne damo se više! Mi ne idemo dolje na lance!« (ibid.)… »Mi sami ne idemo! Mi nismo više roblje! Svi smo mi isti! Nek idu i oni drugi s nama! Idemo zajedno! Mi smo za jednakost!« (ibid.)

U početku trećeg dijela, scena nam pokazuje kontraste između Kolumba i mase kao u prvom dijelu. Ali ovoga je puta suprotnost stavova i ritma izmijenila svoja mjesta. Kolumba počnu mučiti sumnje, gubi vjeru u masu. Vidi nepremostiv jaz između sebe i mase. »Nepoznati« mu otvara novi, drugačiji put. Put bez kraja. Nemir ulazi u Kolumba, težnje koje masa ne će moći shvatiti. »Nepoznati« mu govori ritmom znanosti i »vječnih« istina:

»Gledaj te majmune! Kako se vrzu, kako kuju, kako love, kako se penju, kako se preporađaju, kako se obmanjuju otrcanim poslovicama, kao stare babe kad čitaju molitvenike! Kristofore Kolumbo! Sve je to gadno i mudrog čovjeka savršeno nedostojno! Sve je to glupo! A zvijezde gasnu. I ti ih ne ćeš dosegnuti!« (str. 119)

»Smiješno! Što će njima dostojanstvo? Što će njima to tvoje hipotetično "prijeko"? Oni ne traže nikakvo "prijeko"! Oni ne traže nikakvo Novo! Oni misle da se vraćaju! Oni se hoće vratiti bogati i silni! Silniji, no što su prije bili. Gusari su to, i misle, da je Novo plijen! I zato se vesele! Tom novom plijenu! Čuješ li ih, kako pjevaju? Fuj! Gade mi se. O, kako mi se gade! Kako se tebi još ne gade, Kristofore Kolumbo?« (str. 120)

»Nema ga, Kolumbo! Nema ga! Sve same laži! I sve to nema smisla, jer je i zemlja sama po sebi isto takva zvijezda, a zašto si onda odlučio da pobjegneš iz te astralne Španije?« (str. 121)

»Eto tvog crvenog admiralskog stijega! Pobjedonosni admiralski stijeg! Bikovi se draže crvenim krpama u arenama, Kristofore Kolumbo! I ne draži li tebe netko tom crvenom krpom? Zašto da mu nasjedaš – Admirale? Kako vijori, kako draži, kako laže! To je laž, Kolumbo! Taj je tvoj admiralski stijeg laž, Kolumbo, strgni tu laž!« (ibid.)

Kolumbo sada počinje uraganskim ritmom, kojim je govorila Gomila u prvom dijelu:

»Eto! Poznam vas već dugo. I slušam već dugo besjede vaše o globusu! Pa što da vam kažem, ljudi? Ja ne vjerujem u Globus!« (str. 128)… »Ne vjerujem u Globus! Ne vjerujem u zemlju! Niti u Staru niti u Novu Zemlju ne vjerujem, ljudi! U staru Španiju ne vjerujem, jer je gnjila kao gnjila jabuka, a u Novu Zemlju ne vjerujem, jer je nema na Zemlji. Sve zemaljsko je gnjilo!« (ibid.)… »Ne, ljudi! Ne vjerujem u zemlju!« (ibid.)… »Eto – ja plovim naprijed. U Nepovrat. Do onih crvenih zvijezda plovim – naprijed – i preko njih – plovim – do apstrakcije!« (str. 129)

Naprotiv masa u početku trećeg dijela, i više puta u paroksizmu riječi i ritma Kolumba, nastavlja svoj ritam zdravice i pozdravnih govora iz drugog dijela:

»Eto! Već sviće! Danas je nedjelja! Dan Gospodnji!

Ljudi su umorni do klonuća. Određeno je, da se straže mijenjaju svakih pola sata. Jedva se drže uspravno.

O, bila je to grozna noć, paklena i đavolska!

I već smo tonuli, kao i "Pinta" što je! Jadna "Pinta"! (str. 123)

A Ruka je Gospodina nad nama! Ona upravlja i našim kormilom! Jer da nema te Ruke, bili bismo se noćas podavili stalno. I kada se iskrcamo, ne treba zaboraviti Boga!

Vrlo pametno, gospodine! I prvo će mi biti, kad se iskrcamo, da zabijem u zemlju krst, visok kao jarbol, u Slavu Gospodnju!« (str. 123)

»Bravo! Bravo! Natpjevat ćeš ti, gospodine, one dvorske žabe!

Gdje su oni? Što su oni vidjeli? Što oni znadu? Spram nas sviju?

Pa kad se vratimo, krcati zlata i mirodija i ptica svilorepih –

Pa s dijamantima kô mlinsko kamenje –

Kraljici moramo pokloniti takav dijamant za poklon u znak vjernosti!« (str. 125)

»GLASOVI: Admirale! Eto! Gledaj jato prvih ptica! Navješćuju nam kopno!

ADMIRAL22 se trgne i dugo gleda za pticama.

Glasom bolnim i tihim:

Sve su to samo priviđenja!

GLAS: Admirale! Kako? Priviđenja? Ptice su nam znak, da smo na pragu ostvarenja tvog genijalnog Plana!

Jedan je zahvatio dugom kukom iz vode cijeli snop morskih trava i mokroga lišća i pruža ih admiralu: Eto, Admirale!

I svi kidaju lišće i mirišu mokru travu i cjelivaju je ganuti i viču: O, kako divno miriše! Po zemlji miriše! Admirale! Po zemlji miriše, pa kako da bude priviđenje?

ADMIRAL, ledeno: Po zemlji miriše? A što se nas tiče zemlja? Čovječe!

GLAS: Pa kako da nas se zemlja ne tiče? Ta eto! Život se jedan patimo, da je otkrijemo! A sad, kad je mirišemo, sada da nas se ne tiče? Admirale!...« (str. 127)

»GLASOVI: Admirale? A ove ptice? A haluge ove? Sviće Jutro i mi otkrivamo Novo Kopno!

ADMIRAL: Novu Laž – a ne Novo Kopno! To će biti priviđenje! Ja sam za to, da se plovi dalje – samo uvijek dalje.

GLASOVI: Admirale! Ti si poludio. –

Mi ne ćemo nikuda dalje! Dosta nam je rizika!

Hvalit ćemo Boga, ako ugledamo Kopno i, najposlije, sve su u životu rješava etapno! Postepeno!

Vraćamo se kao pobjednici!

Admirale! Vraćamo se – da – a ti si nervozan! Idi, lezi i ispavaj se ljudski! Laku noć!« (str. 130)

»GLAS: Admirale! Ti sanjaš! Probudi se! To su apstrakcije! « (str. 131)

Na kraju trećeg dijela Kolumbo s jedne strane, a svi drugi s druge strane prave dva suprotna tabora. Kolumbo nastavlja svojim oštrim ritmom, a svi ostali mijenjaju svoj početni ritam, kojim su dotada govorili u trećem dijelu, i prelaze na ritam Gomile iz prvog dijela. Tako je sve u paroksizmu. Riječ i ritam svih ovako zvuči:

»On je poludio! Držite ga!

Prekrstite ga svetom vodom! Nečastivi je u njemu. –

Gospode Bože! Gledajte! Pocrnio je admiralski stijeg!

To je znak najvećeg gusara! Đavla!

Admiral je đavo! Držite ga! Svetom vodom ga dajte! Krstom!...« (str. 131)…

»Drži ga! Drži! Nije to admiral! To je nečastivi!

Zaveo nas je, da nas potopi! To je pirat i mistifikator!

Sad će da poleti! Belzebub!

Sad će da zamahne svojim crnim krilima! Lucifer!

Crni stijeg! Crni stijeg! Đavo!« (ibid.)

Prepoznajemo ritam Gomile i Većine iz prvog dijela. A Kolumbo:

»Pljujem ja na vas i na vašu "admiralsku lađu"! Opice vi gadljive! Vi ćete obreti Novo? Smiješno! Ovakve opice nacerene! Zar mislite, da je to Novo, ako na kakvo ostrvo u vodama prenesete vaše krstove i inkvizicije, pa ih pozabijate u pijesak? Zar je to Novo, ako osvojite mačem otočja kakva jadna i zarobite roblja? Glupani! I dvor i doboše i vjetrenjače i topove i ženke, sve ćete to preseliti prijeko i to će biti Novo? Ha-ha! I to zar da sam htio ja? Majmuni vi prljavi!« (str. 130)

»Laž! Narode! Sve je to laž! Svi ti tvoji viceadmirali i tvoji kontinenti, i tvoja kompaktna većina!

I razdiru se njegove rane, a po jarbolu u mlazovima curi crvena admiralska krv.« (str. 136)

U njegovu ritmu više nema onoga uravnoteženog ritma iz prvog dijela. Nastao je stvarni i nepremostiv sukob između njega i mase. Ti sukobi u svoj svojoj oštrini izraženi su u ritmu mase i ritmu Kolumba, koji se prvi put u drugoj polovini trećeg dijela susreće s ritmom mase na jednakoj točki intenziteta, visine i neravnih pauza.

Tako su čitava dramska kompozicija, sukobi i odvijanje akcije u osnovi utisnuti u ritam, i mi možemo zaći u olujni ritam mase i Kolumba, u poetski zanos Kolumba (stvarni) i mase (formalni) preko zvuka i pokreta, koje Krleža komponira na osnovi glasova naših riječi. To više nisu zvukovi vjetra, kako ih na pr. čuje ribar idući na lovište i strahujući, da ne će doći do cilja, već su to zvukovi, kako ih naš pisac čuje, kroz svoju umjetničku kreaciju i slobodu da šumove mijenja, dok isti prirodni vjetar bije; da stvara svoju vlastitu oluju i svoju vlastitu tišinu.

Prijevod citata

40 »Uz umjetnike, koje bi trebalo imenovati, nazvati instrumentalnima, ima i takvih, koje bi trebalo nazvati vokalnima, a Gide je nadasve vokalan

41 »Iz pisma, što sam ga pisao Gideu 12. veljače 1927, uzimam ovaj odlomak: "Vi i ne slutite, dragi prijatelju, da ja dva puta nedjeljno uživam, kad jednoj svojoj mladoj učenici u Zürichu komentiram vaša djela, a naročito kad joj iz njih čitam mnoge odlomke. Tako sam upravo jutros čitajući joj iz djela Si le Grain ne meurt, stranice o jutarnjim šetnjama s Emanuelom i stranice o dvostrukom i harmoničnom otkriću Grka i Evanđelja, osjetio bolje nego ikada njihovo jedinstveno i neobično duboko muzičko savršenstvo. Slučajno sam nekoliko dana prije toga otišao da ponovo čujem Kvarete u d-molu od Mozarta – jedno od Mozartovih djela pred kojima je ne samo moja nepravednost razoružana nego koje ja od početka do kraja prihvaćam s neizrecivom nježnosti; – pa kad sam i nehotice sam sebe čuo kako čitam vaše stranice, činilo mi se, da se nanovo izvija melodična linija tog kvarteta, tako čista, a ipak tako puna. Za mene su te stranice remek-djelo vaše proze – i jedna od onih vrlo rijetkih točaka, na kojima se francuska proza sjedinjuje s muzikom, a da za to ne upotrebljava ni najneznatniju orkestraciju." I ja – samo na formalnom planu, razumije se – osjećam svaki dan sve više srodnost, koja postoji između Mozarta i Gidea.«

Bilješke

19 Mislim, da zbog ovih činjenica E. Vittorini toliko insistira kod prevodilaca, da mu sačuvaju ritam. "Izmijenite mi riječi, ali ne ritam", veli on svojim prevodiocima.

20 Dat ću uglavnom primjere iz »Si le Grain ne meurt«, da bi se lakše mogle pratiti varijacije ritma.

21 Usp. odlomak, koji prema Charlesu du Bosu približava Gidea Mozartu (str. 261–262 iz »Si le Grain ne meurt«) (v. Charles du Bos, »Dial. A. Gide«, 65).

22 Navodim dijalog u cjelini, da se bolje uoči, kako Većina nastavlja svojim ritmom iz drugog dijela, iako joj Kolumbo ne govori onako, kako je govorio u prvom dijelu.